Najverovatniji rezultati izbora je širenje jaza između tri konstitutivna naroda u BiH. Tome će svakako doprineti izbor Milorada Dodika u Predsedništvo BiH, čija je politika udaljavanje Republike Srpske od zajedničke države BiH, ali i izbor Željka Komšića za hrvatskog člana Predsedništva, koji čini se većina Hrvata ne prihvata, upravo zato što se zalaže za traženje modaliteta za jačanje zajedničke države….Zapravo, priča o razmeni teritorija aktualizovana je još krajem 2016. godine, kada je dobo obavešteni bivši britanski diplomata Timothy Less, koji je prethodno službovao u regionu, objavio na tu temu članak u uticajnom časopisu Foreign Affairs. On je tada izneo predlog o ponovnom iscrtavanju granica u regionu, navodeći kako i Srbi i Hrvati nastavljaju svoju politiku podele BiH, a Albanci politiku stvaranja Velike Albanije. On je tada izrazio uverenje “da bi bilo pogrešno ignorisati volju biračkog tela, koje uporno iskazuje nezadovoljstvo multietničkim status quo i traži promene”…..A u Srbiji i Hrvatskoj, ali i u BiH i na Kosovu su na vlasti političke snage, pa čak i mnogi pojedinci koji su bili među istaknutim protagonistima ratova iz devedesetih koji su se vodili za teritorije, a protiv ljudi koji na njima žive. Da li su oni spremni da ponesu istorijsku hipoteku da su pokrenuli još jedan ciklus ratova u regionu? Da li će to međunarodni akteru uopšte dozvoliti? Ili će se metodom zastrašivanja i ustupaka kupiti vreme?….. Istraživanja, međutim, ukazuju da i Srbi i Albanci smatraju da su pre svega loše informisani. Ali i jedni i drugi su zainteresovani za zajedničko poslovanje, kulturnu razmenu, turizam… Retko se desilo da su se Srbi koji su posetili Albaniju vratili sa lošim utiscima…..Evropska Unija je svojim zanemarivanjem prepustila region drugim akterima. Tu se ne radi samo o Rusiji, već sve više i o Kini i Turskoj, kao i Arapskim Emiratima. Mi svi geografski, geostrateški, ekonomski, kulturno pripadamo Evropi. Okruženi smo zemljama članicama EU i NATO…..Bilateralni odnosi Srbije sa bivšim jugoslovenskim republikama sa kojima se graniči su gori danas nego pre deset godina. Ipak, veoma sporo, neka otvorena pitanja su u postupku rešavanja……Glavni neprijatelji Vučićeve vladavine se nalaze u njegovim redovima, u njegovoj sveprisutnosti i svemoći. Preuzimanje tolikog tereta se uvek obije o glavu onoga koji ga je preuzeo, jer dobri upravljački mehanizmi imaju mnogo složeniju i fleksibilniju strukturu i način funkcionisanja…..
Neposredno iza nas su opći izbori u BiH. Kako ocjenjujete njihove, za sada neslužbene, ali ipak poznate rezultate? Posebno, kako komentirate izbor Milorada Dodika u Predsjedništvo zemlje koju javno ne priznaje i priziva njen raspad?
MINIĆ: Najverovatniji rezultati izbora je širenje jaza između tri konstitutivna naroda u BiH. Tome će svakako doprineti izbor Milorada Dodika u Predsedništvo BiH, čija je politika udaljavanje Republike Srpske od zajedničke države BiH, ali i izbor Željka Komšića za hrvatskog člana Predsedništva, koji čini se većina Hrvata ne prihvata, upravo zato što se zalaže za traženje modaliteta za jačanje zajedničke države.
Nedavno ste bili sudionik i aktivni učesnik Interparlamentarne konferencije “Transformisanje region Zapadnog Balkana – uloga i budućnost procesa pristupanja EU iz parlamentarne perspektive”, koja je održana u Sofiji. Kakvi su Vaši generalni utisci o Konferenciji i šta možete, kao zagovarač integracije “ZB6” u EU reći o istoj? Ko daje “nedvosmislenu ili donekle nijansiranu” podršku proširenju, a ko je bio protiv?
MINIĆ: Nedvosmislenu ili donekle nijansiranu podršku proširenju na ZB izrazili su parlamentarci iz Bugarske, Rumunije, Austrije, Mađarske, Italije, Portugala, Litvanije, Irske, Velike Britanije, Grčke, Hrvatske, Slovačke (Eduard Kukan, predsednik Komiteta EP za stabilizaciju i pridruženje EU-Srbija i član Komiteta EP za međunarodne odnose, koji je bio moderator većeg dela konferencije), uz uzdržani stav slovenačkog parlamentarca i belgijskog parlamentarca koji je u celosti podržao stav francuskog predsednika Makrona – prvo reforme u EU pa proširenje i EU u više krugova. Izostali su predstavnici i stavovi velikih evropskih zemalja: Nemačka, Francuska, Španija, Poljska, kao i nordijskih zemalja i drugih zemalja Benelux-a i baltičkih zemalja. Ovaj uzorak članova nacionalnih i Evropskog parlamenta, dakle, nije bio dovoljno obuhvatan da bi se snimilo pravo „stanje duha” u tim institucijama, ali je konferencija ukazala kako i u kom pravcu treba organizovati zagovaranje (po mogućstvu zajedničko) evropske integracije Zapadnog Balkana u zemljama članicama EU i evropskim institucijama.
Kako generalno ocjenjujete trenutno stanje pregovora između Beograda i Prištine? Ulaze li u finalnu fazu ili…?
MINIĆ: Mnogi najavljuju ulazak u završnu fazu i stvara se klima „sad ili nikad”. Sve se, ipak, odvija u tako uskim krugovima da su tumačima procesa nedostupni celovita slika i realni vremenski okvir nekog suštinskog dogovora.
Prije nekoliko sedmica pojavile su se ideje o razmjeni teritorija između Kosova i Srbije. Da li je to još uvijek aktuelno, barem sa pozicija nekih međunarodnih centara moći, pa i samih pregovarača (mislim na Vučića i Tačija)?
MINIĆ:Te ideje uopšte nisu nove. Samo su isplivale na površinu u novoj međunarodnoj konstelaciji kada niti jedna strana u pregovorima nema više bezrezervnu podršku najvažnijih svetskih aktera koji prave sopstvene računice.
Ta priča o eventualnoj razmjeni teritorija izazvala je burne reakcije, kako u regionu, tako i šire. Naprimjer, prvi čovjek Inicijative za evropsku stabilnost Gerald Knaus smatra da bi realizacija te ideje značila put u novi rat. Šta Vi o tome mislite?
MINIĆ: Zapravo, priča o razmeni teritorija aktualizovana je još krajem 2016. godine, kada je dobo obavešteni bivši britanski diplomata Timothy Less, koji je prethodno službovao u regionu, objavio na tu temu članak u uticajnom časopisu Foreign Affairs. On je tada izneo predlog o ponovnom iscrtavanju granica u regionu, navodeći kako i Srbi i Hrvati nastavljaju svoju politiku podele BiH, a Albanci politiku stvaranja Velike Albanije. On je tada izrazio uverenje “da bi bilo pogrešno ignorisati volju biračkog tela, koje uporno iskazuje nezadovoljstvo multietničkim status quo i traži promene”. Odgovarajući na pojedine oštre proteste iz regiona vezane za njegove teze, on u novom tekstu još eksplicitnije naglašava da multietničke države na Balkanu nisu uspele i da treba praviti novo teritorijalno uređenje. On dalje kaže da je “region jedan od najnestabilnijih u Evropi, gde podeljene, multietničke države opstaju u stanju zamrznutog konflikta, koje iziskuje prisustvo na hiljade predstavnika međunarodnih mirovnih snaga na terenu kako bi se sprečio povratak nasilja“. On dalje predvidja lošu trajektoriju zbivanja na Balkanu i poziva na “new deal” pre nego što dođe do ozbiljnog ugrožavanja bezbednosti.
Ova platforma za novo teritorijalno “prepakivanje” regiona izazvala je odmah snažne reakcije u BiH, Makedoniji i Albaniji, dok su Beograd i Zagreb ostali uglavnom uzdržani. Međunarodni “inženjering” novih podela je, dakle, najavljen i obelodanjen još pre dve godine. A u Srbiji i Hrvatskoj, ali i u BiH i na Kosovu su na vlasti političke snage, pa čak i mnogi pojedinci koji su bili među istaknutim protagonistima ratova iz devedesetih koji su se vodili za teritorije, a protiv ljudi koji na njima žive. Da li su oni spremni da ponesu istorijsku hipoteku da su pokrenuli još jedan ciklus ratova u regionu? Da li će to međunarodni akteru uopšte dozvoliti? Ili će se metodom zastrašivanja i ustupaka kupiti vreme?
Vučić je početkom septembra izjavio da je “sporazum i Beograda i Prištine daleko…” Da li je zaista daleko i da li je upitno da će se on (sporazum) desiti? Kakav bi, realno, mogao da bude epilog?
MINIĆ: Sporazum se ne može beskrajno odlagati i obe strane su toga svesne. Beskrajno otezanje nije ni politički, niti ekonomski i socijalno održivo. Region vapi za napretkom, privlačenjem stranih ulaganja, uređivanjem sopstvenih država, integracijom u strukture ka kojima prirodno gravitira, kao što su EU i za većinu i NATO. Međutim, taktički, izjave prate potrebe trenutka…
Prije nekoliko dana je Bogić Bogićević, nekadašnji član Predsjedništva SFRJ, na sarajevskoj FACE TV izjavio da ima “pouzdane informacije da Vučić plaća Tony-ju Blairu 150.000 eura mjesečno da lobira u nekim zapadnim centrima moći da Srbiji pripadne dio sadašnje kosovske teritorije…” Kako biste Vi ovo prokomentirali?
MINIĆ: Nemam pouzdane informacije, pa ne mogu da komentarišem. Ali, u politici se najčešće ne biraju sredstva.
Postoje li predrasude kod Srba iz Srbije u odnosu na Albance iz Albanije i obrnuto? Koliko se ta dva naroda, zapravo, uopće poznaju? Šta je prepreka da se bolje upoznaju i time bitno reduciraju (ako ne i potisnu) predrasude jednih o drugima?
MINIĆ: Ima dobrih istraživanja javnog mnjenja, kao i istraživanje medijske slike Albanije i Albanaca u Srbiji. Povremeni incidenti (događaji, izjave) utiču na percepcije, kao i medijsko projektovanje odnosa prema Albancima na Kosovu i prema Albancima u Albaniji. Istraživanja, međutim, ukazuju da i Srbi i Albanci smatraju da su pre svega loše informisani. Ali i jedni i drugi su zainteresovani za zajedničko poslovanje, kulturnu razmenu, turizam… Retko se desilo da su se Srbi koji su posetili Albaniju vratili sa lošim utiscima. Ima sve više srpskih firmi koje investiraju u Albaniji i kulturne veze jačaju. Ljudi putuju i sve je više turista na lepoj jadranskoj obali Albanije. Ali, mediji uglavnom slede zvaničnu politiku, pa se takvi obećavajući aspekti svakodnevnog života ne promovišu na pravi način. Osim, kada je to politički oportuno.
Neki političari, posebno Milorad Dodik, vuku paralele između entiteta Republika srpska i Kosova. Ima li u srpskim političkim, akademskim, medijskim pa i crkvenim krugovima apetita da se kad-tad manji bh. entitet pripoji Republici Srbiji?
MINIĆ: To je kontinuitet koji se samo povremeno nalazio u senci i koji je retko bivao osuđivan od glavnih političkih aktera.
Srbija, sa Vučićem na čelu, barem deklarativno vodi neku vrstu “nesvrstane” politike, odnosno pokušava sjediti na dvije stolice: na onoj koja vodi u EU i onoj ruskoj. Dokle će to tako moći i koju će stolicu Srbija na kraju izabrati?
MINIĆ: Evropska Unija je svojim zanemarivanjem prepustila region drugim akterima. Tu se ne radi samo o Rusiji, već sve više i o Kini i Turskoj, kao i Arapskim Emiratima. Mi svi geografski, geostrateški, ekonomski, kulturno pripadamo Evropi. Okruženi smo zemljama članicama EU i NATO. Sve više suštinski „srastamo” sa svojim okruženjem. Ali, već čitavu deceniju EU je prepustila region samome sebi. Region koji nije imao snage da sam rešava svoje teško nasleđe i ekonomsku zaostalost, kao i prelivanje ekonomske krize iz EU od koje je najviše zavisio. Pojava drugih aktera je u tim okolnostima sasvim prirodna, ali su posledice toga teško sagledive.
Ipak, u Srbiji su trgovina i investicije i dalje u najvećoj meri vezane za EU. A Rusija i Kina se, uz porast investicija i uticaja, u prvom redu smatraju važnim političkim saveznicima oko pitanja Kosova, ali vezano i za opšti spoljnopolitički položaj Srbije. Uostalom, te dve globalne sile sve više prodiru na širi prostor ne samo Balkana, već i Centralne Evrope (Grčka, Bugarska, Mađarska itd). Region je energetski zavisan od Rusije, ali glavni evropski energetski koridori sa Rusijijom idu i grade se preko Nemačke. U svemu tome, svako pliva kako zna. A tradicionalne veze između Srbije i Rusije imaju svoju težinu, koja ipak nije presudna, ukoliko EU zaista reši svoje nesuglasice i ozbiljnije se okrene regionu, kao što je u februaru najavila Evropska komisija svojom Novom strategijom prosirenja, koja je delimično i dosta nevoljno potom potvrđena na Samitu EU – Zapadni Balkan, u Sofiji.
Kako vidite aktuelne odnose Srbije sa svojim susjedima, posebno sa Hrvatskom, BiH, Crnom Gorom i Makedonijom?
MINIĆ: Bilateralni odnosi Srbije sa bivšim jugoslovenskim republikama sa kojima se graniči su gori danas nego pre deset godina. Ipak, veoma sporo, neka otvorena pitanja su u postupku rešavanja. S druge strane, u multilateralnim formatima regionalne saradnje Srbija igra konstruktivnu ulogu, možda zato što se tu oseća kao hegemon, zato što od toga ima koristi i što time stiče međunarodni ugled.
Sa „starim susedima” – Grčka, Bugarska, Rumunija, Mađarska – odnosi su veoma dobri i u stalnom su usponu. Ali, tu nema ozbiljnih otvorenih pitanja i još otvorenih rana iz nedavne prošlosti.
Rezultate šestogodišnje vladavine Vučića u Srbiji najmeritornije mogu ocijeniti građani te zemlje, ne samo tokom izbornih procesa. Imaju li on i njegovi naprednjaci istinsku opoziciju i koja politička opcija bi mogla biti alternativa Vučiću nakon što kad-tad ode s vlasti?
MINIĆ: Glavni neprijatelji Vučićeve vladavine se nalaze u njegovim redovima, u njegovoj sveprisutnosti i svemoći. Preuzimanje tolikog tereta se uvek obije o glavu onoga koji ga je preuzeo, jer dobri upravljački mehanizmi imaju mnogo složeniju i fleksibilniju strukturu i način funkcionisanja. A opozicija pokušava da se organizuje uglavnom u zajedničkom otporu drastičnom političkom monopolu vladajuće strukture. Tražeći za sebe prostor, opozicija će možda uspeti da razvije neku pozitivnu platformu koju će građani biti spremni da podrže. Ali, za sada od pojedinih protivrečnih stavova udružene opozicije ponekad se iskreno poželi da se stupi u odbranu nekih poteza ili izjava samog Vučića, jer barem deklarativno, ostavljaju utisak da su ispravniji.
Uslovi političke borbe su veoma neravnopravni, a upliv sve jače desnice i populizma u Evropi i širem okruženju vidljiv. Mi smo deo kontinenta, deo planete i možemo se samo nadati da će se neke dobre i smislene ideje i politike rađati, susretati i pretvarati u neke društvene magistrale na kojima će i za nas biti mesta. Jer, čak i u našem regionu, postoji nemali broj ljudi koji o tome razmišlja, raspravlja ili prosto dobro dela i zbog toga postoji nada.
Hvala Vam velika za ovaj razgovor.
RAZGOVARAO: Bedrudin GUŠIĆ (998)
bedrudingusic 