SAV: Antifašistička događanja

Posted: 18. Oktobra 2018. in Intervjui

POZIV

NA JAVNU AKCIJU „DAN POBEDE“ I TRIBINU „GDE ŽIVI EKSTREMIZAM?“

Pozivamo Vas na antifašističku akciju „Dan pobede“ i tribinu „Gde živi ekstrmizam“ koje će biti organizovane u utorak, 23. oktobra 2018. godine, u čast oslobođenja Novog Sada u Drugom svetskom ratu.

Oba događaja organizuje Antifašistička koalicija

1

u okviru projekta „Jačanje ekstremizma i građanski otpor – Srbija 2018“.

Javna akcija biće realizovana od 17 časova, u Zmaj Jovinoj ulici (kod Katedrale) i uključiće podelu antifa materijala, brošure „Heroine i heroji antifašizma“, razgovor sa građanima i građankama Novog Sada i nastup hora „Naša pjesma“ koji izvodi antifašistički i partizanski repertoar.

Na tribini „Gde stanuje ekstremizam?“, od 19 časova u Medija centru Vojvodine (Zmaj Jovina 3/I), biće predstavljen deo rezultata istraživanja i mapiranja ekstremizma u Vojvodini i otvorena debata o posledicama, reagovanju institucija i države, i našim odgovorima na detektovane oblike ekstremizma. Na tribini će svoje radove i rezultat mapiranja predstaviti mladi učesnici i učesnice Projekta, a u okviru debate govoriće pravnica Sofija Mandić (Centar za podršku ženama) i istoričar Milovan Pisarri (Centra za istraživanje i edukaciju o Holokaustu). U ime projektog tima obratiće se predsednik Saveza antifašista Vojvodine prof. dr Duško Radosavljević, a moderatorka tribine biće novinarka Vanja Đurić.

Projekat “Mapiranje ekstremizma i građanski otpor – Srbija 2018” sprovode Centar za podršku ženama i vojvođanska Antifašistička koalicija, uz finansijsku podršku Fondacije za otvoreno društvo Srbija.

Nadamo se da ćete prihvatiti naš poziv i biti deo obeležavanja Dana oslobođenja Novog Sada u Drugom svetskom ratu.

1 Antifašističku koaliciju čine: Savez antifašista Vojvodine, Nezavisno društvo novinara Vojvodine, Hrvatski građanski savez, Vojvođanski klub i Zelena mreža Vojvodine, Vojvođanska politikloška asocijacija, Centar građanskih vrednosti, Centar za interkulturalnost, Centar za odršku ženama, Novi Optimizam, Helsinški odbor za ljudka prava u Srbiji, Vojvođanski građanski centar, Vojvođanski kulturni klub „Vasa Stajić“

AGENDA

17.00 – 18.30 Javna akcija „Dan pobede“

Učestvuju: aktivisti i aktivistkinje Antifašističke koalicije i hor „Naša pjesma“

19.00 – 20.30 Tribina „Gde stanuje ekstremizam?“

Govore: učesnici i učesnice Projekta – Nataša Ivanježa, Maja Leđinac, Milica Nedović i Dejan Bagarić;

prof. dr Duško Radosavljević, Sofija Mandić i Milovan Pisarri i predstavnik/ca FOD-a


HEROINE i

HEROJI

antifašizma.

DEVETOMAJSKI PROGLAS

 

ANTIFAŠISTIČKE KOALICIJE

Danas, 9. maja 2018. godine, na dan kada su pre 73 godine savladana najveća zla dvadesetog veka – fašizam i nacizam, mi, slobodni građani i

građanke, udruženi u vojvođansku Antifašističku koaliciju’, iz Novog Sada upućujemo poziv organizacijama i grupama, političkim strankama, aktivistima/kinjama, profesorima/kama, naučnicima/cama,

radnicima/cama i zemljoradnicima/cama, nezaposlenima, penzionerima/kama, preduzetnicima/cama, studentima/kinjama i omladincima/kama – svim slobodoumnim građanima/kama Srbije, da

nam se priduže u otporu daljoj fašizaciji društva.

Srbijom danas vladaju političke strukture koje svoje delovanje zasnivaju na poricanju antifašizma kao temeljne vrednosti moderne Evrope i

savremene civilizacije.

Srbija je zahvaćena političkim i društvenim devijacijama: uništavaju se institucije, ukida se sloboda mišljenja i govora, širi se strah, a

svakodnevno se proizvode neprijatelji.

U javnom prostoru dominiraju organizacije i javne ličnosti koje zastupaju ideologije identične ili veoma slične najvećim pošastima modernog

dobra – fašizmu i nacizmu.

Decenijama unazad sistemski se poriču antifašizam i njegove tekovine. Na delu je organizovana, i od gotovo svih ključnih institucija podržana,

revizija istorije. Rehabilituju se ne samo ličnosti nego i koncepti zasnovani na zatvorenosti, totalitarizmu, klerikalizmu, nacionalizmu,

nasilju i mržnji prema svemu što je drugo i drugačije.

Od strane političkih elita danas se tolerišu i podržavaju ekstremističke i profašističke organizacije i grupe, a na meti su aktivisti/kinje, novinari/ke

i svi koji slobodno misle i govore.

Procesi u našem društvu u potpunosti su suprotni temeljima ujedinjene Evrope kao najvećeg mirovnog projekta posle Drugog svetskog rata, za

koji su se građani i građanke Srbije većinski opredelili.

Antifašističku koaliciju inicirali su 25. Januara 2018. godine Savez antifašista Vojvodine, Nezavisno društvo novinara Vojvodine, Hrvatski građanski savez, Vojvođanski klub i Zelena mreža Vojvodine.

Mi ne smemo da zaboravimo da je antifašizam kao sistem vrednosti nastao u odbrani ljudskih prava, sloboda i jednakosti, i da se zasniva na toleranciji i otvorenosti prema drugima i drugačijima, te da predstavlja potpunu suprotnost kultu vođe, kultu nacije i kultu nasilja i militarizma.

Mi danas ne smemo da dozvolimo da se zaborave strašni zločini učinjeni od strane raznih fašističkih i totalitarističkih pokreta i država, ne samo u daljoj nego i nama bliskoj istoriji.

Sistemsko urušavanje antifašističkih vrednosti predstavlja napor da se ti i takvi zločini opravdaju i zaborave, a počinioci zločina predstave kao heroji nacije.

Iz svih ovih razloga organizacije civilnog društva, političke stranke i pojedinci/ke udružuju se u široku Antifašističku koaliciju koja će zajednički delovati u cilju:

  1. Stvaranja društvene snage koja će promovisati vrednosti antifašizma i podsticati demokratske procese zasnovane na dijalogu, uvažavanju različitosti, solidarnosti i slobodi kritičkog govora i mišljenja;
  2. Pružanja organizovanog otpora fašizaciji Srbije, širenju nacionalne, verske i rasne mržnje, ispoljavanju verbalnog, fizičkog i svakog drugog nasilja prema onima koji su druge nacije, vere, rase, političkog opredeljenja, seksualnog ili rodnog identiteta, prema onima koji drugačije misle i koji se usuđuju da to svoje mišljenje i javno iskažu;
  3. Suprotstavljanja daljoj reviziji istorije koja se zasniva na relativizaciji i rehabilitaciji politika, ideologija i ličnosti koje su dovele do smrti i unesrećivanja miliona ljudi, kao i utvrđivanja naučno relevantnih činjenica o ratovima na prostoru bivše Jugoslavije devedesetih godina;
  4. Angažovanja na zabrani delovanja neofašističkih, ekstremno desnih i klerikalnih organizacija, koje promovišu mržnju i šire nasilje;
  5. Sistematskog suprotstavljanja svim političkim i društvenim procesima koji se zasnivaju na totalitarizmu, autoritarizmu, kultu ličnosti, represiji, širenju straha i nasilja;
  6. Zaustavljanja zloupotrebe državnih, naučnih i obrazovnih institucija u promovisanju neofašizma, desnog ekstremizma, autoritarizma, nacionalizma;
  7. Ugradnji vrednosti antifašizma u temelje politike i društva, uključujući i obrazovni sistem i sistem celoživotnog učenja;
  8. Širenja svesti građana/ki o tome da svako ima pravo na slobodan i dostojanstven život i rad, na slobodu mišljenja i govora, da su ljudi ravnopravni bez obzira na rasne, verske, nacionalne, političke, ideološke, seksualne i druge razlike;
  9. Uključivanja mladih i njihovog vaspitanja u duhu anfifašističkih vrednosti;
  10. Uspostavljanja i jačanja saradnje sa drugim antifašističkim organizacijama u zemlji, regionu i širom sveta.

SMRT FAŠIZMU – SLOBODA NARODU!

U Novom Sadu, 9. maja 2018. godine

HEROINE i

HEROJI antifašizma.

Novi Sad, oktobar 2018.

UVODNA REC

Pričama koje objavljujemo u brošuri Heroine i heroji antifašizma ukazujemo dužno poštovanje prema ljudima iz naše prošlosti koji su svoje živote ugradili u temelje slobode čitavih generacija.

Brošura je doprinos Antifašističke koalicije širim naporima da se od zaborava otrgnu i iznova afirmišu ličnosti sa prostora bivše Jugoslavije koji su svojim delima i žrtvom uspostavili moralne vertikale za sva vremena.

Istina je da su na ovom mestu mogle biti ispisane priče o stotinama drugih ličnosti koji su svoje sudbine vezali za borbu protiv fašizma. Ipak, ovoga puta heroine i heroje antifašizma birali smo po izuzetnosti njihovih ličnosti i dela. Nismo menjali njihove vlastite iskaze niti ih na bilo koji način prilagođavali okolnostima sadašnjice. Nastojali smo da ih predstavimo onako kako su oni sami sebe, autentično, prikazali.

U izboru smo se vodili kako intelektualnim, tako i emotivnim utiscima. Težili smo da istaknemo veličinu antifašističkog otpora i nepokolebljivu odlučnost ovih izuzetnih ljudi da se bore za humanije i slobodnije društvo.

Takođe, u ovoj brošuri naše težište nije bilo na frazi „Smrt fašizmu“, nego na odgovoru „Sloboda narodu“, jer stvarni antifašista ne voli sukob i borbu same po sebi – on voli cilj zbog kog borbu smatra neophodnom. Istinski antifašista je čovek koji pred sobom uvek ima ideju života u miru, druženju i saradnji sa drugim čovekom, on je – čovek za čoveka.

Dopustili smo da na nas utiču i osećanja koja su dela naših heroina i heroja potakla. Jer, šta bolje inspiriše od spoja racionalnog i emotivnog?

A danas je, čini se, više nego ikada, potrebno uliti nadu i pokazati primer ispravnogi moralnog života.

‘Antifašističku koaliciju čine: Savez antifašista Vojvodine, Nezavisno društvo novinara Vojvodine, Hrvatski građanski savez, Vojvodtanski klub i Zelena mreža Vojvodine, Vojvodanska politikloška asocijacija, Centar gradanskih yrednosti, Centar za interkulturalnost, Centar za podršku ženama, Novi Optimizam, Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji, Vojvođanski građanski centar, Vojvođanski kulturni klub ,,Vasa Stajić”.

Stjepan Steva FILIPOVIĆ

PROTIV MRŽNJE I SA OMCOM OKO VRATA

Stjepan Filipović rođen je 27. januara 1916. godine u Opuzenu (današnja Republika Hrvatska). Odrastao je u Mostaru, a u Kragujevcu se obrazovao za zanatliju. Kao mlad radnik učestvovao je u brojnim radničkim štrajkovima i demonstracijama u Kraljevini Jugoslaviji.

Nakon okupacije zemlje učestvuje u pripremama za podizanje oružanog ustanka, te se kao jedan od prvih boraca Kolubarske čete Valjevskog partizanskog odreda ističe hrabrošću i brzo napreduje u hijerarhiji Narodnooslobodilačke vojske Jugoslavije.

Krajem 1941. godine, Stjepan Filipović biva zarobljen u selu Trbosilje kod Loznice, od strane četnika Koste Pećanca. Ubrzo je premešten u zatvor Gestapo-a u Beogradu, gde je izložen ispitivanju i mučenju. Nakon izvesnog vremena okarakterisan je kao „nemoguć slučaj“ za saradnju i upućen u Valjevo na javno pogubljenje.

Na pogubljenje je izveden 22. maja 1942. Stojeći pred vešalima Stjepan je uzvikivao reči poruge Hitleru i okupatoru i poruke ohrabrenja okupljenom stanovništvu. Kada su dvojica četnika prišla da mu stave omču, ovaj partizan hrvatske nacionalnosti je to odbio rečima: „Nemojte, braćo Srbi, vi da me vešate, neka me vešaju Nemci“!

Pošto je jedan od četnika bio uporan, Stjepan je sam uzeo omču i desnom rukom je stavio oko vrata. „Ustajte! Ne plašite se smrti, ona se samo kukavicama čini strašnom! Smrt nije ništa neobično! To ćete videti za koji trenutak kada mi omča preseče dah. U borbu, drugovi i drugarice! Povadite svoje zarđale puške, izvojujte svoju slobodu i prava, iskorenite domaće izdajnike i sve pomagače i sluge fašizma! Pristupite partizanskim odredima! Pomažite Narodnooslobodilačku borbu! Dole Hitler!“ – uzviknuo je Stjepan sa vešala.

Stjepanova braća Šimun i Nikola takođe su poginuli od ruke fašističkog okupatora, podelivši sudbinu brojnih Srba i sugrađana drugih nacionalnosti.

Uzdignute pesnice Stjepana Filipovića pod vešalima is omčom oko vrata, nekoliko trenutaka pre smrti, i zbunjeni pogledi nemačkih vojnika i četnika, postali su simbol antifašističke borbe naroda Jugoslavije. I ne samo bivše zajedničke države, nego i sveta, jer je ta fotografija deo stalne postavke Memorijalnog muzeja holokausta u Vašingtonu, a svojevremeno je bila izložena u sedištu Ujedinjenih nacija, zajedno sa svim drugim artefaktima koji prikazuju ključne trenutke istorije čovečanstva.

Stjepanu Filipoviću podignuta su nakon rata dva spomenika – u rodnom Opuzenu iu Valjevu. Spomenik u Opuzenu porušen je tokom ratnih dešavanja 1991. godine. Jedan od autora spomenika, znameniti hrvatski vajar Miro Vuca o tom događaju je rekao: „Kad su rušitelji spomenika srušili spomenik na taj način su ubili i mene“. Spomenik heroju do danas nije obnovljen.

Čedomir Ljubo ČUPIĆ

„Sa osmijehom, mitskim pred smaknućem kao vjenčanjem”…

stihovi pesnika Bobana Velimirovića

Čedomir Ljubo Čupić rođen je 1913. godine. Poreklom je iz Zagarača, iz Crne Gore. Potiče iz radničke porodice, koja je jedno vreme živela u Sjedinjenim Američkim Državama. Nakon povratka iz Amerike živeo je u Nikšiću, gde je završio gimnaziju. Upisao je studije prava u Beogradu i tamo se uključio u progresivni studentski pokret, kao iu rad Komunističke partije Jugoslavije.

Nakon kapitulacije, aprila 1941. godine, vratio se u Nikšić i radio na pripremama oružanog ustanka. Kao komesar čete Nikšićkog partizanskog odreda, aprila 1942. godine zarobljen je u borbi protiv Italijana i četnika na Kablenoj glavici kod Nikšića. Uprkos izloženosti zatvorskoj torturi, prkosio je okupatorskim i kvislinškim snagama, i poručivao rodbini da ne pokušava da za njega traži milost. Na suđenju Ljubu i grupi drugih saboraca on je otvoreno i glasno podvrgao poruzi većnike tog suda. Mirno i dostojanstveno je saslušao smrtnu presudu.

*

.

ima

Maja 1942. godine izveden je na strelište ispod Trebjese kod Nikšića. I na tom mestu je nastavio da bodri drugove, podižući buntovnički duh kod stanovništva prinuđenog da prisustvuje javnom smaknuću. Vezanih ruku i iščekujući streljanje, Ljubo je uputio osmeh za večnost, osmeh koji nam i danas govori mnogo o ovom velikanu i njegovim stremljenjima.

Otpor mržnji i fašizmu, a ljubav prema istini, pravdi i životu – poruke su koje nam šalje osmeh ovog heroja. Ljubo je, čak i kad su ga pogodili prvi rafali, stajao uspravno, dovikujući okupljenima da će doći dani slobode.

O Čedomiru Čupiću često se govori kao crnogorskom Če Gevari. Za narodnog heroja proglašen je u julu 1953. godine. Nakon mnogo godina, 13. jula 2018. godine dobio je i zasluženi spomenik u Nikšiću. Na bronzanoj ploči ispred spomenika uklesana je petokraka, a ispod nje tekst koji glasi:

ČEDOMIR-LJUBO ČUPIĆ (1913-1942)

NARODNI HEROJ STRIJELJAN 9. V 1942. U NIKŠIĆU NJEGOV OSMIJEH POSTAO JE

SIMBOL ANTIFAŠIZMA.

Miloje PAVLOVIĆ PROFESOR DO POSLEDNJEG ČASA

Miloje Pavlović je rođen 1887. godine u selu Gornje Jarušice, kod Rače Kragujevačke. Završioje gimnaziju u Kragujevcu, a Filozofski i Pravni fakultet na Univerzitetu u Beogradu. Bio je vojnik u balkanskim ratovima i u Prvom svetskom ratu, prvo kao podoficir, a onda kao oficir. Za pokazanu hrabrost odlikovan je Ordenom belog orla s mačevima i Zlatnom medaljom za hrabrost. Od 1913. do 1929. bio je zaposlen u Prvoj muškoj gimnaziji u Kragujevcu, jedno vreme i kao direktor. Potom je bio direktor gimnazije u Valjevu, a od 1932. godine do smrti bio je direktor Ženske učiteljske škole u Kragujevcu. Bio je upravnik i drugih značajnih kulturnih i obrazovnih organizacija, i istaknuti kulturni i društveni radnik. Govorio je četiri strana jezika. Insistirao je na promovisanju demokratskih vrednosti. Kao direktor Učiteljske škole, podržavao je rad Naprednog omladinskog pokreta. U više navrata se suprotstavljao težnji policije da nadzire rad škole i učenika: „Dok sam ja ovde direktor, policija se neće mešati u nadzor nad mojim učenicima”. Uprava policije se povlačila, jer je Pavlović imao veliki društveni ugled. Miloje Pavlović bio je dosledan patriota i antifašista. Govorio je na protestima protiv pristupanja Kraljevine Jugoslavije Trojnom paktu. Nakon okupacije Jugoslavije rad direktora Pavlovića i njegove škole bio je pod budnim okom okupatora i kolaboracionista.

U znak odmazde zbog ubistva i ranjavanja većeg broja vojnika nemačkog Vermahta u akciji pokreta otpora 16. oktobra 1941. godine, nacisti i snage kolaboracije su 20. oktobra 1941. godine uhapsile više hiljada građana i pripadnika školske omladine Kragujevca. Miloje Pavlović je bio među njima. Sutradan su uhapšeni i izvedeni na strelište.

Profesoru Pavloviću je, kao uglednoj ličnosti koja bi mogla pomoći u dovođenju u red lokalnog građanstva, ponuđena sloboda. On je tu ponudu odlučno is prezirom odbio, rekavši da je njegovo mesto u stroju, i da želi da do kraja deli sudbinu svojih đaka.

Tako je profesor zajedno sa svojim đacima, kolegama i ostalim građanima streljan 21. oktobra 1941. godine u kragujevačkim Šumaricama. Smatra se da je pred streljačkim vodom uzviknuo antologijsku rečenicu:

„Pucajte, ja i sada držim čas”! Bilo da je ove reči on zaista izrekao u času streljanja, ili da su mu naknadno pripisane, Miloje Pavlović svojim je gestom uistinu održao najvažniji čas – čas ljudskosti i herojstva.

Za narodnog heroja profesor Miloje Pavlović proglašen je 27. novembra 1953. godine.

HUMITE JA ACASA ДРЖИМЧАС

Leontina KRAUS

UČITELJICA

Leontina Kraus rođena je 1881. godine u Bišćenovcu kod Varaždina. Radni vek Leontina je posvetila pozivu učiteljice, a u vreme Drugog svetskog rata je živela u Beogradu kao penzionerka. Nije pripadala nijednoj političkoj partiji, niti bilo kojoj drugoj organizovanoj političkoj grupi.

Tokom 1942. godine Leontina Kraus je svojom samostalnom voljom uputila nekoliko pisama Milanu Nediću, otvoreno osuđujući nehumanu i zločinačku delatnost njegove kvislinške vlade.

Kao učiteljica koja je život posvetila odgoju i obrazovanju mladih ljudi, Leontina Kraus odbijala je da prihvati brutalnu represiju koja je sprovođena nad građanima. U jednom od pisama koje je uputila Milanu Nediću, predložila je da Specijalna policija zameni njen život za život najmlađeg zatočenog komuniste. Ovo pismo Leontina Kraus poslala je 8. decembra 1942. godine:

Gospodinu Predsedniku Srpske Vlade

Molim da oslobodite najmlađeg komunistu osuđenog na smrt streljanjem,

a na njegovo mesto da se stavi mene.

U Beogradu, 8. 12. 1942.

Cvetkova 6, kvart 7,

Leontina Kraus

Istog dana u svom stanu napisala je i pismo upućeno ,,Srpskom Narodu“, u kom je rekla:

„Smrt nije bolna-i smrt je lepa kada časno sledimo poziv Prirode”.

1 «схалк капелираас

е

А. е 2.rov

и еко- ка са в са О нас с не ја е сна- ска

1

feri, 14

– x 14.

BONOMAT ja debut

Svoja poslednja osećanja je posvetila ,,Komunistima“. Nekoliko dana kasnije, 17. decembra 1942, Leontina je uhapšena i sprovedena u koncentracioni logor Banjica. Na saslušanju je izjavila da joj je otac bio Jevrejin prekršten u rimokatoličku veru, a majka poreklom

Hrvatica i Nemica. Sâma se izjasnila kao Srpkinja i ateistkinja.

Streljana je u zoru 7. juna 1943. godine u Jajincima. U beogradskom naselju Banjica jedna ulica nosi ime Učiteljice Leontine Kraus.

к длог”

Да се у току денаtаgег дана ухапси КРАУс ЛСіль iiiA, учитељица у се нзи , са станом у цветко кој Үa лици бр. б.

Претрес стена, у циљу компроми худућег материал јала, обавезан је,

15 децембра 1942

Beorpan

11

Žarko ZRENJANIN „UČA“ BESMRTNI „CRVENI GENERAL“

Žarko Zrenjanin rođen je 1902. godine u selu Izbište kod Vršca. Kao veoma mlad stekao je prva iskustva u predavačkom radu, nakon čega odlučuje da se posveti obrazovanju i budućnosti u prosveti. Godine 1923. završio je Učiteljsku školu u Somboru, kada dobija svoju prvu učiteljsku službu u makedonskom selu Kanatlarci. Tri godine kasnije dobija i službu u svom rodnom selu. U svom učiteljskom radu organizovao je kurseve opismenjavanja, obnovio čitaonicu i seosku knjižnicu, organizovao predavanja o zdravlju, higijeni, poljoprivredi i brojnim drugim važnim društvenim pitanjima, dovodio brojne gostujuće predavače, pomagao lokalno stanovništvo iskustvima i savetima. Bio je posvećen i nesebičan prosvetitelj u i van svog radnog mesta, zbog čega je dobio nadimak „Uča“. Vremenom postaje i posvećeni politički aktivista, snažno privržen idejama jednakosti i ravnopravnosti. Borio se za prava i emancipaciju siromašnog radnika i seljaka. Pored srpskog, govorio je imađarski, nemački, turski i ruski jezik.

Kao važan levičarski aktivista uhapšen je 1933. godine, u doba Sestojanuarske diktature, i osuđen na zatvorsku kaznu u trajanju od tri godine. Tri meseca je proveo u samici. Iz zatvora je pušten 1936, kao još odlučniji u svom društvenom angažmanu. Do rata 1941. hapšen je pet puta i mučen u različitim policijskim zatvorima.U martovskim događajima rukovodio je antifašističkim

demonstracijama u Pančevu i Vršcu.

Kada je okupacija zemlje otpočela, Zrenjanin je organizovao pripreme za oslobodilačku borbu u Vojvodini. Najviše je radio u Banatu, gde je inicirao stvaranje partizanskih odreda i oružane akcije ujulu 1941. godine.

Gestapo je ulagao velike napore da uhvati ,,Crvenog generala“, kako su nazivali Žarka Zrenjanina. Početkom novembra 1942. godine, prilikom priprema za odlazak u Srem, i dalje u Bosnu, gde bi učestvovao na prvom zasedanju AVNOJ-a, Zrenjanin je izdan nacistima. Opkoljen je u selu Pavlišu, kod Vršca, 4. novembra 1942. Pokušavajući da se zajedno sa saborcem Strahinjom Stefanovićem probije kroz obruč od više stotina vojnika, poginuo je u junačkom jurišu. Stefanović je poginuo od vlastite bombe, koju je aktivirao da ne bi pao u ruke neprijatelju.

U kojoj meri je Žarko Zrenjanin Uča bio važan za Narodnooslobodilačku borbu u Banatu, govori činjenica da su u narednim godinama neki njeni pripadnici iznosili informaciju da je Žarko živ – kako bi očuvali duh potčinjenog stanovništva i drugih pripadnika Pokreta.

Od 1946. godine grad koji se kroz istoriju zvao Veliki Bečkerek i (vrlo kratko vreme) Petrovgrad, sa ponosom nosi ime ovog revolucionara i humaniste- veliko ime Zrenjanin.

Poslednjih godina, iz desničarskih i krugova koji zagovaraju reviziju istorije pokretano je više inicijativa da se gradu vrati staro ima Petrovgrad. Svim dosadašnjim inicijativama građani i građanke Zrenjanina pružili su snažan otpor.

DA ZRENJANIN OSTANE

Feješ KLARA „Feješ Klara, kći naših naroda Srce veliko ko naša sloboda“

Feješ Klara rođena je 29. januara 1921. godine u Budimpešti u zanatlijskoj porodici jevrejskog porekla. Otac joj je učestvovao u mađarskoj proleterskoj revoluciji. Kasnije je bio progonjen i primoran da ilegalno napusti zemlju. Klara je sa svoje dve sestre 1923. došla u Jugoslaviju. Posle dve godine provedene u Kanjiži, porodica se preseljava u Kikindu. Klara je tu završila osnovnu školu i

gimnaziju. Potom je upisala studije medicine u Beogradu.

Još kao gimnazijalka Klara je pristupila Naprednom omladinskom pokretu i u VI razredu gimnazije postala je članica SKOJ-a i aktivirala se u literarnoj sekciji, kulturno-prosvetnim društvima u URSS-ovim sindikatima. Učestvovala je u mnogim akcijama i demonstracijama koje je organizovala Studentska omladina Beograda.

Nakon okupacije, kao član OK SKOJ-a za severni Banat, prelazi na rad u Petrovgrad (Zrenjanin), koji je postao sedište PK KPJ, a nešto kasnije i PK SKOJ-a za Vojvodinu. Krajem septembra, po odluci PK KPJ, odlazi na rad u Bačku. Kao sekretarka i kurirka Svetozara Markovića Toze, tokom 1942. godine Klara se bori u više mesta

Bačke pomažući u uspostavljanju veza i obnavljanju partijskih i skojevskih organizacija, izdavanju, prevođenju i rasturanju propagandnog materijala. U ratu su je zvali i,,Edeš“.

Posle pada organizacionog sekretara PK Svetozara Markovića Toze, novembra 1942. godine Klara napušta Novi Sad. Ubrzo postaje centralna figura Omladinskog pokreta u Bačkoj. Septembra 1943. ulazi u oblasni komitet SKOJ-a za Bačku i Baranju (trebalo je da postane njegova sekretarka).

Stalno u pokretu, vešta u prerušavanju, hladnokryna i snalažljiva, 12. novembra 1943. našla se u Bačkoj Palanci na izvršavanju važnog zadatka. Tu su joj ušli u trag organi kontrašpijunaže. Pri pokušaju hapšenja Klara se nije predala već je pružila otpor i u borbi sa mađarskim žandarmima poginula.

U istoriografiji je ovaj događaj ovako opisan: Po prelasku iz Srema u Bačku, Treći bačko-baranjski odred bio je podeljen na pet grupa kako bi mogao da razvije svoju delatnost u svim delovima Bačke. Prisustvo Odreda izazvalo je odmah reakciju mađarskih okupatorskih snaga, koje su preduzimale paljenja, a kasnije i akciju većeg razmera. Za vreme ofanzive dve grupe boraca Trećeg bačkobaranjskog NOP odreda povukle su se u Bačku Palanku s namerom da se tu sklone. Okupator je preko svojih agenata doznao za sklonište partizana, opkolio je kuću i u borbi ubio Klaru Feješ, Živka Popovića i Dušana Vidovića. U istoj kući, samo u drugom skloništu nalazili su se Dušan Alimpić – Vlada, Bogdan Stojaković – „Crni Đorđe” i Leposava Andrić – Baba, ali njih neprijatelj nije pronašao. Oni su iste večeri uspeli da se neopaženo izvuku, a zatim su se prebacili u Frušku goru.

Nakon Drugog svetskog rata po Klari Feješ je imenovano više ulica u Vojvodini, studentski dom u Novom Sadu, jedna osnovna škola u Kikindi i mesna zajednica u zrenjaninskom naselju Mužlja.

BORO I RAMIZ

BORO DHE RAMIZ SIMBOLI SRPSKO-ALBANSKOG BRATSTVA

Boris Boro Vukmirović i Ramiz Sadiku bili su važni organizatori partizanskog otpora na prostoru Kosova i Metohije. Rukovodili su vojnim, političkim i društvenim telom antifašističkog pokreta, konstantno obilazeći partijske organizacije, organizujući propagandne aktivnosti, podižući moral borcima i pomagačima.

U predratno doba Boro je bio radnik i levičarski politički aktivista, zbog čega je bio politički proganjan, zatvaran i mučen, a u Drugom svetskom ratu je postao politički komesar Metohijskog partizanskog odreda, a potom i član Glavnog štaba partizanskih odreda za Kosovoi Metohiju. Ramiz Sadiku je u julu 1942. godine bio uhapšen, mučen, te premešten u zatvor u Tiranu, tada okupiranoj od strane italijanskih vojnih snaga. Uz pomoć grupe albanskih komunista uspeo je da pobegne iz zatvora i vrati se na Kosovo i Metohiju.

U aprilu 1943. godine Boro i Ramiz putovali su iz Đakovice za Prizren, na sastanak sa Svetozarom Vukmanovićem Tempom, članom Vrhovnog štaba Narodnooslobodilačke vojske Jugoslavije. Kod sela Landovice upali su u zasedu koju su im postavili italijanski fašisti i balisti (albanska nacionalistička frakcija). Kao važni članovi Narodnooslobodilačkog pokreta bili su mučeni kako bi odali važne informacije. Nakon neuspeha mučenja odlučeno je da budu streljani. Prilikom izvršenja čina streljanja Boro i Ramiz su se prijateljski zagrlili. Dobivši naredbu da se razdvoje, samo su pojačali stisak zagrljaja, uzvikujući parole u slavu Narodnooslobodilačke borbe. Tako su 10. aprila 1943. godine ubijeni Boro i Ramiz.

16

Stihovi pesme Adema Gajtania, spevane u čast Bora i Ramiza

Lepa RADIĆ DEVOJČICA, KEROINA, „ŽENA HRABROSTI“

Lepa Radić rođena je 19. decembra 1925. godine u selu Gašnica, Kod Bosanske Gradiške. Lepa je završila zanatsku školu u Gradišci. Bila je aktivistkinja Saveza komunističke omladine Jugoslavije i članica Komunističke partije Jugoslavije. U novembru 1941. ustaše je odvode u obližnji zatvor, iz koga uspeva da pobegne 23. decembra. Iste godine stupa u partizane. Bila je borkinja Grbavačke čete Kozarskog odreda do proboja obruča na Kozari (jula 1942), a u avgustu 1942. godine s borcima je prešla u Podrgmeč. U Kozarskoj ofanzivi su joj poginuli otac Sveto, 15-godišnji brat Milan, i stric

Vlado.

U Četvrtoj neprijateljskoj ofanzivi, februara 1943. godine, bila je zadužena za prenos ranjenika i organizaciju zbega u Grmeču. Lepa je organizovala izvlačenje ranjenika i pomoć kolonama izbeglica koje su se u masama, iscrpljene i promrzle, povlačile ispred neprijatelja uz zaštitu partizanske vojske i Grmeča. U nastojanju da održi moral ljudi neprekidno je uveravala narod da će partizanske brigade zaustaviti fašiste. Partizane je tada napala nemačka 7. SS divizija „Princ Eugen“, a 8. februara je zbeg bio opkoljen. Lepa Radić ispucala je sve metke iz svog oružja, junački se borivši sve dok je Nemci nisu savladali udarcima kundaka i vezali, a potom zajedno sa preostalim zarobljenicima sproveli u Bosansku Krupu. Zarobljenike, koje su esesovci zlostavljali na putu prema Bosanskoj Krupi, pokušavala je da zaštiti uzvikujući:

„Ubijte mene, narod nije kriv!”

Na gubilištu je Lepoj rečeno da će joj biti poklonjen život ako otkrije imena rukovodilaca i komunista koji su se nalazili među zarobljenicima. Lepa im je odgovorila:

Ja nisam izdajnik svoga naroda. Oni će se sami otkriti kad budu uništavali

zlikovce kao što ste vi“!

Kada su je nacisti obesili, 11. februara 1943. godine, Lepa Radić imala je samo 17 godina. SS pukovnik Smithuber dobio je od svojih potčinjenih izveštaj o egzekuciji u kom je Lepa opisana sledećim rečima: „Banditkinja, obešena u Bosanskoj Krupi, pokazala neviđeni inat”.

Biste Lepe Radić i danas stoje u Bosanskoj Krupi iu Gradišci.

IVO LOLA RIBAR i Sloboda TRAJKOVIĆ

TRAGIČNA LJUBAVNA PRIČA

DRUGOG SVETSKOG RATA

Priča o ljubavi narodnog heroja Ive Lole Ribara i njegove verenice Slobode Trajković jedna je od najpotresnijih i

najtragičnijih iz perioda Drugog svetskog rata.

Ivo Lola Ribar je rođen u porodici Tonice i Ivana Ribara 23. aprila 1916. godine, a poginuo je 27. novembra 1943. godine na Glamočkom polju, neposredno pre poletanja aviona kojim je trebalo da otputuje u Kairo, kao prvi diplomata nove Jugoslavije i šef prve vojne misije NOVJ. Cela porodica Ribar je bila naklonjena ideji izvornog komunizma i u godinama pre Drugog svetskog rata su se javno deklarisali kao borci za bolji život radnika i seljaka. Nakon demonstracija 1939. godine protiv režima Cvetković – Maček, Lola je zajedno sa brojnim beogradskim komunistima uhapšen i odveden u logoru Bileći.

Na sednici Politbiroa CK KPJ 4. jula 1941. godine u Beogradu učestvovao je u radu komiteta koji je doneo odluku o ustanku i postao najmlađi član Vrhovnog štaba NOV-a.

Sloboda Trajković rođena je 7. oktobra 1918. u porodici Svetolika Trajkovića, uglednog beogradskog apotekara. Lolu je upoznala kao studentkinja hemije. Neposredno pred rat planirali su venčanje, a za kobni 6. april 1941. godine bila je zakazana svečana večera u domu porodice Ribar, na kojoj su želeli da dogovore detalje radosnog događaja. Tog dana Beograd je zasut bombama i obavijen oblacima baruta i prašine. Porodice Ribari Trajković se tog dana nisu srele

Polovinom januara 1942. godine policija je presrela pismo koje je Lola uputio svojoj verenici. Uhapšena je i danima mučena u Specijalnoj policiji, gde su pokušali da je nateraju da napiše pismo Loli kojim bi ga namamila da dođe u Beograd. Sloboda je stavljena pred nemoguć izbor – da navede Lolu da se pojavi u Beogradu ili da pošalje u smrti sebe icelu svoju porodicu.

Odlučno je odbila da izda Lolu, nakon čega je cela porodica Trajković prebačena u zloglasni logor na Banjici, gde su 9. maja 1942. godine ugušeni u gasnoj komori. Jedina je preživela najstarija sestra Milica, koja se neposredno pre hapšenja preselila u svoj stan i pukom srećom izbegla smrt.

Lola nije dozvolio Slobodi da pođe s njim u partizane jer je verovao da je suviše nežna za teške uslove na frontu, a da će uz svoju porodicu biti sigurna i zaštićena. Njegova odluka, donesena iz najveće ljubavi i brige, odnela je u smrt cijeu porodicu Trajković. U pismu koje je godinu dana kasnije poslao ocu Lola kaže:

“Moja Sloboda, onako mala i nežna, pošla je u smrt kao u šetnju, s osmehom”. Ukazom Predsedništva Antifašističkog veća narodnog oslobođenja Jugoslavije (AVNOJ), 18. novembra 1944. godine, na godišnjicu pogibije, Ivo Lola Ribar je proglašen za narodnog heroja. U posleratnoj Jugoslaviji je bio jedna od ikona Narodnooslobodilačkog rata i socijalističke revolucije. Mnoge osnovne i srednje škole širom Jugoslavije su nosile njegovo ime (a neke i danas – npr. u Novom Sadu, Somboru, Splitu i dr.) kao i ulice, trgovi i dr. inspirisan pismom koje je Lola napisao svojoj verenici Slobodi, Kornelije Kovač, vođa Korni grupe, napisao je pesmu “Ivo Lola”.

U znak sećanja na stradanje Slobodine porodice jedna ulica u beogradskom naselju Banjica nosi ime Ulica porodice Trajković.

21

Nojoria, jedna moja

: Pianie mimo nit Ha no la – khe. A ser, as •

– da te mo kada nece de ré da će se nos drop riebet i and tak

kome treta K, too planuo u stanje, rabitu etajon Gopa na kazi harit, pored siga telesa naia tine hadi dati dia – Zelta aa

kase akoliko poskok i jeburtout

..Najdraža, jedina moja!

Pišudi ovo pismo ja se pouzdano nadam — optimista sam kao i uvek – da re ono nikada neće stići već da ćemo se nas dvoje videti i uvek ostati zajedno. Jer ovo pismo je zato i pisano. U ovom trenutku kada polazimo u poslednju, odlučnu etapu boja od koga zavisi, pored svega ostalog, i naša lična budućnost i sreća, želim da ti kažem nekoliko prostih i jednostavnih stvari. U mome životu postoje samo dve stvari: moja služba našem svetom cilju i moja ljubav prema tebi, najmilija moja. Našu sreću i Zivor koji smo hteli nismo, kao ni milioni drugih, mogli ostvariti izolovano, vec samo preko naše borbe i naše pobede. I zato su le dve stvari u suštini, u meni samom, jedno. Znaj, dušo, da si ti jedina koju sam voleo i koju volim. Sanjao sam i sanjam o našoj zajedničkoj sreći, onakvoj kakvu smo želeli, o sreci dostojnoj slobodnih ljudi. To je jedina prava sreća, jedina koju treba želeri. Ako primis ovo pismo – ako, dakle, ja ne doživim laj veliki čas, nemoj mnogo rugovari, najdrada! U svetu u kome budeš rada živela naci ćeš, uvek

Ziv, najbolji deo mene samog i svu moju ljubav prema tebi. Za tebe sam siguran da de tvoj put biti pravi onakav kakav mora da bude. Na njemu, na putu Zivota, naći ćeš i osvetu i sreću. Mnogo, mnogo te volim, jedina moja! I Želim da nikad ne dobiješ ovo pismo, ved da zajedno s tobom dočekamo veliki čas pobede. Želim da te svojom ljubavi ucini onako srecnom kao što to zaslužuješ. Uvek tvoj.”

Srđan ALEKSIĆ SRĐO

HEROJ NAŠEG DOBA NA STRAŽI LJUDSKOSTI

Srđan Aleksić je bio bosanskohercegovački Srbin iz Trebinja. Amaterski se bavio glumom, a takođe je bio i pionirska plivačka nada SFR Jugoslavije. Bio je juniorski rekorder u plivanju. U ratu u BiH je bio pripadnik Vojske Republike Srpske. Preminuo je u 26. godini.

Početkom 1993. godine vršen je progon muslimana iz Trebinja. Ukupno je oko četiri i po hiljade Bošnjaka napustilo Trebinje. Grupa pripadnika Vojske Republike Srpske je 21. januara 1993. godine legitimisala osobe na i oko trebinjske pijace, a u blizini policijske stanice. Nakon što su ustanovili da je jedna od legitimisanih osoba Bošnjak Alen Glavović, četvorica naoružanih uniformisanih pripadnika Vojske Republike Srpske na silu su ga izveli iz kafića i počeli da tuku kundacima. Aleksić je prišao sa namerom da primiri tenzije i odbrani sugrađanina i komšiju.

Srđan Aleksić je uspeo da odbrani Alena Glavovića, ali po cenu svog života. Krenuo je za vojnicima vojske kojoj je i sam pripadao i povikao da puste Alena, nakon čega su se ubice usmerile ka njemu i kundacima ga pretukli. Drugi okupljeni su samo stajali i gledali. Od teških povreda Srđo je pao u komu, a šest dana kasnije, 27. januara 1993. godine, podlegao je povredama.

Nekoliko gradova u regionu je odlučilo da oda počast Srđanu Aleksiću. Jedna beogradska ulica nosi njegovo ime, prolaz u Zmaj Jovinoj ulici u Novom Sadu, kao i bulevar u Podgorici. U Pančevu se nalaze prolaz Srđana Aleksića i spomen-ploča u njegovu čast. Tuzla ima ulicu nazvanu po Srđanu, kao i Sarajevo, a u Trebinju se Sportski tereni zovu njegovim imenom. Godine 2007. Radio-televizija Srbije je snimila i emitovala dokumentarni film o Srđanu Aleksiću pod nazivom „Srđo“. Srdan Golubović snimio je igrani film ,,Krugovi“, posvećen Srđanu Aleksiću.

Alen Glavović danas živi u Švedskoj, oženjen je i ima dvoje dece. Svake godine posećuje Trebinje, Srđanov grobinjegovog oca.

Rade Aleksić, Srđanov otac:

„To je moja želja, ne da žale Srđa što je mlad poginuo. Neka ga ne žale, neka cijene to što je u njima probuđeno,

neka cijene sebe”.

voli sukob i borbu same po sebi – on voli cilj zbog kog

Antifašistička

koalicija

Partner u projektu

Nosilac projekta:

Projekat podržava:

Vojvodangka Antifašistička koalicija

Centarza

poctršku

* ΔΙΑΙΤΑ World

MONDACIJA ZA OTVORENO DRUŠTVO, SRBIA

OPEN SOCIETY FOUNDATION, SERBIA

Komentariši

Upišite vaše podatke ispod ili kliknite na jednu od ikona da se prijavite:

WordPress.com logo

You are commenting using your WordPress.com account. Odjava /  Promijeni )

Google photo

You are commenting using your Google account. Odjava /  Promijeni )

Twitter slika

You are commenting using your Twitter account. Odjava /  Promijeni )

Facebook fotografija

You are commenting using your Facebook account. Odjava /  Promijeni )

Povezivanje na %s