Arhive za ‘Intervjui’ kategoriju

Mnogi su se nadali da će dolazak novog muftije biti ispunjen pojačanom duhovnošću i zaštitom preostalog banjalučkog vakufa. Međutim, sve je bilo obrnuto: 29.5.2014. biće upisan najcrnjim slovima u historiji banjalučkih Bošnjaka i njihovog vakufa. Taj dan je dužnost banjalučkog muftije preuzeo Osman ef. Kozlić koji je raznim mutnim radnjama od samog početka svoga mandata radio na uništenju banjalučkog vakufa. Naš tim je, koristeći pouzdane izvore, došao do relevantnih podataka o netransparentnim radnjama banjalučkog muftije koje su izravno načinile neprocjenjivu i dugoročnu štetu banjalučkom vakufu i muslimanima Banja Luke i neke od njih navodimo retrospektivno u nastavku ovog Saopćenja:

Ne odgovara mu stan bivšeg muftije, pa se kupuje drugi-veći

Iako je Medžlis raspolagao stanom bivšeg muftije Čamdžića, u novogradnji u Vilsonovoj ulici, Kozlić je zahtijevao mnogo  veći stan a našao ga je – gdje drugdje nego u privatnoj zgradi čovjeka koji će nedugo zatim, uz muftijinu pomoć, zagospodariti banjalučkim vakufom kao privatnom svojinom. A čovjek se zove ARMIN KOBILJ. Kupovinu stana je izvršena od strane i na račun Medžlisa, u ulici Carice Milice, bez prethognog znanja i saglasnosti Izvršnog odbora Medžlisa.

Za zaposlenje supruge – svjesno promašena investicija

Iznajmljen je prostor za obdanište “Pahuljica” u istoj zgradi gdje mu se nalazi stan, čime je riješeno i zaposlenje njegove supruge, što samo po sebi ne bi bio problem, ali naši izvori ukazuju da je u tu svrhu uzet kredit kod banke čime je Medžlis dugoročno zadužen za jednu očigledno promašenu investiciju.

Saniranje već saniranog objekta Muftijstva, uz zaduženje Medžlisa te devastaciju Ferhad-pašine biblioteke

U isto vrijeme Kozlić započinje sa saniranjem zgrade-kuće Muftjistva, koja je već bila sanirana u mandatu predhodnog muftije Čamdžića, ali ne i po ukusu pohlepnog Kozlića. Radovi te dodatne sanacije i opremanja su izvršeni naravno bez raspisivanja tendera, a posao je dobila firma njegovog ortaka Kobilja.

Za tu naknadnu sanaciju i opremanje Medžlis se zadužio za kredit od cca 300.000 KM, a kolaletarna šteta u ovoj priči je bila Ferhad-pašina biblioteka, sa fondom od preko 5.000 naslova, kojoj je reuspostavio funkciju, odnosno pokrenuo njen rad bivši muftija Čamdžić.

Da situacija bude još groteksnija, ta biblioteka, to jest njen neprocjenivi knjižni fond, u kojem dominiraju stari rukopisi i koja je 2017. godine proglašena nacionalnim spomenikom Bosne i Hercegovine, iz nerazumljivih razloga i bez znanja javnosti izmještena je u nedovršenu Mehdibegovu džamiju na Hisetima i koja propada u neuslovom prostoru i, što je natužnije – nije u svojoj funkciji, odnosno nije dostupna njenim potencijalnim korisnicima.

Nerazjašnjena smjena glavnog imama Mufid ef. Omerčića i imenovanje njemu podobnog Muhedin ef. Spahića

Smjena legalno izabranog glavnog imama Medžlisa Mufida efendije Omerčića od strane muftije Kozlića je izvršena pod još nerazjašnjenim okolnostima i na tu funkciju je imenovao njemu podobnog Muhedin ef. Spahića.

Laži i obmane sa Hadži Babinim haremom a epilog je: vlasnik istog postaje Brane Janković

Istovremeno se od strane muftije i novoizabranog glavnog imama Muhedina ef. Spahića  vrše intenzivne pripreme za prodavanje harema Hadži Babinog vakufa na Hisetima što je, uz devstaciju biblioteke bio, zapravo, najveći udar na vakuf. Raznim obmanama o izgradnji Medrese ili Bošnjačke gimnazije pa do tzv. Multimedijalnog centra na toj lokaciji razvlačili su čitavo vrijeme pamet javnosti.

I na kraju, kao što smo u nekoliko navrata već informirali javnost, taj prostor je, pod još nerazjašnjenim okolnostima i potpuno netransparetntno, doslovce prodat Brani Jankoviću, vlasniku hotela “Bosna”, na kojem on danas gradi privatnu zgradu od 72 stana.

Sanacija zgrade Medžlisa

Idemo dalje u analizi udara na banjalučki vakuf: ponovno uzimanje kredita za sanaciju Medžilisa a posao, naravno, opet dobija kao i u predhodnim slučajevima firma njegovog ortaka Kobilja.

Pored neprikladne sanacije i preadaptacije, zgrada Medžilisa se pretvara u ugostiteljski objekat, to jest motel jednim djelom,

a drugim djelom u prizemlju zadržava se adminstrativni dio u mnogo manjem obimu. Zar ne bi bilo prikladnije da je sprat te zgrade, umjesto što je postao motel, bio adaptiran za potrebe škole za bošnjačku djecu o kojoj su toliko lamentirali kada se pretvarao Hadži Babin harem u građevinsko zemljište i od čega, kao što nam sadašnji vlasnik te parcele Brane Janković poručuje na svome panou, neće biti ništa?! Ni za ovu sanaciju nije traženo mišljenje i suglasnost Izvršnog odbora Medžlisa.

Ukidanje Muslimanskog pokopnog društva “Dobrotvor”

Beskrupulozno ukida Muslimansko pokopno društvo “Dobrotvor”, koje je, decenijama predvođeno vrijednim i finim insanom Muharemom Kadićem, uspješno služilo svojoj svrsi odnosno muslimanima Banja Luke punih 56 godina i formira novo Pogrebno društvo “Sabur” te na mjesto direktora istog imenuje svoga rođaka Saudin ef. Gulamića.

Rušenje zgrade u ulici Meše Selimovića br. 4 (bivša Zagrebačka), novo zaduženje i hipoteka nad preostalom vakufskom imovinom

Nastavlja u svom stilu i kada je riječ o zgradi u Meše Selimovića br. 4 /bivša Zagrebačka) i bez ikakvih konsultacija sa IO Medžlisa nalaže da se sruši taj objekat. A taj objekat je svojevremeno bio namjenski kupljen za potrebe stanovanja glavnog imama i mujezina Ferhad-pašine džamije. Ta zgrada je do rušenja imala dva potpuno sanirana stana od po stotinjak kvadrata i podrum iste površine. Na istoj je bilo potrebno izvršiti samo manje građevinske intervencije kao što su zamjena fasade i sanacija potkrovlja. Prilikom nepotrebnog rušenja objekta bez stana je ostao Vahdet ef. Alemić. Naravno, opet je podignut kredit za kojeg se zadužio Medžlis, a u potpunoj tajnosti je izvršen upis te parcele na Muftijstvo banjalučko!!! Kakve veze imaju Ključ, Bosanska Dubica, Kotor Varoš, Prnjavor… i drugi džemati na području Muftijstva sa jednom zgradom u Banja Luci koja je do jučer bila vlasništvo i u funkciji samo Medžlisa IZ Banja Luka? A za podignuti kredit za gradnju poslovnog objekta na toj lokaciji Medžlis je morao da pod hipoteku stavi svoju kompletnu preostalu imovinu.

Smjena Edina Bekrića, imenovanje Almira Hodžića, punomoć o upravljanju vakufskom imovinom Arminu Kobilju

Smjena legalno izabranog predsjednika Medzilisa Edina Bekrića zbog toga što nije htio potpisati punomoć u kojoj je stajalo da sve svoje nadležnosti vezano za upravljanje vakufskom imovinom predaje u ruke Armina Kobilja. Na njegovo mjesto postavljaj Almira Hodzica koji je potpisao tu sramnu punomoć.

Odbijanje potencijalnog vakifa obnove sahat-kule

Također, jedan od grjehova muftije Kozlića je i odbijanje jednog privatnog investitora koji je bio zainteresiran za obnovu sahat-kule kao jednog od dijelova ukupnog Ferhad-pašinog kompleksa. Potencijalni vakif je navodno htio da sve faze u toku obnove budu transparentne, posebno financijski tokovi, što muftiji Kozliću nije odgovarao pa do dogovora nije niti došlo.

Ovo je samo dio nedovršene priče grijeha muftije Osman efendije Kozlića prema muslimanima Banja Luke i banjalučkom vakufu. Najavljujemo još poneki nastavak. Ali, priča o nasrtajima na banjalučki vakuf može prestati na dva načina:

1. Da muftija Kozlić nastavi u ovom stilu dok potpuno ne uništi banjalučki vakuf, a nema naznaka da će stati u ovom poslu;

2. Da ga se pod HITNO smijeni sa ove funkcije a zna se ko je nadležan za to. A da bi se od tog nadležnog zahtijevao taj nužni potez za dobrobit ne samo muslimana Banja Luke, nego i cijele IZ BiH, treba masovni, ne glas, nego krik muslimana Banja Luke prema tom Sarajevu jer oni se gore prave da ne vide šta se dešava u Banja Luci. A mi koji ovo prezentiramo samo otvaramo oči onima koji to do sada nisu znali ili vidjeli, ili su se pravili da nisu znali ni vidjeli. Ovaj problem koji zaslužuje alarm treba da se tiče mnogih, ne samo nas iz Udruženja.

        Direktor Vakufske direkcije Senaid ef. Zajimović kaže da ovaj dvojac (Kozlić-Spahić)  “dobro radi svoj posao

UDRUŽENJE ZA ZAŠTITU VAKUFSKE IMOVINE U BANJA LUCI – ISTRAŽIVAČKI TIM

Savez antifašista Vojvodine

Heroja Pinkija 1

21000 Novi Sad

E-mail: vpans2010@gmail.com

Tel: +381(0)63 58 00 69

  1. avgust 2017. godine

Gdin Dragan Stanić

Predsednik Matice srpske – Novi Sad

Poštovani gospodine Staniću,

Predsedništvo Saveza antifašista Vojvodine (SAV), analiziralo je situciju povodom predavanja dva kontroverzna gosta iz Savezne Republike Nemačke, Geca Kubičeka i Marka Jongena. Tokom diskusije je posebno pozdravljen Vaš stav da je institucija kojoj ste Vi na čelu otvorena za javni dijalog. To ste i naglasili u Danasu, od 17. avgusta ove godine: „Ukoliko se ne obezbedi prirodna ravnopravnost u izlaganju stavova i učešća u javnom dijalogu kako za levičare tako i za desničare, onda ne možemo smatrati da živimo u društvu u kojem demokratija zauzima centralno mesto“.

Imajući u vidu Vašu spremnost na dijalog, to Vam predlažemo da omogućite Savezu antifašista Vojvodine, da u periodu od 04.-15. septembra 2017. godine, održi predavanje na temu „Neonacizam u Vojvodini na početku XXI veka”, u sali Matice srpske. Ukoliko interesovanje publike bude odgovarajuće, a Vi i Vaša institucija budete zainteresovani, možemo se dogovoriti za seriju predavanja iz ove oblasti. Na taj način bi zajednički potvrdili još jedan Vaš stav: „Za elementarnu uravnoteženost svakog čoveka dobro je da u svom mišljenju koristi i levu i desnu stranu mozga. To isto važi i za svako društvo koje bi da postane, pa i ostane uravnoteženo i zdravo

S poštovanjem,

Predsednik Saveza antifašista Vojvodine

prof. dr Duško Radosavljević

Guslarsko- orguljaške note

Posted: 18. Avgusta 2017. in Intervjui

Piše: Mr Milan Jovičić, mostarski Sarajlija

Nije li ga sramota bilo šta reći protiv komunista i partije, čiji je pripadnik bio. Živio je u sistemu koji mu je sve obezbjedio -školovanje, zaposlenje i napredovanje u struci.

Međutim, pokazalo se da je bio latentni „izdajnik i ubojica” sopstvenog društva i sistema kojem je, kao nacionalistička krtica služio i rovario, do urušenja. Služio je ideologiji i po scenariju i Poglavnika i njihove  ustaško- fašističke doktrine, preko svoje nacionalističke stranke HDZ-a, njihovih sljedbenika i bojovnika u agresiji i u mirnom post-dejtonskom periodu.

Dokle će nam blejati sa guslarsko-orguljaškim notama i svojim stadom? Bosno, naša ponosna i prkosna, stado i čobane sa 2018. godinom otjerajmo u torove na Zelengoru, Treskavicu, Prenj ili Bjelašnicu, kako bi građani i narodi tvoji, mogli mirno da žive!

C:\Users\User\Desktop\OVCE.jpg

Čović upozorava: “BiH je dobila izlaz na more odlukom samo jedne totalitarne partije-kumunista, bez suglasnosti legitimnih hrvatskih predstavnika! Otkad sam ja član Predsjedništva BiH, a bio sam vrlo često, o tome se nikada nije raspravljalo na sjednicama Predsjedništva BiH”, kazao je Čović, najavljujući raspravu o svim relevantnim dokumentima iz povijesti BiH koji su doneseni mimo legitimnih predstavnika hrvatskog naroda, poput Povelje Kulina bana, odluka Berlinskog kongresa, zaključaka AVNOJ-a i Disciplinske komisije UEFE…

“Ne samo da je zahtjev protiv izgradnje Pelješkog mosta u osnovi zahtjev samo jedne političke stranke, a ne službeno stajalište BiH, nego je i izlaz Bosne i Hercegovine na otvoreno more kod Neuma osiguran voljom i diktatom samo jedne političke stranke – komunističke”,  rekao je Dragan Čović, član Predsjedništva BiH i predsjednik Hrvatske Demokratske Zajednice „/ citat T.C. /.

Svakako, bez bilo kakvoga stida i obraza, bez ljudskosti i istinitosti, sa svojim demagoškim nastupima, lažima i obmanama, koristeći i čelnu poziciju u Hrvata, koje je i lično ugrozio svojom politikom i obmanama. Permanentno može da uzvikuje “držite lopove”, jer je i sam dokazani kriminalac, čiji je i kriminalni dosije, uklonjen i sklonjen, upravo zahvaljujući korumpiranoj institucionalnoj tužilaško-sudskoj realnosti našeg sistema.

Zato je i uspio okupirati i prisvojiti i sva materijalna dobra firme „Soko” u Mostaru, koristiti njegove prostorne kapacitete i hale, kao i sve ostalo, sa svojim saučesnicima i istomišljenicima, bez ikakve naknade ili odgovornosti.

Njegove retrogradne i diskriminatorske snage, sa pajdašima, isto tako bivšim „komunjarama“, nacionalističkim krticama onoga sistema, poput Mije Brajkovića i inih, njihovog i Titovog generala Franju Tuđmana,  iskoristili su agresiju na našu državu i grad Mostar da okupiraju i firmu Aluminij i sva druga dobra na prostorima zapadne Hercegovine, gdje su oni u većini.

Njihova želja i inspiracija stvaranja  genocidne tvorevine Herceg Bosne, aktuelna je i uvijek svježa nakana, od koje ne odustaje, niti on lično, niti njegovi istomišljenici i svi ovi „ugroženi” Hrvati. Kao „ čistokrvni” Hrvati i ekskluzivni predstavnici svoga hrvatskog i hercegovačkog roda, ignorišući bosanske Hrvate, stvorili bi sopstveni entitet sa Mostarom kao stolnim gradom, sa svojim TV stanicom ili kanalom, sa svojom „šagoljicom”, što bi sve u svemu bilo dostatno u nakani da i dalje ugrožavaju, ignorišu i diskriminiraju druge i ostale, prije svih svoje komšije, bivše stanovnike njihovih logora.

Okupirali su i Neum, sada trebaju zatvoriti i prilaz mnogim brodovima u luku ako bi se i gradila ili koristila, zatvorili su i kopneni prilaz u Neum, preko Stoca, jer zašto ne usmjeriti sve preko Hrvatske i njihovih prilaza i putnih pravaca kako bi nas drugačije i držali u torovima, njihove nekadašnje i ponovno zamišljene NDH.

Upravo su takve želje i nastojanja, njihovog člana Predsjedništva Dragana Čovića, samoproglašenog akademika i „čistokrvnog Hrvata“, koji je i svoju izbledjelu crvenu knjižicu negdje duboko sakrio, kako joj se ni trag ne bi nazirao. Za sve nedaće i nedjela koja su upriličili njegovi agresorski elementi, od Kulina Bana do današnjih dana, trebao je osuditi „komuniste” kojima je i lično pripadao.

Kažu, član  je nekakvog predsjedništva, iako je troglavo ili tročlano predsjedništvo, najobičnija cirkusna klovnovska ekipa, kojoj se smije cijeli svijet, a za nas,  mnoge građane ove nam opustošene i napaćene zemlje Bosne i Hercegovine, obična je to “prdimahovina” koja ima svoje sopstvene nakane i ciljeve, daleko od želja i ciljeva građana i naroda jedine nam domovine.

Fotografija korisnika/ce Jovičić Milan.
Ko ih j..e, upravo je to Draganu Čoviću poručio i njihov Papa Franjo, te ukoliko bi ga udaljili iz politike i svih tih funkcija, nadati se, prije svih svim Hrvatima, a i nama ostalim, da bi se mogli nadati nekom boljitku i zajedničkom suživotu.

U Novom Sadu, 18. avgusta

Vojvođanski klub je, zajedno sa drugim nevladinim organizacijama, strankama i pokretima, bio partner Saši Jankoviću i Demokratskoj stranci, na prošlim predsedničkim  izborima. Sami i zajedno sa drugima, borimo se za promenu pogubnog sistema vlasti u Srbiji.

To nas, između ostalog,  obavezuje da se sada oglasimo i uputimo prijateljski apel gospodinu Jankoviću i gospodinu Šutanovcu, da prekinu sa populističkom retorikom i populističkim zahtevima, iza kojih se naslućuje  surova borba za prevlast u opoziciji.  

Aleksandar Vučić i njegov aparat vlasti su zagadili političku scenu Srbije i poguban je trend da se opozicija u međusobnoj komunikaciji služi istim ružnim metodama političke diskvalifikacije koje Vučić primenjuje na opoziciju. Neće to valjati, gospodo. U ovoj bari je suviše krokodila! Pri tome, prava meta ostaje pošteđena. Dok se vi prepucavate, Vučić rasprodaje vojvođansku zemlju, Matica srpska promoviše neofašiste, penzioneri kopaju po kontejnerima, radnici staju u red za nove pelene, a deca nam odlaze u pečalbu, jer je Srbija najsiromašnija zemlja u Evropi.

Takođe, upozoravamo da je stav o apsolutnoj nesaradnji, odnosno bojkotu vlasti  suštinski licemeran, sve dok opozicija sedi u organima vlasti na bilo kom nivou. Dok je opozicija u organima vlasti  besmisleno je pozivati na bojkot javne rasprave o jednom dokumentu, makar taj dokument bio i Ustav. Jedino što bi imalo smisla bi bio javni poziv opoziciji da bojkotuje Vučićevu autoritarnu vlast, tako što će je cela opozicija bojkotovati, izlaskom iz svih organa vlasti NA SVIM NIVOIMA. Nakon toga, naravno, sledi poziv građanima da izađu na ulice, jer je parlamentarna borba završena/napuštena. Takav poziv mogu da upute samo oni koji “imaju šta da izgube” – stranke koje imaju poslanike na svim nivoima. Inače nema smisla!

S druge strane, treba li podsećati gospodina Šutanovca kako je skupu cenu DS platio zbog  “indirektnih” kompromisa zarad vlasti? Ne treba boljih primera od onih kada je DS, zarad “mira u kući” i ostanka na vlasti u Skupštini Vojvodine dozvolila  usvajanje ponižavajućeg  i skarednog Statuta Vojvodine i tzv. “tradicionalnih simbola Vojvodine” kao “alternativnih”? Šta danas mislite: da li vas je to koštalo izbora u Vojvodini?

Zato, pozivamo sve (demokratske!) aktere na političkoj sceni Srbije da se uozbilje i odgovorno preuzmu svoju ulogu! Ako mislite da treba ići u bojkot vlasti, onda sedite i zajednički odlučite: ako je bojkot, onda je bojkot na svim nivoima! Ako je bojkot, onda smo u Srbiji završili sa parlamentarnom borbom i idemo na ulicu! A, ako je tako, onda dajte da objavimo i građanima Srbije i svetu da će opozicija bojkotovati sve naredne izbore, jer u Srbiji nema uslova za parlamentarnu borbu! U tom slučaju, nema ni priče o beogradskim, ili bilo  kojim drugim izborima. Ako je tako, zovite i studente, pa da krenemo!

Na kraju, u slučaju da i nas “zaraćene, a prijateljske, strane” dočekaju “na nož” (i time pričine novo zadovoljstvo Vučiću), podsećamo Vas da blaćenje autonomaša nije popularno u građanskog opoziciji, između ostalog i zato što je Vučić u tome van konkurencije. Već skoro tri decenije!

A i zato što smo dokazano samo svoji. Što, svakako, znate.

Za Vojvođanski klub Dr Branislava Kostić, predsednica

Predsjednica i osnivačica Helsinškog odbora za ljudska prava u Srbiji, gospođa Sonja Biserko, slijedom naše višegodišnje suradnje, dostavila mi je Analizu Odbora o ograničenjima te zemlje u definisanju vlastite budućnosti. Istu sa zadovoljstvom objavljujem, odnosno prezentiram vama, poštovani čitatelji.

OGRANICENJA SRBIJE

Piše: Mr Milan Jovičić, mostarski Sarajlija

Poštovani i dragi penzioneri, bar ste vi ta populacija stanovništva osiromašene nam države Bosne i Hercegovine koja bi trebala znati sve vrijednosti i dobre prilike i uslove zajedničkog života u bivšoj Jugoslaviji i njenim republikama i pokrajinama.

Svakako, jedna od tih republika, inače po svim svojim ljepotama i osobinama i sastavu stanovništva u multietničkom koloritu, sa njenim brojnim bogomoljama, crkvama, džamijama, katedralama i sinagogama u zajedničkom okruženju bila je upravo naša Bosna i Hercegovina.U njoj su poodavno bile jedinstvene evropske vrijednosi u koje je i Evropa i njeni građani redovno mogli spoznati, navraćati i divite se njenim  vrijednostima, sadržajima, zvonima, ezanima i raznoraznim misama i bogosluženjima.

Sve nam je to svakako omogućio najveći čovjek našega podneblja, njegov sistem i način upravljanja i vladanja, drug Tito, a čovječanstvo mu se neizmjerno divilo i poštovalo.

Danas, padosmo  na prosjački štap, uz kontejnere ista ova populacija naših penzionera, možemo da shvatimo vrijednosti i veličinu ovoga čovjeka i blagodeti koje smo i upražnjavali u našoj ljudskoj i dostojanstvenoj egzistenciji – i pojedinačno i porodično. Šta je to što nismo imali, a šta danas sve nemamo ?

Dovoljno je konstatovati da smo istinski bili Evropa u malom, sa svim standardima i uslovima zajedničkog življenja, da su nam često i masovno mogli navraćati isti ti Evropljani, a danas se tako licemjerno, ignorantski, sarkastično tutorišu nad nama, uz demagoške floskule, tirade, preporuke i savjete, kako li to opet mi trebamo da budemo dio te iste Evrope.

C:\Users\User\Desktop\TITO.jpg

Poštovane moje kolege penzioneri! Nažalost, otišao nam je ovaj naš velikan na onaj svijet, ostavljajući nas ovim našim suludim, etnonacionalističkim elitama, sa nakardnim ideološkim porivima, kriminogenim navikama, sosptvenim mafijaškim i lopovskim, feminističkim načinima vladanja. Po sistemu „jamadžija” sve su usmjerili u lične, sopstvene i familijarne tokove svih materijalnih vrijednosti, a nama penzionerima, umjesto “Audija” i “Mercedesa” novijeg tipa, svakodnevno postavljaju i nove kontejnere, koji nas još uvijek mogu snabdjevati otpatcima sa trpeza njihovog bjesnila.

Nažalost, druže Tito, otišao si nam, kako ovi naši vjernici vele, na onaj bolji svijet, nedovršenoga, a započetog posla. Nisi mogao svakako radi bolesti koja te je sprečavala u tome da sagledaš do detalja brojne krtice i nacionaliste koji su već rovarili unutar i sistema i brojnih tvojih institucija, kao što je i Vojna akademija, gdje su se školovali i Ratko Mladić, Franjo Tuđman i brojni tvoji generali, u raznim akademijama, gdje su se pripremali crni scenariji, sa mračnim slutnjama, šta nam se to sve moglo desiti poslije tvoje smrti. Izdali su te mnogi, pa i neki od tvojih bližih  saradnika, a i nisi slutio, da se i mogla u tvojim redovima i pojaviti ovakva nacionalistička i razarajuća gamad koja je sve činila i učinila da se brzo skrene sa tvoga puta, te naše blagostanje pretvori u haos i nepodnošljivo stanje našeg sveukupnog bitisanja, na zajedničkim prostorima, u zajedništvu suživota.

Mnogi od njih bili su vlasnici i crvenih knjižica, mnogi su se i busali u sopstvene grudi, ali su ispod kože, kada bi se zagrebala, bili crveniji i od našeg, mostarskog paradajiza. Svoje nakane i slutnje iskazali su i objelodanili u nedavnoj, dvostrukoj agresiji na našu Bosnu i Hercegovinu i njeno stanovništvo.

Istina je da su u post-dejtonskom mirovnome periodu nastavili djelovati, kao recidivi nedovršenog scenarija, Vožda iz Beograda i Poglavnika iz Zagreba, upravo zahvaljujući i svojim satelitima i doglavnicima, upravo onim tvojim istim „ crvendaćima ispod kože“ koji su sada sjedili u prvim redovima svetih misa po katedralama, bogosluženjima u crkvama i drugim sličnim mjestima.

Druže Tito, na našu nesreću, nisi stigao da otvoriš i novi Goli otok za kriminalce, lopove, pljačkaše i rasturače  svega nam vrijednog, što smo zajednički stvarali, zajedničkim naporima, uz tvoje znalačko rukovođenje.

Svjesni smo činjenice da nisi poznavao nikakve demonstracije – jedina ti je bila bliska i poznata samo Revolucija, te kada bih te mi penzioneri i danas priupitali za savjet, da li organizovati naše demonstracije koje najavljuju za 11.septembar, sigurni smo da bi nas uputio na Revoluciju.

U tvoje vrijeme imali smo i veoma prepoznatljivu i melodičnu državničku himnu, a danas smo primorani stalno slušati gusle i orgulje, čije orkestre upravo predvode bivši tvoji omladinci i „crvendaći” i pod plaštom njihovih crkvenih vjerodostojnika.

Nažalost, druže Tito, mladi nam sve više odlaze u svijet, trbuhom za kruhom, ali mi stariji se još uvijek kunemo da sa tvoga puta, nećemo skretati.

Među posebnosti intelektualnog nasleđa italijanske levice u odnosu na generalna iskustva levice mogu se navesti bar tri, pri čemu je važno napomenuti da se ova, i njima slična, ideološka nasleđa mogu naći i u nekim drugim društvima. Ipak, Italija jeste najvećim delom njihovo rodno mesto….. Italijanski komunizam se, dakle, logikom i praksom distancirao od nekih važnih Marksovih učenja (koja su kroz istoriju često zloupotrebljavana), ali je zadržao ono što je suštinska vrednosna konstanta u Marksa – ljubav prema čoveku…..Levica može da se oslanja na dve prilično rasparčane makro grupe, radničku klasu ili „progresivni“ deo srednje; obe su manjinske u savremenim društvima….. Političke elite su razvile snažan etno-biznis. Pozivajući se na svetinju nacije i religije (čije su pogrešne interpretacije ponudile), zadobile su mandate koje su iskoristile za privatnu dobit. Njima ne odgovara razvoj demokratske kulture, kao ni obnova sveta levice. Levičarski pojmovi i simboli su u velikom delu regiona „prljave reči“, a levičarska kultura sećanja nešto što se sve više, uprkos ponosu i prkosu, izgovara tiho za stolom…..Brojne partije levice, već suočene sa centrifugalnim tendencijama u sve malobrojnijoj radničkoj klasi, počele su se prilagođavati neoliberalnoj stvarnosti. Ovim je tiho proglašen razlaz sa radništvom i starom klasnom politikom, a partije koje danas nose epitet socijaldemokratskih, radničkih i laburističkih prečesto popuštaju pred logikom savremenog kapitala…..Vek trajanja se ne nazire. Ili će levica iznedriti nekog novog, „globalno upotrebljivog“ Kejnsa, ili, što je realnije, će se nastaviti sa logikom mera štednje. Prognoze davati je izuzetno nezahvalno, ali verujem da će se nešto morati uraditi sa nehumanim kapitalizmom kada dođe do, primera radi, prevelike tehnološke nezaposlenosti i kulminacije klimatskih problema. Tada će se, ako stvari ne pođu nekim gorim putem (putem sukoba), otvoriti prostor za levicu i čvršći dogovor o globalnim pravilima igre, u skladu sa onom starogrčkom „Ničeg previše“…..Posmatrajući politiku u užem smislu, pak, kao delatnost u sferi političkih institucija i partija, tek se na svakih nekoliko godina pojavi čovek moralne vertikale. Ipak, čak ni pomenuti ne bude prepoznat kao takav od strane mnogih, jer u društvima medijskog (su)mraka i državno kontrolisanih tabloida ne postoje heroji. Ako pritom imamo u vidu činjenicu da netransparentne tajne službe poseduju podatke o svakome ko ih interesuje, da je autoritarnim partijskim moćnicima moralan čovek kao kost u grlu, zaključujemo zbog čega mnogi čestiti pojedinci brzo politički nestanu, a značajno veći broj drugih se nikada ni ne okuša u politici…..U nekim drugim regionima Evrope postoji bar elementarna racionalna odgovornost prema vlastitim građanima, ustanovljena pravnim poretkom, funkcionalnim institucijama i demokratskom političkom praksom. Stoga Skandinavci sarađuju na bazi zajedničkog interesa svojih građana, što im uvećava pregovaračku moć i ugled u svetu. Kod nas takva odgovornost gotovo da ne postoji. Nemamo ni vladavinu prava ni demokratsku političku kulturu…..Pošto nemamo kulturu razuma nemamo ni kulturu političkog dijaloga i obratno – to je ćorsokak povratne sprege. Političke poene ne dobija onaj koji je potpisao koristan trgovinski sporazum i postupio po njemu već onaj koji je, po ko zna koji put, prekršio isti i pokazao „onima tamo“ tri prsta, ili dva, ili ma koji već od prstiju…..Takođe, nijedna od naših država još uvek nije prešla u ogoljeniju varijantu autoritarizma, kakav se može pronaći pod Erdoganovom ili Putinovom vlašću. Dakle, situacija jeste mrka, i smrkava se, ali demokratija nije sasvim slomljena, a našom srećom u nesreći ispostavlja se činjenica da smo male zemlje, te se pozitivan uticaj velikih može u budućnosti vratiti u većoj snazi (ovde govorim o Evropskoj uniji)…..Na kraju krajeva, zašto bi nas razlike toliko odbijale, zašto nas ne bi privlačilo da saznamo o njima? Zar u razlikama ne leži izvesna snaga, prilika za učenje? Pritom, međusobnim učenjem možeš postići da se mane drugog, ali i sopstvene, izbrišu. Konkretnim primerom našeg regiona govoreći, vidim mnogo više sličnosti među Bošnjacima, Hrvatima i Srbima nego što ima razdeljujućih razlika. Ipak, mnoge nesličnosti su političke elite prenaglasile, izvrnule i izopačile, i zavadile ove nacije, kako bi ostvarile dobit. Ako se malo razmisli o neto dobitnicima od tih sukoba, odgovor postaje očevidan…..Savez antifašista Vojvodine je važan pridodati glas kritičkoj misli društva u Srbiji. Tu je okupljen veliki broj čvrstih ubeđenika, entuzijasta, kako mlađih tako i iskusnijih, što je korisna kombinacija. Ono što mogu da kažem je da će se ti ljudi boriti za Vojvodinu i Srbiju bratstva…..Levica je oduvek bila politika terenskog rada. Samo tom vrstom gorljivog entuzijazma mogu se uspostaviti mreže poverenja. I slažem sa sa Vama, naš teren treba da ide i van granica naših država. Iz takvog dugoročno stvaranog saveza, sa snažnim ljudskim kapitalom, može se roditi novi politički pokret. Samo se približiti stvaranju jedne takve „utopije“ je već poduhvat, jer smo usput promenili mnogo toga…..

Ako sam u pripremi ovog razgovora bio korektno obaviješten, Vi ste doktorirali na temi “italijanska ljevica”. Otkud interes baš za tu temu i da li je ta ljevica nešto posebno u odnosu na druge – evropske i svjetske?

JOVOVIĆ: Interes delom proističe iz lične privrženosti raznolikosti italijanske kulture i italijanskog jezika, a drugim delom iz onoga što je predmet Vašeg pitanja, iz posebnosti italijanske levice. Ona je u današnjoj Italiji politički devastirana, ali opstaje kao snažna vrednosna preferencija u umetničkim i intelektualnim krugovima, kao i u porodičnom nasleđu mnogih Italijana. Među posebnosti intelektualnog nasleđa italijanske levice u odnosu na generalna iskustva levice mogu se navesti bar tri, pri čemu je važno napomenuti da se ova, i njima slična, ideološka nasleđa mogu naći i u nekim drugim društvima. Ipak, Italija jeste najvećim delom njihovo rodno mesto.

Prva od posebnosti je snažan uticaj misli Antonia Gramšija, nekadašnjeg vođe italijanskih komunista, velikog Musolinijevog oponenta i cenjenog političkog filozofa. Najkraće rečeno, Gramši je izneo učenje o razvoju kulturne hegemonije koja mora da prethodi bilo kakvom revolucionarnom delovanju, ukazujući da levica mora da razvije „meku moć“, da se vrednosno i organizaciono proširi kroz sve pore društva praveći široku bazu savezništava i legitimiteta, te da tek onda pokrene radikalna politička delovanja. Revolucionar, ali ne i ljubitelj prolivanja krvi, Gramši je težio levici čija kulturna hegemonija bi postupno postala tako snažna da bi joj vlast „pala u ruke“ samim pritiskom društvene većine. Time je Gramši intelektualno utro put razvoju druge posebnosti italijanske levice – evrokomunizmu. Evrokomunizam je nastao velikim delom kao posledica inkorporiranja radikalne levice u institucije predstavničke demokratije (što je bila praksa Gramšijevog učenja, ali i posledica specifične pozicije komunista u Italiji kao hladnoratovskom „dvorištu Zapada“). Evrokomunizam, čiji je najviđeniji eksponent bio šef Komunističke partije Italije Enriko Berlinguer,

prepoznavao je ljudska prava i slobode i veru u demokratiju. Humano orijentisan, evrokomunizam je zapravo težio popravci predstavničke demokratije (više neposrednog učešća građana itd.) i socijalistički zasnovanoj ekonomiji, kojom bi se stvorilo društvo socijalne pravde i time doprinelo izraženijoj i kvalitetnijoj participaciji građana u javnim poslovima. On je predstavljao italijansku varijaciju na temu klasične socijaldemokratije i bio hrabar čin udaljavanja od raznih staljinizama i maoizama, tražeći zaseban, pomiriteljski i demokratski put u socijalističko društvo. Kao treća (relativna) posebnost izdvaja se pomirenje levice i religije. U Italiji je decenijama prisutna pojava „katokomunizma“, koji proističe iz ubeđenja da katolička, ali i druge velike monoteističke religije, poseduju uistinu levu, a ne desnu, osnovu (inače, prilično ubedljivo se može argumentovati stav po kom ideologije levice vuku vrednosno poreklo iz ovih religijskih korpusa). U prvom redu reč je o kritičkom čitanju verskih knjiga, promišljanju i zaključku o jednakosti ljudi kao bića sazdanih Božjom voljom. Kontakt levice i organizovane religije, pak, u velikom delu sveta nikada nije zaživeo; ovo je i u Italiji više neformalna društvena, ne i zvanična pozicija Crkve, mada postoje brojna sveštena lica koja je podržavaju.

Sumirajući izneto, rekao bih da je najveća lepota značajnog dela nasleđa italijanske levice (one zvanično komunističke struje) intelektualna, vrednosna i praktična usmerenost ka humanizmu, čime ona pravi veliki otklon od svih onih režima koji su se proklamovali komunističkim ili socijalističkim, a u praksi bili samo od kapitalizma drugačija vrsta ugnjetavanja čoveka od strane čoveka. Italijanski komunizam se, dakle, logikom i praksom distancirao od nekih važnih Marksovih učenja (koja su kroz istoriju često zloupotrebljavana), ali je zadržao ono što je suštinska vrednosna konstanta u Marksa – ljubav prema čoveku.

Očito je onda da će ovaj razgovor teći uglavnom “lijevom stranom”. Da li biste povukli paralelu između ljevice iz druge polovine prošloga stoljeća i današnje, kako u zemljama regiona, tako i u Evropi, pa i u svijetu?

JOVOVIĆ: Ako stavimo na stranu karakter i istoriju međunarodnih odnosa, Hladni rat i njegove posledice (kulminacija kompromitacije levice), već se usredsredimo na unutrašnjost društava, prvi zaključak je da je socijalna osnova levice (pričamo o socijaldemokratskoj levici, u svim njenim varijacijama) danas značajno urušena. Tipična radnička klasa, oličena u manuelnom radništvu, doživela je brojčanu regresiju, jer su se mnogi pripadnici novih generacija iz ovih krugova obreli na radnim mestima birokratskog, tehničkog i ekspertskog karaktera, dok je razvoj automatizacije, robotizacije i kompjuterizacije u sve većoj meri preuzimao posao starog radnika. U decenijama nakon Drugog svetskog rata kao nova dominantna klasa nametnula se, sa svim svojim heterogenostima, srednja klasa. Brzo se razvijao šaroliki uslužni sektor. Uz to je ubrzan tehnološki razvoj proizvodio i ojačavao diferencijaciju i u redovima sâme radničke klase (navedimo, primera radi, podelu na visokokvalifikovane, kvalifikovane, polukvalifikovane i nekvalifikovane radnike). Nekada prilično monolitni društveni konteksti počeli su se razjedinjavati, bilo po prirodi posla, bilo prostorno ili po visini primanja. Sve je manje bilo industrijskih giganata, u okviru kojih su radnici komunicirali, organizovali se, razmenjivali iskustva. Dolazi do izražene pluralizacije životnih stilova i (sup)kulturnih izraza. Danas je radnička klasa u mnogim društvima više statistički podatak nego politički organizovana i osvešćena društvena grupa. Kao što neretko navodim primer svojim studentima, nastao je problem kako kreirati solidarnost i političku organizovanost među programerom, taksistom i frizerom (da ne dodajem ovde i druge, neekonomske, identitetske osnove, društveno sve prisutnije usled širenja obrazovanja, razvoja nauke i slobode izraza)? Nastupilo je doba postmodernizma, koje se, u svetlu urušene solidarnosti može nazvati i dobom novog egoizma (premda se nepobitno zalažem za poštovanje različitosti, mora se primetiti da njihovo umnogostručavanje dovodi do kidanja socijalnih veza).

Ako ovoj slici dodamo i globalizaciju ekonomije (naročito zahuktalu uključivanjem Srednje i Istočne Evrope, Rusije, Kine itd. u međunarodnu tržišnu utakmicu nakon pada Berlinskog zida), koja odnosi poslove tamo gde su plate i porezi niski, koja kreira međunarodnu konkurenciju u kojoj je odgovor uglavnom smanjiti troškove nauštrb zaposlenog, dobijamo sliku nemoćne levice. To više nije stara socijaldemokratija iz pedesetih i šezdesetih godina, ona koja je od poslodavca zahtevala visoke poreze i druge dažbine te pružala značajan kvalitet radničkih prava i socijalne skrbi (mada su njene tekovine, uistinu, opstale u nekim društvima). Nekadašnja država blagostanja sve se više urušava. Pridodajmo ovome i globalizaciju s aspekta kulturnih, političkih i vojnih sukoba (iza kojih uglavnom stoji interes međunarodnog kapitala, transnacionalnih korporacija itd.), čije posledice vidimo u razvoju desničarske mitomanije, ksenofobije i ultrakonzervativizma, i uvidećemo koliko je teško levici da ubedi birače zašto da glasaju za nju.

Levica može da se oslanja na dve prilično rasparčane makro grupe, radničku klasu ili „progresivni“ deo srednje; obe su manjinske u savremenim društvima. Prvoj može da, uglavnom neosnovano, obećava veću materijalnu jednakost, a drugoj jednakosti na polju nacionalnih, religijskih, rodnih i brojnih drugih identiteta („postmaterijalističku“ jednakost). Kao da dostići rešenje tih pitanja zasebno nije dovoljno teško, tek spoj ove dve ciljne grupe je hudinijevski pokušaj. Sumirajući, levica ima slabu društvenu osnovu za preuzimanje vlasti, sa kojom uglavnom ne može mnogo toga da učini.

Ako napravimo kratak osvrt na zemlje regiona, pronaći ćemo manje-više sve pomenute trendove, uz važno breme proisteklo iz ratnohuškačke politike devedesetih godina, poslovične korumpiranosti i partijske kontrole brojnih sindikata, ali i svesnog državnog uništavanja kulture i obrazovanja. Jer, uništiti kulturu i kritičku misao znači lakše „loviti u mutnom.“ Političke elite su razvile snažan etno-biznis. Pozivajući se na svetinju nacije i religije (čije su pogrešne interpretacije ponudile), zadobile su mandate koje su iskoristile za privatnu dobit. Njima ne odgovara razvoj demokratske kulture, kao ni obnova sveta levice. Levičarski pojmovi i simboli su u velikom delu regiona „prljave reči“, a levičarska kultura sećanja nešto što se sve više, uprkos ponosu i prkosu, izgovara tiho za stolom. Progresivnih snaga u omladini nema mnogo, jer je ista indoktrinirana neemancipatorskim pristupom obrazovanju, nacional-kolektivističkim etosom i inspirisana autoritarnim i egoističnim socijalnim modelima. Zadatak levice ovde i danas je više nego ikada obrazovni i prosvetiteljski.

Političke opcije lijeve orijentacije nisu na vlasti u većini država nastalih na razvalinama bivše SFRJ, pa ni u Evropi. Desnica je ili u najboljem slučaju partije lijevog ili desnog centra su dominantni na spomenutim prostorima, a od početka ove godine i u SAD. Šta se dešava sa ljevicom iliti socijaldemokracijom u svijetu da je u defanzivi, odnosno uzmiče pred svojim ideološkim antipodom – desnicom?

JOVOVIĆ: Odgovor na ovo pitanje sam velikim delom naveo, ali ovde ću ga proširiti. Pojavila se nemoć države da se ekonomski tokovi kontrolišu usled razvoja globalnog tržišta. Nekadašnji okvir progresivnog oporezivanja i preraspodele dobara u ime socijalne pravde više ne postoji. Opteretiti privredu značajnim porezima i visokim kvalitetom radničkih i socijalnih prava prečesto znači opasnost od gašenja radnih mesta, bilo što privreda ne uspeva da biva konkurentnom spram međunarodnih takmaca, bilo što poslodavac naprosto može ostvariti veću dobit proizvodnjom na drugoj lokaciji, u okruženju mekih poreskih opterećenja i jeftine radne snage. Ideja o politici kao zajedničkoj stvari, zajedničkom odgovornosti u javnim pitanjima, krupnom kapitalu sasvim je nepoznata. Sa razvojem informacionih tehnologija i digitalne ekonomije manevarski prostor privrede poprimao je nove i sve šire dimenzije. Brojne partije levice, već suočene sa centrifugalnim tendencijama u sve malobrojnijoj radničkoj klasi, počele su se prilagođavati neoliberalnoj stvarnosti. Ovim je tiho proglašen razlaz sa radništvom i starom klasnom politikom, a partije koje danas nose epitet socijaldemokratskih, radničkih i laburističkih prečesto popuštaju pred logikom savremenog kapitala.

Postoje, naravno, i uzroci druge vrste, a duguju se tehnološkom, naučnom i ekonomskom razvoju nakon Drugog svetskog rata; produžen životni vek (kojim je uvećano opterećenje penzijskih fondova), pronalasci i nove tehnologije u oblasti medicine koji zdravstvenu skrb čine skupljom, kao i već pomenuta tehnološka nezaposlenost, učinili su socijaldemokratsku državu blagostanja teško održivom. Uz to, kako sam već pomenuo, živimo u svetu ogromnog broja novih zanimanja, ekonomskih pozicija, čime, ako se dodaju brojni novi i hibridni identiteti kao posledice brzih političkih, ekonomskih, tehnoloških i kulturnih promena u globalizovanom svetu, kao rezultat dobijamo atomizirana, „isparcelisana“ društva bez kohezije i solidarnosti. Živimo u društvima pojedinaca, u kojima je mnogo lakše „posejati“ antagonizam i kompetitivnost negoli saradnju. A budući da su velike nade u razum, nauku, demokratiju (pa i socijaldemokratiju), koji je trebalo da proizvedu trajno blagostanje, u poslednjim decenijama iz različitih razloga donekle pale u vodu, javljaju se retrogradni pokreti. Pokreti koji iskorišćavaju gnev, frustracije, ali i neznanje. Stoga, ako želite da racio zavlada, a time bude i viši kvalitet demokratija u svetu, građani moraju imati izvesnu materijalnu sigurnost i mogućnosti za intelektualni progres. Populisti, pak, najlakše uspevaju u društvima velikih nejednakosti. Uporedite samo društva Skandinavije sa SAD-om i Rusijom.

Na jednoj tribini uoči 1. maja ste govorili o “derogiranju radničkih pokreta u svijetu, posebno u Evropi”. Hoćete li i za moje čitatelje obrazložiti tu tezu – njene uzroke i posljedice, pa i mogući vijek trajanja?

JOVOVIĆ: Posledice svih prethodno navedenih trendova ogledaju se u sledećem; sindikatima su u pregovorima sa poslodavcem i vlašću „potkresana krila“, te se usled slabljenja njihove moći i brojnosti radničke klase smanjivalo i sindikalno članstvo, ali ne samo u apsolutnim već i u relativnim brojevima – procentualno se umanjivalo sindikalno članstvo zaposlenih. Ovo je trend čak i u državama-pionirima socijalnih prava. Sama pretnja seobom preduzeća i gašenjem radnih mesta dovoljna je da mnogi radnici uzmaknu. Uz gubljenje moći dolazi i gubljenje vere i sigurnosti.

Vek trajanja se ne nazire. Ili će levica iznedriti nekog novog, „globalno upotrebljivog“ Kejnsa, ili, što je realnije, će se nastaviti sa logikom mera štednje. Prognoze davati je izuzetno nezahvalno, ali verujem da će se nešto morati uraditi sa nehumanim kapitalizmom kada dođe do, primera radi, prevelike tehnološke nezaposlenosti i kulminacije klimatskih problema. Tada će se, ako stvari ne pođu nekim gorim putem (putem sukoba), otvoriti prostor za levicu i čvršći dogovor o globalnim pravilima igre, u skladu sa onom starogrčkom „Ničeg previše“. Kako god, deluje da je levici i radničkim pokretima potreban širi regionalni i globalni sporazum o minimalnim radničkim i socijalnim pravima, regulaciji ekonomije, na šta bi kapitalizam mogao da pristane ukoliko u izgledu budu veće nevolje od te. U doba velikih kriza i kapitalizam ume da bude dalekovid i pristane na manje kapitalizma, zarad očuvanja ključnih odrednica sistema.

Da li i koliko ima morala u politici u Srbiji pa i šire? Kako prolaze oni moralni politički djelatnici?

JOVOVIĆ: Zavisi od toga kako razumevate politiku. Ako je posmatrate u širem smislu, u autonomnom civilnom društvu morala ima, ali nema dovoljno medijskog i drugog prostora, kao ni finansija, neophodnih za uticajniji angažman. Posmatrajući politiku u užem smislu, pak, kao delatnost u sferi političkih institucija i partija, tek se na svakih nekoliko godina pojavi čovek moralne vertikale. Ipak, čak ni pomenuti ne bude prepoznat kao takav od strane mnogih, jer u društvima medijskog (su)mraka i državno kontrolisanih tabloida ne postoje heroji. Ako pritom imamo u vidu činjenicu da netransparentne tajne službe poseduju podatke o svakome ko ih interesuje, da je autoritarnim partijskim moćnicima moralan čovek kao kost u grlu, zaključujemo zbog čega mnogi čestiti pojedinci brzo politički nestanu, a značajno veći broj drugih se nikada ni ne okuša u politici. S druge strane, okupiti moralne stručne ljude oko sasvim novog političkog projekta je gotovo naučna fikcija, jer se kao finansijeri nude uglavnom sumnjivi izvori finansijske moći. Napraviti partiju stvarne levice je naročito nezamislivo, tim pre što nema više one masovnosti organizovanog radništva i brojnih članarina.

A kako mi na prostorima zapadnog Balkana stojimo sa kulturom političkog dijaloga? Hoćete li povući neke paralele između zemalja tog regiona međusobno te svih njih naspram nekih drugih evropskih država, posebno skandinavskih?

JOVOVIĆ: U nekim drugim regionima Evrope postoji bar elementarna racionalna odgovornost prema vlastitim građanima, ustanovljena pravnim poretkom, funkcionalnim institucijama i demokratskom političkom praksom. Stoga Skandinavci sarađuju na bazi zajedničkog interesa svojih građana, što im uvećava pregovaračku moć i ugled u svetu. Kod nas takva odgovornost gotovo da ne postoji. Nemamo ni vladavinu prava ni demokratsku političku kulturu.

Nezdrav odnos građana i neodgovornih političara je ustvari dvosmeran jer ovde ne postoji dovoljno aktivnih građana koji bi pozvali „elite“ na odgovornost, što je velikim delom posledica svesnog višedecenijskog rada upravo tih „elita“ na razvoju pasivnosti i provincijalizma mentaliteta, već prethodno postojećeg u našim društvima. Pošto nemamo kulturu razuma nemamo ni kulturu političkog dijaloga i obratno – to je ćorsokak povratne sprege. Političke poene ne dobija onaj koji je potpisao koristan trgovinski sporazum i postupio po njemu već onaj koji je, po ko zna koji put, prekršio isti i pokazao „onima tamo“ tri prsta, ili dva, ili ma koji već od prstiju. To što nas je prekršen sporazum koštao više miliona evra i iznova narušenih susedskih odnosa i ugleda manje je značajno, jer „elite“ dobro osećaju puls „naroda“, koji će ih nagraditi za to što su mu jednokratno zalečene frustracije. Ovde se nacionalno još uvek jede, tim pre što ima manje hleba.

Vratio bih se još jednoj tribini na kojoj ste sudjelovali – onoj od 27. decembra prošle godine koja je održana na Fakultetu na kojem radite i to pod naslovom “Urušavanje ili slom demokratije”. Da li je ta tribina dala odgovor na to pitanje, odnosno da li je demokracija kod nas urušena ili potpuno slomljena?

JOVOVIĆ: U doba ekonomske i migrantske krize, međunarodnog terorizma, demokratija i slobode se malo-pomalo urušavaju različitim izgovorima – potrebama za efikasnošću i ekonomičnošću, većom bezbednošću, brigom za građane. Metod autoritaraca je upotreba straha, od gubitka radnog mesta, susednih zemalja, nepoznatog doseljenika, bombe u kafiću.

Govoreći o našem regionu, generalni stav na tribini prisutnih politikologa jeste bio taj da je u toku silazak u jednu prefinjeniju formu autoritarizma, ako on već nije prethodno dostignut (zavisno od slučaja do slučaja). On se može označiti kao izborni autoritarizam, režim koji je delom diktatura a delom održava prividno demokratska pravila igre, u kom su medijske i druge slobode ugrožene (ne i ukinute) a sami izbori velikim delom izmanipulisani, posredno, ali i neposrednom krađom. Dakle, ovi režimi su još uvek višepartijski i kompetitivni, s tim što, hajde da malo hiperbolišem metaforu, jedan ima pravo da trku od 100 metara trči sa početnom prednošću od 50. Problem je što bi ključna odbrana od ovih kretanja trebalo da bude demokratski osvešćeno građanstvo, koga ovde u dovoljnoj meri nema. Primera radi, a govorim o Srbiji konkretno, većina građana ne shvata da se ukinuta emisija ili pretučeni novinar nipošto ne mogu posmatrati kao izolovani slučajevi, već da se tim nedelima vlasti ućutkuju hiljade drugih.

Naravno, nisu baš sve zemlje regiona u ovakvoj situaciji. Postoje i one za koje se može reći da su minimalne (tzv. defektne) demokratije – režimi sa generalno slobodnim i poštenim izborima, u kojima, međutim, ne postoji pravna i politička odgovornost političara između izbora. Takođe, nijedna od naših država još uvek nije prešla u ogoljeniju varijantu autoritarizma, kakav se može pronaći pod Erdoganovom ili Putinovom vlašću. Dakle, situacija jeste mrka, i smrkava se, ali demokratija nije sasvim slomljena, a našom srećom u nesreći ispostavlja se činjenica da smo male zemlje, te se pozitivan uticaj velikih može u budućnosti vratiti u većoj snazi (ovde govorim o Evropskoj uniji). Takođe, ono što je svetla tačka izbornog autoritarizma u odnosu na klasični (u kom nema višepartijskih izbora) jeste ciklično stvaranje kriza za režim – svaki naredni (pokradeni) izbori mogu rezultovati scenariom masovnih demonstracija, štrajkova itd. Pritom su se naša društva poslednjih godina pomalo vežbala u praksi građanskog protesta, što je dobra vest.

Da li biti ljevičar po ubjeđenju, vokaciji pa i praktičnom djelovanju znači istovremeno biti i antifašist?

JOVOVIĆ: Nikako drugačije i ne može biti.

Da se poslužim mislima Norberta Bobia, levica je svesna da su ljudi među sobom, različitim aršinima posmatrano, i jednaki i nejednaki. Ono što čini levičara jeste stav po kom veću važnost pripisuje onome što ljude čini jednakima nego onome što ih čini nejednakima, usled čega smatra da su ljudi prirodno više jednaki nego što su nejednaki. Recimo, evidentna činjenica da su svi ljudi pripadnici iste vrste, celine koju nazivamo čovečanstvom, važnija je od nejednakosti u telesnim sposobnostima. Iz vrednovanja ove činjenice proističe i moralni stav levice po kom su svi ljudi „braća i sestre“ sa kojima treba biti solidaran. Levica jednakost brani i stavom po kom su nejednakosti, premda mogu imati osnove u prirodnom, većim delom proizašle iz društvenih uslova (pripisanog društvenog položaja, vaspitanja, socijalizacije itd.). Dakle, nejednakosti je moguće umanjiti promenom društvenih uslova, a poželjno je to učiniti, jer bi njihovo umanjenje u većoj meri odgovaralo prirodnom stanju stvari.

Na ovom tragu govoreći, veliki deo onoga što neretko nazivamo nejednakostima levica može zapravo percipirati kao razlike. Karakteristike dve individue u konkretnom kontekstu mogu pružati poziciju superiornosti prvoj u odnosu na drugu, dok izmena konteksta može rezultirati obrtanjem ovih pozicija. Stoga je ispravna sugestija da ljudi, zavisno od stvarnosti u kojoj žive, postojeće kompleksne različitosti neretko etiketiraju nazivajući ih nejednakostima. Primera radi, levica svakako uviđa postojanje razlika između muškaraca i žena, ali ne uviđa zašto bi bilo koja od njih predstavljala relevantno opravdanje za nejednak društveni tretman jednih i drugih.

Iz svega navedenog zaključio bih sledeće: levičar vidi nejednakosti ili razlike među ljudima, ali ih pre svega razumeva kao nešto što je stvorilo društveno okruženje i tok istorije. Stoga, čak i da mu se neka „drugost“ i ne dopada previše, on po definiciji teško da može da je mrzi i nipodaštava, već je prevashodno razumeva kao plod društvenih procesa. Recimo, levičaru se ne dopada surovi kapitalistički mindset. Međutim, on te mane doživljava više kao posledicu razvoja čoveka u kapitalističkom sistemu, koji potonjeg usmerava ka kompeticiji, egoizmu, „laktanju“ i amoralnosti, te stoga, generalno govoreći, ne može aktivno da mrzi čoveka, već pojavu usled koje je čovek takav kakav je. Levičar zapravo želi svet kakav bi mogao da bude, kada bi oni koje smatra braćom i sestrama odrastali i razvijali se u pravednijim uslovima i atmosferi saradnje.

Ako ćemo o nacionalnim ili religijskim razlikama, levičar ih primećuje, ali se fokusira na ono što nam je zajedničko i po čemu smo jednaki – svi smo ljudi, sa svojim strahovima i problemima, željama i potrebama, dok identitetske razlike levica doživljava uglavnom kao nešto što je pogrešno interpretirano – uglavnom zarad nečije dobiti. Na kraju krajeva, zašto bi nas razlike toliko odbijale, zašto nas ne bi privlačilo da saznamo o njima? Zar u razlikama ne leži izvesna snaga, prilika za učenje? Pritom, međusobnim učenjem možeš postići da se mane drugog, ali i sopstvene, izbrišu. Konkretnim primerom našeg regiona govoreći, vidim mnogo više sličnosti među Bošnjacima, Hrvatima i Srbima nego što ima razdeljujućih razlika. Ipak, mnoge nesličnosti su političke elite prenaglasile, izvrnule i izopačile, i zavadile ove nacije, kako bi ostvarile dobit. Ako se malo razmisli o neto dobitnicima od tih sukoba, odgovor postaje očevidan.

Postali ste član nedavno osnovanog Saveza antifašista Vojvodine. Očekujete li da će ta organizacija, koja nije politička stranka, barem koliko-toliko zaustaviti neke retrogradne društvene procese u Srbiji, odnosno Vojvodini?

JOVOVIĆ: Savez antifašista Vojvodine je važan pridodati glas kritičkoj misli društva u Srbiji. Tu je okupljen veliki broj čvrstih ubeđenika, entuzijasta, kako mlađih tako i iskusnijih, što je korisna kombinacija. Ono što mogu da kažem je da će se ti ljudi boriti za Vojvodinu i Srbiju bratstva. Koliko ćemo biti prepoznati na državnom nivou pitanje je, ali ukoliko uspemo da samo nekoliko mladih ljudi podstaknemo na racionalno promišljanje i učenje, to znači da smo nešto ostvarili. Treba početi sa malim koracima, pritom ne bežeći od velikih tema.    

Na samom kraju, svjesni smo da točak historije ne može biti usmjeren nazad, ali iz prošlosti možemo ponešto i naučiti, pa i uzeti. Naprimjer, onu znakovitu “proleteri svih zemalja…” Može li i treba li doći do ujedinjenja lijevih političkih opcija u Srbiji te u zemljama regiona kako bi se uspostavio jedan blok koji bi mogao parirati opcijama desnice, pa i centra? Koliko smo daleko od toga ili je to čak – utopija?

JOVOVIĆ: Relevantne leve političke partije u Srbiji, nažalost, ne postoje. Stvarnost je ružna i svakog dana nam se ruga, naročito kad vidimo brojne japijevce koji sebe zovu socijaldemokratama.

Građanskih udruženja leve orijentacije, međutim, ima. Hajde za početak da one počnu da tešnje sarađuju i razmenjuju iskustva. Treba ići ka povezivanju sa autonomnim sindikatima, nevladinim organizacijama, raznim kružocima. Treba i rečju i delom pokazati radništvu i drugim obespravljenima da smo tu za njih; podržati štrajk, učestvovati u protestu, organizovati edukativne tribine, seminare i akcije. Ukratko, vraćati ljude u svet levice, ali pritom i učiti o njihovim životnim i poslovnim problemima. To je važna pouka; ne uzdići se u pseudointelektualnu oholost, jer u suprotnom prestajemo da saosećamo sa drugima, prestajemo da budemo levica, već postajemo salonski „ja tebe serdare, ti mene vojvodo“.

Levica je oduvek bila politika terenskog rada. Samo tom vrstom gorljivog entuzijazma mogu se uspostaviti mreže poverenja. I slažem sa sa Vama, naš teren treba da ide i van granica naših država. Iz takvog dugoročno stvaranog saveza, sa snažnim ljudskim kapitalom, može se roditi novi politički pokret. Samo se približiti stvaranju jedne takve „utopije“ je već poduhvat, jer smo usput promenili mnogo toga.

Hvala Vam velika za ovaj razgovor.

JOVOVIĆ: Zadovoljstvo je samo moje.

RAZGOVARAO: Bedrudin GUŠIĆ (913)