Živan Berisavljević, nekadašnji visoki funkcioner u SFRJ i kopredsednik Vojvođanske konvencije: „Sa Srbijom-DA,  pod Srbijom –NE“

Posted: 11. Januara 2018. in Intervjui

 

Živan Berisavljević je rođen 19. septembra 1935, Martinci, Srem. Studirao prava i apsolvirao na Pravnom fakultetu u Beogradu, a diplomirao na Visokoj školi političkih nauka u Beogradu.

Glavni urednik znamenite novosadske Tribine mladih (1957–1958), jedan od pokretača Stražilovskih susreta i drugih kulturnih akcija mlade stvaralačke inteligencije svoga vremena.

Od 1955. do 1962. je bio istaknuti rukovodilac organizacije Narodne omladine Novog SadaVojvodineSrbije i Jugoslavije.

Od 1963. do 1967. je bio sekretar Ideološke komisije i član Organizaciono – ­političkog sekretarijata Centralnog komiteta SK Srbije i predsjednik Komisije CKSKS za štampu, radio, tv i izdavačku delatnost; sekretar Komisije za reforme SKS (1966 – 1967), a od 1967. do 1971. republički sekretar za obrazovanje, nauku i kulturu.

Kao javni i kulturni djelatnik, jedan je od pokretača FestaBitefaBemusa i Trećeg programa radio Beograda, kao i kulturno­obrazovnih televizijskih serija u funkciji opismenjavanja i obrazovanja odraslih, kao i Kongresa kulturne akcije itd.

Od juna 1972. do februara 1977. je bio savjetnik i pomoćnik Saveznog sekretara za inostrane poslove.

Predvodio ili bio zamjenik šefa jugoslovenskih delegacija na značajnim međunarodnim konferencijama u sistemu OUN (Prvo specijalno zasedanje NVO za mir i saradnju; UNESCO; UNEP itd.), kao i u Pokretu nesvrstanih (Prva konferencija ministara informacija NZ i dr.).

U ime SFRJ potpisao niz konvencija i programa međudržavne bilateralne saradnje u oblasti kulture, nauke, obrazovanja, informacija i sporta.

Od februara 1977. do jula 1981. je na funkciji ambasadora SFRJ u Velikoj Britaniji, a od 1978. do 1981. i prvi ambasador SFRJ u Republici Irskoj.

Od novembra 1981. pa sve do oktobra 1988. imao je nekoliko značajnih funkcija: član Predsedništva PKSKV, predsjednik Skupštine i Saveta Novosadskog univerziteta; predsjednik Pokrajinskog i član Saveznog savjeta za međunarodne odnose; potpredsjednik Glavnog odbora Sterijinog pozorja; član i predsjednik Odbora za nagradu AVNOJ­-a; član Savjeta časopisa Socijalizam i Međunarodnog okruglog stola Socijalizam i savremenost u Cavtatu; predsjednik Savjeta časopisa Savremenost; član Upravnog odbora i Saveta Matice srpske; predsjednik Lige za mir i ravnopravnost naroda i za međunarodnu saradnju; predsednik Saveta Centra za politička i društvena istraživanja „Stevan Doronjski” itd.

U oktobru 1988, u vreme tzv. „Jogurt revolucije”, podnio ostavku na članstvo u Predsjedništvu PKSKV, a potom i na sve javne funkcije, zbog otvorenog sukoba sa politikom Slobodana Miloševića; zbog odlučnog javnog suprotstavljanja toj politici, januara 1989. odlukama PKSKV i CKSKS isključen iz Saveza komunista (statutarna procedura nije završena zbog raspada SKJ); niz godina poslije toga javno satanizovan kao „ideološka perjanica vojvođanskog autonomaštva”.

Godine 1990. je osnovao Agenciju MiR („Misli i reči”), koja se do gašenja 2013. bavila izdavaštvom, konsultantskim i posredničkim uslugama i drugim poslovima.

Od novembra 1990. do septembra 2005. je osnivač i predsednik Svenacionalnog demokratskog fronta Vojvodine i Unije socijalista Vojvodine, a od septembra 2005. do njenog zakonskog ukidanja, predsednik Političkog saveta Socijaldemokratske partije Vojvodine. Jedan od pokretača i aktivnih sudionika četiri Vojvođanske konvencije (VK); kopredsednik koordinacionih odbora Druge (2006) i Treće VK (2006); predsednik Političkog veća Četvrte VK – od juna 2012, član je Saveta i počasni član Vojvođanskog kluba, potpredsenik Saveta za negovanje misaonog nasleđa i manifestacije Dani Radomira Konstantinovića, član/potpredsednik Upravnog odbora Vojvođanske akademije nauka, umetnosti i kulture (VANUK) – od avgusta 2015.

Pored knjiga Kulturna politika kao kulturna akcija, Demokratizacija društva i SKJ i opsežne studije Obrazovanje između prošlosti i budućnosti, objavio brojne članke i rasprave u nizu zbornika, časopisa, listova i radijskih programa u Beogradu i Novom Sadu, u drugim republikama i u inostranstvu.

Od 1960. do 1965. je član uredništva, odnosno glavni urednik časopisa za društvenu kritiku i teoriju Gledišta, u kojima je objavio brojne članke, studije i rasprave, kao i u časopisima Polja, Savremenost (Novi Sad), Pogledi (Sarajevo), Treći program, Pedagoška misao i Socijalizam (Beograd) i drugim. Brojne članke, studije i intervjue objavljivao u PoliticiBorbi, Našoj borbi, Danasu i Dnevniku, u drugim dnevnim i nedeljnim listovima u Novom Sadu, Zagrebu, Sarajevu i Podgorici (Komunist, Vreme, NIN, zagrebački nedeljnik Danas, Monitor, Nezavisne, Intervju i dr.), odnosno, na Trećem programu Radio Beograda, u nizu tematskih zbornika, hrestomatija, kao i u elektronskim medijima.

Nosilac je brojnih visokih jugoslovenskih i stranih odlikovanja i javnih priznanja.

Od 1981. živi i radi u Novom Sadu. U formalnoj je penziji od 1991., kao prevremeno penzionisani politikolog.

S obzirom na obimnost odgovora, moj sugovornik mi je predložio da ih ili kratim ili da intervju objavim u dijelovima. Nisam prihvatio ni jedno ni drugo jer nikome nikada do sada nisam kratio odgovore pa zašto bih to činio gospodinu Berisavljeviću (bilo je i dužih mojih intervjua od ovoga) a nisam, opet, pristalica objavljivanja intervjua u dijelovima – ili cjelovit ili ništa. Uostalom, koga zanima ova tema i ovaj sugovornik pročitat će intervju bez obzira na njegovu dužinu, odnosno obim. 

Poštovani gospodine Berisavljeviću, prošlo je 29 godina od znakovite “jogurt revolucije” u kojoj ste bili jedna od političkih žrtava iste. Kako se sa današnje vremenske distance sjećate tih događaja koji su odredili Vašu daljnju političku karijeru, ali i sudbinu Vojvodine?

BERISAVLJEVIĆ: Ja sam svoje analize i sudove o tome šta mislim o tzv. “jogurt-revoluciji“, o političkim procesima koji su joj prethodili, o političkim snagama koje su je par decenija  i pripremale i izvele, kao o njenim najvažnijim nosiocima i ovdašnjim kukavnim akterima, iznosio nebrojeno puta javno – u čestim autorskim tekstovima i intervjuima, opsežnijim esejističkim raspravama, kao i u brojnim obnarodovanim političkim govorima .

Poznato je i da sam među prvima, ne samo iz Vojvodine, kako u sve intenzivnijim internim političkim raspravama, tako i javno – od svog povratka iz Londona 1981. – gde sam, kao što se to ponegde kaže, „obnašao“ dužnost poslednjeg Titovog ambasadora u Velikoj Britaniji, najotvorenije i najodlučnije kritikovao centralističko – nacionalističku politiku, koju je odmah posle Titove smrti ofanzivno poveo srbijanski republički državno – partijski vrh, kao avanturistički opasnu pre svega po istorijske interese srpskog, ali i drugih jugoslovenskih naroda i osudio je kao ratoboračku i razbijačku. Tvrdio sam još tada, uz puno dokaza, da taj vrh to čini u dosluhu, pa i u otvorenom sadejstvu sa sve više raspmamljenim srbo-šovinističkim snagama srbijanske intelektualne elite, kobajagi „disidentskim“, a i u dogovorenom ili kondominijumskom sadejstvu sa sebi sličnim elitama  u drugim delovima Saveza komunista i države Jugoslavije.

Sam čin „jogurt revolucije“ sam – već na prvim sednicama pokrajinskog partijaškog rukovodstava nakon što nam je Milošević političkom prisilom iznudio kolektivnu ostavku – nedvosmisleno i javno kvalifikovao kao besramno brutalni nasrtaj ne samo na ustavnu autonomiju Pokrajine, na neupitni politički subjektivitet, samosvojni regionalni identitet i neporeciva istorijska prava Vojvodine, dakle – na njeno osobeno multinacionalno evropsko biće, nego i kao početak dugo pripremanog udara na avnojevske osnove druge Jugoslavije. Odnosno, kao početak kraja  avnojevske Jugoslavije.

A kvalifikovao sam “jogurt revoluciju” i kao brutalni početak srpske  nacinalističe kontrarevolucije – u civilizacijiskom, a ne ideološkom značenju pojma kontrarevolucija. Kao politiku po svojoj suštini istrijski mračnjačku i nazadnjačku, a i po nizu svojih vidljivih obeležja- fašistoidnu, mrzilački destruktivnu i potencijalno etno-genocidnu. Dakle, smatrao sam politiku „događanja naroda“ i „jogurt revoluciju“ kao njeno „vojvođansko izdanje“, ne samo kao čedo i završni čin višedecenijske izrazito anti-vojvođanske, odnosno anti-kosovarske politike, nego i kao početak ostvarivanja anti-avnojevske, odnosno anti-jugoslovenske, anti-socijalističke i anti-civilizacijske strategije i politike, koja je inače – znao sam to dosta pouzdano – znatno pre Titove smrti osmišljavana u vrhovima države i partije Srbije i u njenim  elitnim institucijama nauke, obrazovanja i kulture. Isticao sam i da besomučni i od početka osamdesetih iz godine u godinu sve upadljivije pojačavani javni napadi tih vrhova na ustavni položaj Pokrajine proizilaze ne samo iz ustavno-pravnih razloga, nego i iz njihove tačne procene da bez srpske Vojvodine, kao demografski dominantno srpske regije, politički bespogovorno pokorne nalozima srbijanskih političko – državnih vrhova i bez mogućnosti samovlasnog korišćenja njenih svekolikih  bogatstava od strane tih vrhova, Srbija nema ni političke  predpostavke, ni finansijske snage   da krene u svetu bojnu na Jugoslaviju. Preduslov da se „desi“ ratoborački  Gazimestan, dakle, bio je da se desi „jogurt revolucija” i ostvari  politička okupacija Vojvodine.

Zbog takvih svojih viđenja i sudova sam još krajem 1981., dakle samo par meseci po mom povratku u zemlju, obeležen kao „ideološka perjanica vojvođanskog autonomaštva“ i decenijama – od tada do danas – najbesomučnije politički žigosan i javno orkestrirano označavan kao „izdajnik srpskog naroda“, kao „nepopravljivi vojvođanski separatista“, kao „notorni brozovac“, “nepopravljiva komunjara“, i sl. A nakon “pobede“ „jogurt revolucije“ – zajedno sa onom grupom svojih istomišljenika koja je nastavila da se nepomirljivo javno suprotstavlja politici koju ona simbolizuje, proglašen sam od bezbednosnih službi novouspostavljene tiranske vlasti nad Pokrajinom za „ remetilački faktor No.1“ i shodno tome pojačano lično i porodično tajno grubo šikaniran i javno sistematski satanizovan,vređan  i grubo maltretiran.

Međutim, ja ipak ne prihvatam da sam – kako Vi u pitanju velite – „politička žrtva jogurt revolucije“. A nije mi žao ni one „političke karijere“-  koja je nomenklaturno gledano prekinuta „jogurt revolucijom“. Dakle – uprkos skoro poluvekovnog nasrtanja na moje ime, ličnost i renome, odnosno – šikaniranja članova moje porodice i meni bliskih ljudi zbog moga političkog angažmana – ne pristajem na status žrtve. Jer, moj je izbor i opredeljenje bio – bez trunke kolebanja – da pružim otpor kako razularenim silama veliko – srpskog unitarizma i šoveno-nacionalizma, i svih drugih nacionalizama na ovim prostorima. Sledstveno, i da –svestan veličine cene kojom se to plaća -uđem u odlučnu političku borbu sa njihovim sve bahatijim silnicima. Zapravo, sa onima čija je vrtoglava koliko i brzometna „karijera“ – u velikoj meri zahvaljujući i otporu takvih kao ja – završila istorijski relevantnim osudama za najsramniju politiku u istoriji srpskog naroda, za dugoročne neispravljive štete koje su svojom politikom naneli sopstvenom narodu i zemlji, za krvave ratove i međunarodno osuđene etno-genocidne nepočini.

Uključujući tu i sva zla, poniženja i nepopravljive štete koje su naneli i još uvek nanose narodima i građanima Vojvodine…

Odlučno sam – neposredno nakon famozne Osme sednice – odbio da prihvatim višekratne i štedre ponude Miloševića lično i njegovih brojnih doglavnika da sa takvima brzometno  ostvarim zavidno blještavu „političku karijeru“. Ponosan sam što sam od ranih osamdesetih odabrao da budem njihova isturena “meta“, a ne njihov panonski kolaborant. A i zato što sam sve do danas ostao na meti njihovih   degenerisanih i recikliranih naslednika, koji još uvek pustopaše srbijanskom političkom scenom, zabludelo verujući i obećavajući vlastitom narodu da će nekakvi barbarogenijskim lukavstvom u miru ostvariti ciljeve njihovih  zlosrećnih političkih očeva,  istorijski poraženih u sramnim ratovima devedesetih. I istorijski – po mom sudu – neostvarivih.

Rečju, bilo bi me stid da me takvi nisu izabrali za „metu.“

Nadam sam da će to „odobriti“ i moja deca i  moji unuci.

I njihovo potomstvo.

Da li ste nakon konačnog pada Miloševića 5. oktobra 2000. vjerovali da će agonija Vojvodine trajati i narednih 11 godina, odnosno sve do danas?

BERISAVLJEVIĆ: Teško je na tako direktno, a slojevito pitanje odgovoriti sa „da“ ili sa „ne“. Bilo bi to pogrešno već zbog toga što bi neizbežno zvučalo pretenciozno, a bilo bi i neistinito.

S jedne strane, kada politički raznorodne društvene snage uspeju da se udruže u sveopšti izborni pokret i izbornim putem pobede takvog decenijama iskreno najšire podržavanog vlastodršca kakav je Milošević, pa onda – legitimnom demokratskom akcijom masa čiju je izbornu volju Milošević pokušao da izigra – uspeju i da obore njegov ne samo despotski, nego i zločinački režim, čovek se ponada da dolazi vreme izlaska iz ambisa istorijske krize srpskog društva. One koju je samo postojanje takvog režima otelotvoravalo. Pa se, za trenutak, ponada i da će nova vlast vratiti narodima Vojvodine – kao prve žrtve tzv. antibirokratske revolucije i „miloševićevog žabljačkog ustava“- status i sva prava priznata Ustavom 1974, kako je, uostalom, to DOS eksplicitno i obećao u svom predizbornom programu („Ugovor DOS-a s narodom“).

S druge, pak, strane – i ja lično, i regionalna autonomistička levičarska partija, Svenacionalni demokratski front Vojvodine, kojoj sam od 1990. do čini mi se 2002. bio na čelu, bili smo potpuno svesni da nemamo pravo na takvu nadu. Kako bismo, kao politički iskusni ljudi, i mogli poverovati u kraj političke i ekonomske agonije Vojvodine, kad uoči samih tih izbora, vrh DOS-a za kandidata za predsednika Republike  isturi takvog talibanski fundamentalnog nazadnjaka kakav je Vojislav Koštunica, nacional-centralista „sa dna kace“ po  iskrenom filozofskom uverenju, a ne sa razloga utilitarističkog karijerizma poput njegovog prethodnika Slobe –Slobode. Ili – kad se na vaše oči preuzimanje vlasti DOS ostvaruje na tajnom sastanku takvog Koštunice sa Miloševićem, uz sasluženje ruskog ministra Ivanova i notornog generala Pavkovića. Odnosno – kada ubrzo nakon 5. oktobra, ubrzo posle političkog pada Miloševića, uočite da u samom DOS-u i njegovim najvažnijim strankama ima daleko više suštinskog miloševićevizma, pa i radikalnog antivojvođanstava, nego što je u SFRJ bilo titoizma posle smrti Tita.

A i kad izbliza svedočite kako novopečeni lideri vojvođanskih parlamentarnih stranaka već u procesu konsolidacije DOS-a, a pogotovo posle 5. oktobra 2000. i nakon ulaska u vlast, počinju da prodaju svoju deklarativno tvrdu vojvođansku veru za unosnu večeru dosovskih srbocentralističkih partija i njihovih koruptivnih glavara, odnosno – za malo vlastite karijerice i sitnog stranačkog šićara.

Uostalom, sve su se gore pobrojane karakteristike  u potpuno novoj ulozi  nedorasle dosovske vlasti i ukupnog političkog procesa u postmiloševićevskoj Srbiji  skoncentrisano ispoljile u svom najpogubnijem izrazu upravo činom  i načinom donošenja tzv. „mitrovdanskog ustava“ 2006. U mnogim obeležjima isti kao Miloševićev „žabljački“ ustav – ovaj koji su Parlamentu i narodu nametnuli Koštunica, Nikolić, Dačić, Tadić i poglavari SPC – još je drastičnije srbo-nacionalistički, etatističko – centralistički i otvoreno anti-vojvođanski.

Uprkos već pomenutom predizbornom obećanju DOS-a i dalekosežno važne činjenice da su taj i danas važeći Ustav građani i narodi Vojvodine plebiscitarno odbacili, taj je Ustav čin konstitutivnog utemeljenja ustavne, razvojne i civilizacijske agonije Pokrajine, o kojoj Vi govorite. Agonije koja posle pobede naprednjaka – kao „šešeljevaca u fraku“- eskalira od faze ukidanja prava Vojvodine u fazu isto onoliko perfidnog koliko i intenzivnog konačnog  zatiranja ne samo političkog subjektiviteta i istorijsko – kulturnog multinacionalnog identiteta Vojvodine, nego svega što je vojvođansko. Sa ciljem da se ta nekada u svakom pogledu najrazvijenija i civilizacijski najizrazitije evropska regija Republike Srbije i Istočne Jugoslavije privredno totalno devastira i izjednači sa tradicionalno zaostalim jugom Srbije, odnosno – da se celinom „posrbijanči“ do mere da konačno postane ono što je bio san generacija srbijanske vlastotvoračke elite – anonimna severno srbijanska nahija u kolonijalnom statusu, kao vlasništvo apsolutistički centralizovanog srbijanskog režima.

Znakovita je Vaša javno izrečena teza “Vojvodina u Srbiji, ne pod Srbijom”. Hoćete li je obrazložiti?

BERISAVLJEVIĆ: Teško bi bilo obrazložiti slogan koji mi pripisujete pre nego što ukažem na bar neka važna obeležja političke scene Vojvodine posle njene političke okupacije izvedene oktobra 1988. na način „jogurt revolucije“.

Prvo, važno je uočiti da oktobarskim udarom na Vojvodinu nije samo prisilno oboreno političko rukovodstvo Pokrajine, nego je faktički prestao da postoji i Savez komunista Vojvodine, kao glavni nosilac višedecenijskog otpora sve snažnijim pritiscima političkog vrha i sve uvežbanije  orkestrirane medijske javnosti Srbije sa pozicija nacionalističke centralizacije Srbije i Jugoslavije, koji su otpočeli da eskaliraju upravo  kao vehemetni zahtevi  za korenitom    revizijom ustavnog položaja Vojvodine. Iako i samo  dominantno srpsko po sastavu, rukovodstvo vojvođanskih komunista se energičnije od drugih suprotstavilo i eskalirajućem procesu aktivne šovinizacije svesti srpskog naroda i njegove nacionalne elite u funkciji priprema za udar na avnojevske osnove   druge Jugoslavije.

Ono što je posle serije srbonacionalističkih  mitinga, koji su uoči 6. oktobra 1988. kao požari organizovani širom Pokrajine, kao najrobustniji vid  „događanja naroda“ ,  ostalo od partije vojvođanskih komunista, srozano je na podatni poslušnički prirepak Miloševićeve političke mašinerije, pomoću koga  je otpočelo  ukidanje stvarne autonomije Vojvodine i bezobzirno devastiranje bogatstava i resursa Pokrajine, od tada do danas tretirane od svojih srbijanskih okupatora kao ratni plen.

Drugo što je važno uočiti, jeste istina da od tada do danas politički život Vojvodine karakteriše upadljiv raskorak između izrazito  pro-vojvođanske svesti velikog broja građana Vojvodine  još izrazitije  nesposobnost novostvorenih, nominalno vojvođanskih političkih partija i NVO da tu svest politički artikulišu i izborno efektuiraju.

Razlozi te nesposobnosti su brojni .   Među prvima je rasprostranjeni strah građana Vojvodine od bilo kakvog političkog angažovanja ,nakon masovne „seče vojvođanskih knezova“,u vidu  hajkačke “diferencijacije“, koja je – drakonski bezobzirno i bezdušno ostvarena kao drugi deo “jogurt revolucije“ tokom 1989. – ugrozila ne smo društveni status preko 30 hiljada  uglednih Vojvođana, nego i njihovu socijalnu sigurnost i egzistenciju njihovih  porodica.  Drugi je, svakako,  ukidanje izvorno vojvođanskih regionalnih i lokalnih partija i pokreta, koje je tadićevska vlast izvela diskriminatorskim centralističkim i anti-vojvođanskim zakonom o političkim strankama. A treći i moralno važan razlog je  kupovina nekih istaknutih lidera sultanski organizovanih vojvođanskih parlamentarnih stranaka, kao i čelnih ljudi ne malog broja organizacija civilnog sektora. Na delu je već decenijama  nagodbenjačko ponašanje i otvorena trgovina vajnih vojvođanskih lidera i liderčića sa centralističkim antivojvođanskim vlastodršcima na štetu trajnih interesa naroda i građana Vojvodine. Koalicija koja trenutno upravlja Vojvodinom i njenim glavnim gradom to tragično uverljivo potvrđuje.

I, najzad, treba znati da je borba za dostojanstven ustavni položaj Vojvodine na ovim prostorima – zapravo borba za regionalna, a ne za nacionalna prava. Nju mogu da nose samo vojvođanske građanske proevropske snage. Sledstveno, naši politički programi i argumenti su objektivno najjači kad su racionalni i principijelni. A protiv nas se mobilišu orkestrirane snage svesabornog srpskog i drugih ovdašnjih nacionalizama, koji su uvek motivisani zapaljivim nabojima rušilačke mržnje i omamne mitomanske svesti, pa stoga njihovi nosioci lakše plene mase, dugo njima lako manipulišu, taktičko-politički, „na kratku stazu“ su najčešće uspešniji, naročito izborno, ne prezajući pri tom ni od najprljavijih metoda politike u njihovom pridobijanju i zavođenju, kao ni u diskreditaciji, satanizovanju i eliminaciji protivnika.

U takvim okolnostima ovde je decenijama bila na delu masovna pasivizacija vojvođanski opredeljenih socijalnih grupa, kolektivni muk i pritajeni masovni bes umesto politički delotvornog, razgovetnog i ubojitog javnog odgovora na beskrupuloznu pljačku vojvođanskih resursa, na politiku zatiranja vojvođanskog identiteta i sve uočljivije marginalizacije vojvođanskog pitanja. Oni istaknuti pojedinci u Vojvodini, i one malobrojne, ali srčano hrabre političke, pre svega nevladine organizacije, koje se sa takvim tokom stvari nisu mirile ni pre, ni posle “jogurt revolucije”, pokretale su u više navrata solidarne akcije odbrane dostojanstva i dugoročnih interesa Vojvodine kao samosvojne evropske regije. Svesne toga da svoj otpor ne mogu ostvarivati kao pripadnici tzv. relevantnih (čitaj-režimski lojalnih) parlamentarnih stranaka, one su se okupljale na dosada četiri održane vojvođanske konvencije. To su po sastavu, ugledu i reprezentativnosti učesnika vrlo respektabilni, a po svojim porukama dalekosežno i važni i delotvorni, svevojvođanski i svenacionalni skupovi, kakve nijedna vlast nad Vojvodinom, niti ijedna parlamentarna partija koja ovde deluje, nije u stanju da okupi. Sa ponosom ističem da sam pripadao grupi najagilnijih inicijatora i najistaknutijih aktivnih učesnika svih konvencija – od prve, subotičke konvencije (februar 2004.) do poslednje, četvrte (Novi Sad, aprila 2012.). Uprkos naporima svih dosadašnjih režima da takve skupove po svaku cenu politički osujete, marginalizuju njihove poruke i satanizuju njihove najagilnije reprezentante, te su konvencije jasno formulisale strateške pozicije izvorno vojvođanske političke i duhovne elite i njene kristalno jasne poglede na to kakvu Srbiju, kakav ustavni status Vojvodine u njoj, ta regionalna elita ne prihvata, a kakvu Srbiju i kakvu Vojvodinu u njoj zagovara. Konvencije su ponudile i puteve kako svoju platformu da ostvare i realno ukazale na dugoročne političke pretpostavke za koje se moraju izboriti da bi se ta platforma mogla ostvarivati.

Autor slogana „Sa Srbijom-DA,  pod Srbijom –NE“, koji u ovom pitanju meni pripisujete, zapravo je jedan od meni dragih koliko i politički bliskih vojvođanskih javnih delatnika i uglednih novinara- intelektualaca, nedavno preminuli Slobodan Budakov.

U istoriji Vojvodine ostaće  zapamćen  kao vrlo poštovani osnivač vojvođanske televizije i dugogodišnji veoma uspešni  direktor RTV;kao jedan od najuticajnijih utemeljitelja znamenitog Vojvođanskog kluba kao jedan , u ime koga je – kao uvodničar na jednoj  od prethodnih     konvencija- i formulisao i  izgovorio tu  ubojitu političku sintagmu.

Ja sam je, dakle, samo parafrazirao- kao  pregnatni borbeni  slogan- u svojoj adresi na Četvrtoj vojvođanskoj Konvenciji, uveren da on najjezgrovitije izražava suštinu zalaganja one – većinske, a potisnute Vojvodine, koja se u svom najreprezentativnijem izdanju politički delotvorno na toj Konvenciji okupila i rečito kolikoi politički hrabro  oglasila..

A suština tih zalaganja je: Republika Srbija  je posle raspada druge Jugoslavije, sramnog poraza u ratovima koje je diljem Jugoslavije zapodevala i vodila u cilju prisilnog stvaranje srpske Jugoslavije ili Velike Srbije, odnosno – posle crnogorskog referenduma o nezavisnosti, postala je i sama – ispada, tuđom voljom – nezavisna država. Njena  prevalentna  nacionalna i politička elita, koja je i dalje talac tih ciljeva, međutim, ne shvata ili odbija da prihvati da se ona ne može konsolidovati ni kao političko društvo, ni kao celovita država dok ne prihvati istinu da njeno složeno biće tvore srpski i brojni drugi narodi i  dva ustavno odavno konstituisana, a razvojno, istorijski i civilizacijski samosvojna entiteta, koji na osnovu novog istorijskog dogovora pristaju da tvore Republiku Srbiju kao zajedničku i složenu, istinski demokratsku i modernu evropsku državnu zajednicu, po meri svoga bića, temeljito decentralizovanu, regionalizovanu i funkcionalno, dakle asimetrično federalizovanu.

Dokumenta koja je ta Konvencija usvojila, dakle, politički razgovetno razrađuju one osnovne političke pristupe i ustavna načela, koje lapidarni  slogan „U Srbiji da, pod Srbijom ne“ podrazumeva.

Krajem oktobra (opet oktobar!) ove godine navršilo se pet godina od održavanja Četvrte vojvođanske konvencije na kojoj ste bili izabrani za predsjednika Političkog vijeća. Koje snage u Srbiji još uvijek stoje na putu da se zahtjevi spomenute Konvencije sprovedu u djelo?

BERISAVLJEVIĆ : Četvrta vojvođanska konvencija, koju Vi apostrofirate pitanjem, održana je pod sloganom „Nova vojvođanska ustavna inicijativa“. Ona je značajnija od prethodnih pre svega zbog toga što je taj eminentni svevojvođanski forum – zapravo jedini od svih političkih grupacija koje deluju na prostoru Pokrajine- u svoja dva ključna dokumenta- kao što sam rekao – prvi put definisao celovitu političku platformu i razgovetnu političku strategiju borbe izvorno vojvođanskih demokratskih snaga za ravnopravan položaj pokrajine Vojvodine- na osnovama asimetričnog federalizma – u zajedničkoj, složenoj i evropski modernoj državi Srbiji. Suština tih dokumenata ugrađena je i u političke programe onih nekoliko preostalih izrazito vojvođanski orijentisanih političkih organizacija u Pokrajini, koje Vučićeva sve opresivnija vlast svim silama pokušava da onemogući i dotuče.  Platforma Konvencije je i ideja-vodilja novih   nezavisnih političkih grupa, koje samorodno niču u nizu vojvođanskih sredina, a sve vidljivije je to i platforma medijski perfidno koliko i brutalno prigušivanog i još perfidnije satanizovanog javnog angažovanja najuglednijih intelektualaca vojvođanske provenijencije .

A što mene posebno raduje – stavove te Konvencije poslednjih godinu – dve prihvata narastajući broj istaknutijih pripadnika mlađe generacije, one rođene nešto ranije ili u vreme „jogurt revolucije“, pa i posle nje.

Sve se to jasno videlo prilikom kampanje tokom poslednjih predsedničkih izbora u Vojvodini.

Pitate ko su protivnici tih naših, u biti istinski demokratskih i politički konstruktivnih, pre bih rekao zalaganja, nego „zahteva“? Pa, očevidno je da izrazito dominantna srbijanska politička i duhovna elita i nemali broj njihovih istomišljenika među pripadnicima panonskog srpstva, pre svega onog najmasovnijeg u Pokrajinu prispelog nakon poslednjih ratova,  energično odbacuje ne samo stavove Četvrte vojvođanske konvencije, kao najcelovitiji pogled na to kako na trajnim osnovama razrešiti vojvođansko pitanje (jer na te stavove reaguje sa goropadno bahatim besom), nego ne priznaju čak ni istinu da takvo pitanje – kao politički nerešeno ili otvoreno- više uopšte postoji. Nezavisno od svoje partijske pripadnosti ili političkog svetonazora, dominantna srbijanska elita i njena peta kolona u Vojvodini, smatraju da je prisilno pripajanje Vojvodine Srbiji jedini ratni cilj memorandumsko-gazimestanske Srbije, koji se uspešno i u potpunosti ostvaruje. Previđaju da je važeći Ustav donesen fingiranim referendumom i prividnim konsenzusom u dosovskoj Srbiji, ostvarivanju toga cilja bitno doprineo, a da je na podmlađenoj Sloba –Voja jugend koaliciji koja, zasada neupitno, vlada Srbijom, da taj  strateški bitan cilj – uz štedru pomoć bojovničkih delova Sinoda SPC- ostvari ukidanjem čak i ove farse od autonomije i zatiranjem svega vojvođanskog – od samosvojne evropske istorije i sub-civilizacijskih osobenosti Vojvodine do njenog više od tri veka prepoznatljivog političkog subjektivita i regionalnog identiteta.

Ta se istorija i taj identitet beskrupulozno, ne samo prisilno srbiziraju, nego i napadno „srbijanče“. Za to šta se poslednjih godina ovde čini na području kulture, obrazovanja i nauke – a posebno u Matici srpskoj i delu Univerziteta- čak su i integralističko velikosrpske koncepcije, pa i najrazigranije maštarije Dobrice Ćosića i kompanije puka „šala i poskočica.“

Nažalost, i srpska politička opozicija, uključujući tu i parlamentarne vojvođanske stranke, iz svakovrsnih razloga neoprostive političke pragme ili šićardžijskog izbornog nagodbenjaštva, svojim neoglašavanjem, zdušno i unisono podržava takvu politiku režima. Sa stidljivim izuzetkom Pokreta slobodnih građana Saše Jankovića poslednjh dana, retko se i u Parlamentu i u javnom oglašavanju čuju glasovi nepristajanja na takvu vojvođansku politiku naprednjaka. A, nažalost retki su i retko se, kao čin odlučnog javnog nepristajanja na tu politiku, čuju  i glasovi uglednih pojedinaca, koji žive u „stonom Beogradu“ ili u Srbiji ispod Save, a još i ređe iz kruga NVO.

Ja, međutim, nisam pesimista zbog ovakvog trenutnog odnosa snaga na političkoj sceni Srbije i Vojvodine kad je reč o vojvođanskom pitanju. Zašto? Pa prvo – cenim da je rasplet oko ostvarivanja Briselskog sporazuma, a posebno neizbežno dramatični unutrašnji rasplet, odnosno duboki idejni i politički rascep srbijanske nacionalisičke kao decenijama dominantne elite oko odnosa prema Kosovu, kao i oko koherentnosti evropske politike Srbije u vrlo doglednoj budućnosti prosto neminovan. Zapravo, da je   – za sada potmulo više nego javno- besomučna borba i političko raslojavanje unutar one, visoko pozicionirane i postojano dominantne političke i duhovne elite,  koja je posle ratnog poraza i projektovala  i iznedrila Vućića i njegov naprednjački režim, odnosno- koja je njegov perfidni pozadinski mozak, već uveliko ne samo na vidiku, nego i na delu.

Voleo bih da se ne varam kad slutim da smo svedoci još uvek potmulih, ali  tektonskih potresa na javnoj sceni Srbije, odosno- početku konačnog silaska sa istorijske scene šoveno-nacionalističkih i srbocentaralisičkih snaga kao neupitno dominantnih. A to zakonomerno podrazumeva i odbacivanje onih osnovnih mitomanskih mantri na kojima je srbonacionalizam i azijatski centralizam decenijama temeljio svoju dominaciju. Zahteva, dakle,  i da apsurdne protivrečnosti i brojni paradoksi srpske unutrašnje i spoljne politike budu napušteni ili prevaziđeni. Uključujući tu ne samo najkrupniji cinični paradoks tipa „S Rusijom i neoradikalima-pravac Evropa“, nego  i politiku svekolikog zatiranja Vojvodine kao najizrazitije evropske regije, uz istovremeno zaklinjanje u evropski put Srbije, odnosno – paradoksalnu razvojnu politiku Vućićevog režima, koja evropsku Vojvodinu – uz ista takva retorička zaklinjanja- sve  više „srbijanči,“ umesto da Srbiju sve intenzivnije evropeizira.

Raspad patriotskih snaga koji je otpočeo – ma koliko će neizbežno biti visoka njegova cena – ubrzo će dovesti i do neophodnosti osmišljavanja dugoročnog  programa temeljitih političko-demokratskih reformi da bi se Srbija najzad konsolidovala kao političko evropsko društvo, kao i programa korenitih ustavnih reformi, da bi ona konačno postala dovršena i suštinski savremena  i prosperitetna evropska država.

One snage u Vojvodini koje taj trenutak dočekaju poltički konsolidovane oko koncepcijski dugoročno mudro osmišljenog, a istorijki utemeljenog i politički realnog koliko i jasnog političkog programa,  neizbežno će se nametnuti kao najverodostojniji mandatar da u ime svih naroda i građana Pokrajine zaključe novi a istorijski politički dogovor sa istinski proevropski demokratskim snagama, koje će u tom procesu zakonomerno iznedriti Srbija, oko ustavnog ustrojstva takve države. Naslućujem da se u latenciji u Vojodini stvaraju pretpostavke za relativno skoro konsolidovanje delotvornog i masovnog vojvođanskog ustavotvornog pokreta. Da, dakle, ulazimo u godinu početka dramatičnih preoblikovanja političke scene i Vojvodine i Srbije u cilju konačnog izlaska iz istorijskog ćorsokaka u kom se  decenijama  nalaze.

Prije više od godinu dana ste podnijeli neopozivu ostavku na članstvo u Upravnom odboru Vojvođanske akademije nauka, umetnosti i kulture (VANUK). Zašto ste to učinili?

BERISAVLJEVIĆ: Razlozi za tu ostavku najsažetije su formulisani u mom otvorenom pismu časnicima vojvođanske “Vlade u tehničkom mandatu“ sredinom juna 2016. Dakle, nepunu godinu nakon što me je ta Vlada imenovala u UO VANUK. Svi ovde znaju da- s obzirom na moja dugogodišnja oštra javna neslaganja sa Bojanom Pajtićem, a poslednje decenije i sa Čankom i drugovima  – to imenovanje ne bih ni prihvatio, da nije učinjeno na izričiti predlog akademskog sastava dotadašnje Akademije i njenog predsednika Julijana Tamaša, koga kao stvaraoca i intelektualca krupnog međunarodnog formata i časnog Vojvođanina, veoma cenim.

A ostavku sam podneo neposredno pre početka mandata gaulajterske Vlade Pajtićevog naprednjačkog naslednika, čijim imenom ne želim da opterećujem ovaj naš razgovor. Jer je – naročito posle brutalnog udara te „vlasti u nadiranju“ na sve što je vredelo u Radio  televiziji Vojvodine, ravnog onome koje je posle “jogurt revolucije“ na to istoj  televiziji  izveo tandem Milošević-Vučelić- bilo jasno da će se VANUK brzometno naći na još bezočnijem udaru. Moje predviđanje u tom pismu, da će se nastavljanjem najbezočnijih zloupotreba poslušničkog Ustavnog suda, privrednog sudstva i institucija pravosuđa u celini, uz sramno ćutanje dotadašnjih koalicionih partnera DS i orkestrirano sadejstvo sa ovdašnjim i prestoničkim slugeranjskim medijima – sve odluke o konstituisanju  VANUK biti brzometno diskvalifikovane –  u potpunosi su  i ostvarene. Svojom sam ostavkom, dakle, predupredio „da me smenjuju oni koje me nisu imenovali“ odnosno – uspeo da ne priuštim to zadovoljstvo „razgoropađenim recikliranim šešeljoidima i njihovim svakovrsnim kukavnim panonskim pomagačima.“

I, što je daleko važnije -jasno sam tim javnim  pismom o ostavci  obznanio  da je ukidanje VANUK novi krupan korak u intenziviranju beskrupulozne naprednjačke politike zatiranja svega izvorno vojvođanskog, uz poziv na otpor takvoj politici. Naime, na njegovom kraju je tekst poruke građanima i narodima Vojvodine: “Vojvodinu su mnogi dosada pokušavali da zatru. I svi su završili u ropotarnici istorije. I završavaće, sve dok ima borbe za nju“…

Većina bivših jugoslovenskih republika (danas država), kao i neke evropske zemlje, imaju problema sa neofašizmom. Koje snage u Vojvodini i Srbiji daju vjetar u leđa toj nemani XX stoljeća i kako se boriti protiv tog zla – neofašizma?

BERISAVLJEVIĆ: Tema koju pokrećete je i krupna, i slojevita, i veoma važna. Zaslužuje opsežnu raspravu ili poseban, samo na nju usredsređen razgovor.

Otuda ću Vam odgovoriti samo u naznakama, od kojih je prva – sama priroda savremenog kapitalizma rađa zakonomerno tendenciju jačanja ekstremne desnice kao moćne sile u biću svakog kapitalističkog društva. Najekstremniji oblik tih izrazito desnih tendencija je savremeni neofašizam. I po mom mišljenju – on se danas tako može i definisati. To je, dakle, tendencija imanentna neo-kapitalizmu po sebi, i otuda planetarna, a ne regionalna ili nacionalna. A s obzirom na specifičnosti aktuelnog i/ili istorijskog razvoja pojedinih kapitalističkih društava, silina – kako vi to kažete – “vjetra u leđa snagama koje je nose“, kao i vidovi i snaga njenog ispoljavanja variraju od zemlje do zemlje. Sticajem takvih okolnosti, od početka devedesetih do naših dana, tendencija jačanja ekstremne desnice na tim osnovama je jako uočljiva u svim zemljama u tranziciji, a posebno razorna u skoro svim novostvorenim državama na prostoru druge Jugoslavije i Zapadnog Balkana. U njima je ta desnica, naročito posle pada Berlinskog zida, izrazito idejno i politički dominantna, pri tom upadljivo šoveno-nacionalističkog usmerenja, a skoro uvek i izrazito totalitarnog, dakle- fašistoidna je po svojoj suštini.

U pravu ste, fašizam se kao istorijska pojava može kvalifikovati i kao „neman dvadesetog stoleća“ u kome je – tokom Drugog svetskog rata, kao najkrvavijeg od svih ratova koje poznaje istorija – do nogu potučen samo vojno, pa do određene mere, u decenijama posle toga rata, i politički… Ali ne i idejno, čak ni u tim godinama. U toj istini svakako treba videti jedno od tradicionalnih i vrlo moćnih izvorišta neofašizma.

Ali , nova i ne manje moćna izvorišta fašizma treba videti i u degenerativnim procesima u Evropi i svetu nakon poslednjeg velikog rata, kao što su blokovska podela Evrope i besomučno nadmetanje vodećih sila oba bloka za političku, ekonomsku i sveopštu prevlast nad Evropom i svetom; podrška najmoćnijih zemalja Zapada svim antikomunističkim i antisocijalističkim snagama, u cilju unutrašnje političke destabilizacije zemalja Varšavskog ugovora i socijalističke Jugoslavije, uključujući tu pre svega politički marginalizovane ostatke poraženih snaga radikalne šoveno –nacionalističke desnice, ali ne prezajući pritom ni od postojanog oslonca obaveštajnih službi zemalja atlantske Evrope na delove slugeranjske fašističke emigracije, pa ni od njene najbrutalnije manipulacije i podsticanja na terorizam i subverzivne aktivnosti, samo zato što su antikomunističke.

U ta izvorišta treba svakako ubrojati procese nastale posle sloma socijalizma kao svetskog političkog i vojnog sistema, kao što su ekstremni očajnički otpori desne provenijencije masovnom preobraćanju sveta rada i proletarijata kao klase, u amorfni, a bezočno eksploatisani i sebe nesvesni prekarijat; u ekstremnim oblicima otpora očevidnim zloupotrebama procesa detanta u cilju jačanja  supremacije SAD i NATO nad svim delovima planete i nametanja svim društvima na njoj ideologije i sistema vrednosti atlanske civilizacije. Rečju, u radikalnim vidovima otpora strategiji podređivanja zemalja, društava i samosvojnih subcivilizacijskih sistema vrednosti na svim kontinentima pax americana politici, ideologiji i filozofiji.

Srbija u tim procesima, nažalost, izrazito prednjači – iz svih pobrojanih globalnih razloga, ali i niza specifičnih obeležja svoje novije istorije. Neke od tih razloga sam pomenuo odgovarajući na Vaša prethodna pitanja. Dodao bih tome – kao prvo – da ostaje za buduće istraživače da odgonetnu kako je i zašto politička priprema Srbije, još za Titova života, za ono što je miloševićevski  političko- državni vrh te republike pokušao ubrzo posle Titove smrti – ostvarena zapravo kao proces nacionalšovinističke degeneracije Saveza komunista Srbije: od nesumnjivo revolucionarne komunističke organizacije on se postupno preoblikovao u nazadnjački desnu nacional-socijalističku partiju; u tvorca i predvodnika miloševićevskog antibirokratskog pokreta kao masovno podržane ratoboračke organizacije sa brojnim nesumnjivo fašističkim obeležjima. Ne samo kad je reč o njenom fašistoidnom ustrojstvu i metodama, nego i o njenim bitnim ciljevima i suštini politike te partije i toga pokreta (Npr.- jedan narod -jedan vođa – jedna država; nacional-šovinizam i etno-genocidni inžinjering; militarizacija društva i ekspanzionistička svesabornost u funkcije pretvaranja avnojevske Jugoslavije u „Srbislaviju“, kao neku vrstu srpskog “velikog rajha“ ili – u Veliku Srbiju, kao isto u manjem tertorijalnom obimu; itd.).

Drugo, kao što sam već istakao, u Srbiji kao najvećem entitetu avnojevske Jugoslavije, najtemeljitije je pripremana i najdoslednije izvedena srbijanska nacionalistička kontrarevolucija. Otuda se u njoj najsurovije još od notorne Osme sednice ostvaruje obračun sa svim što je levo u njenoj istoriji i njenoj savremenosti. I stoga je sa njene javne, pa i duhovne scene, doslovce proterana kao antisrpska – svaka leva politička misao i žestoko proskribovane i satanizovane već u pokušaju inicijative za stvaranj e izvorno levih političkih  stranaka, marginalizovana je do beznačajne uloge razdrobljenih potkupljivih sindikata, a perfidnim merama poretka onemogućeni    bilo kakvi napredni i nenacionalistički prosesi i pristupi njenoj istoriografiji i njenoj nauci o društvu uopšte. A zbog toga  što već decenijama na političkoj sceni Srbije ne postoji delotvorna partija istinski leve orijentacije, evropska asocijcija socijalista utešiteljski je primila u svoje redove Demokratsku stranku, kao tipičnu  građansku partiju desnog centra, samo zato što nije agresivno  nacionalistička i što je do nedavno bila najmanje desno.

Treće, ekstremne, a veoma uticajne snage i vidovi te kontrarevolucije, kao  moćni činilac svih postsocijalističkih nosilaca vlasti nad Srbijom, direktni su  izdanak onih snaga koje su bile ne samo srbijanski kvislinzi hitlerovske Nemačke, nego su i pre okupacije Jugoslavije bili vatreni sledbenici njegove paklene ideologije i osvajačke veliko-nemačke politike. Ili su, pak, bili toliko ogorčeni protivnici komunizma i fanatizovani pobornici anti-socijalizma, da su u borbi protiv komunista kao neospornih organizatora i političkih predvodnika  antifašističkog narodnooslobodilačkog rata u Srbiji i Jugoslaviji, kratkovido okrenuli leđa i samoj narodnooslobodilačkoj borbi, pa i  antifašističkoj evropskoj koaliciji , otvoreno stali na stranu sila osovine i doživele istorijski poraz zajedno sa njima.

Pod uticajem tih snaga Srbija predstavlja zemlju neverovatnog paradoksa, kao nijedna država u savremenom svetu: iako je srpski narod najmasovnije podržao NOB i dao dragoceni doprinos pobedi nad fašizmom, ona se sada svojom voljom i suprotno dugoročnim interesima vlastite zemlje i naroda – odrekla svoje slavne antifašističke prošlosti i međunarodne reputacije po tom osnovu. Pri tome, deklarativno, tvrdi da teži i želi da se uključi u evropsku zajednicu, koja je antifašizam proklamovala za fundamentalnu vrednost i načelo na kome počiva,kao što  želi i najsrdačnije odnose sa Rusijom, koja je ponosna na svoj doprinos pobedi nad fašizmom, odnosno – sa komunističkom, dakle eo ipso i antifašističkom Kinom.

Sve do sada rečeno ima, naravno, svoje nosioce i zagovornike i u Vojvodini. Treba uočiti pri tom da najveći deo vojvođanskih ekstremno  desničarkih organizacija  ima svoje centrale u Beogradu i da su naročito štedro podržavane od aktuelnog režima, a po pravilu i od jurišničkih krugova u i oko Svetog sinoda SPC, upravo zato što su po prirodi stvari orijentisane radikalno  srbo-centralistički, pa dakle i anti-vojvođanski, a one naj -radikalnije i srbo-fašistički.

Ali, dominantna većina u Vojvodini je izrazito antifašistička, u onoj istoj meri u kojoj je Vojvodina izrazito evropska regija, kako po svojoj dugoj istoriji, tako i po osobenosti NOB-a na ovim prostorima, od kojih su dve izuzetno važne: prva, svi narodi koji tvore Vojvodinu, pa i oni čije su prohitlerovski opredeljene matične države aktivno učestvovale u komadanju Vojvodine, dali su svoj neupitan doprinos otporu okupaciji zemlje i narodnooslobodilačkoj antifašističkoj borbi za njeno oslobođenje. I druga – Vojvodina je jedina pokrajina prve Jugoslavije u kojoj ni u najizrazitije srpskim krajevima tokom čitavog rata nije bilo četničke organizacije.

Antifašistička i evropska po svom ukupnom biću, Vojvodina-za razliku od Srbije- danas ima  daleko veći broj  uticajnih i postojano  aktivnih  antifašističkih organizacija, koje promptno javno reaguju na sve provokacije neofašističkih snaga, kako onih lociranih u Beogradu i van Vojvodine, tako i njihovih ovdašnjih ekspozitura.

Srbija je službeno rehabilitirala Dražu Mihailovića i Milana Nedića te izjednačila prava četnika i partizana iz Drugog svjetskog rata. Da se tu nisu malo pomiješale kruške i jabuke i da li se ta zemlja, zapravo, odrekla svoga antifašističkog naslijeđa iz Drugog svjetskog rata?

BERISAVLJEVIĆ: Ovo Vaše pitanje, poštovani gospodine Gušiću, preliminarno sugeriše i one elemente za moj odgovor, koje ja – kao što naš dosadašnji razgovor potvrđuje- očevidno prihvatam, a neke sam od tih elemenata opsežnije već i obrazložio.

Tačno je. Te su pravosudne rehabilitacije, zapravo, najgrublji izrazi pokušaja one revizije istorije koja snažno potvrđuje da se aktuelna vlast nad Srbijom i dominantna srbijanska politička elita, pokušavaju da odreknu svog najnaprednijeg istorijskog nasleđa, da naknadno „četnifikuju“ istoriju NOB i „šoviniziraju“ istinu o njoj. Nije tu,  dakle, reč o bilo kakvom “izjednačavanju“ istorijski nepomirljivih tendencija, neporecivih kao suštinskih antipoda, niti je pak reč – da se, kao Vi u pitanju, izrazim jezikom metafore- o nekom bezazleno nesvesnom mešanju sočnih partizanskih krušaka sa nedićevsko-đikanskim sušičavim i trulim istorijskim jabukama.

Ne! To su, zapravo, završni potezi one nacionalističke srbijanske kontrarevolucije, o kojoj ja na više mesta govorim, a koja je – iskreno se možda više nego što je opravdano nadam –na svom istorijskom izdisaju: snage koje su sve više istrošene nervozne su, jer su svesne da se raspomamljena nazadnjačka kontrarevolucija ne može ostvariti ako ne uspe da mitomanski falsifikuje vlastitu noviju istoriju, pa i na način tzv. rehabilitacija. Ako ne drugačije, makar pravosudnim putem, uživajući u tome zdušnu podršku povampirenih novokomponovanih „šešeljoida“ na vlasti, pri tome bezočno zloupotrebljavajući kukavno profesionalno i moralno stanje u našem pravosuđu, izloženom, a i podložnom – baš zahvaljujući takvoj vlasti – svakovrsnim pritiscima i ucenama.

Sve je to, naravno, besmisleno do apsurda već sa stanovišta neporecive faktografije, da o istorijskoj istini i ne govori. Zar iko ozbiljan zaista može poverovati da su Dražini četnici poklali manje Srba, recimo u Vraniću, nakon što je samog Dražu „rehabilitovao“ neki sud pod svakovrsnim pritiscima ili neki „četnikoljubivi“ sudija?!

Smatram Vas itekako meritornim čovjekom da povuče paralelu između onog društvenog uređenja kakvog smo imali u bivšoj zajedničkoj nam državi i ovoga danas što imamo u državama nastalim njenim raspadom. Koje su po Vama bitne razlike? 

BERISAVLJEVIĆ: Uočavam i pri samom kraju  ovog, očito  opsežnog intervjua, da mi Vi, gospodine Gušiću, postavljate novo pitanje za odgovor na koje bih kao – kako me laskavo kvalifikujete – „itekako meritoran čovjek“ – trebalo da napišem bar opsežnu raspravu, ako ne i celu voluminoznu knjigu. Ali, pošto sam pristao na Vaše pravo da postavljate pitanja, potrudiću se da Vam koliko mogu kratko odgovorim, imajući pre svega Republiku Srbiju u vidu i rizikujući da moj odovor bude kako nedorečen, tako i nedovoljno obrazložen.

Pa, evo, da prvo počnem od sebe… Bio sam više nego počastvovan da našu zajedničku bivšu državu predstavljam u zemlji koja je skoro ceo Novi vek bila najmoćnija sila sveta, a i danas je, uveren sam u to, filozofsko-idejni stožer atlantskog Zapada i jedna od moćnih svetskih sila. Lideri takozvane SRJ i ove sadašnje nedovršene nazovi države u kojoj živim (počev od Miloševića koji mi je to u vreme raspada SFRJ u par navrata i nudio) – duboko bi me uvredili kada bi mi –hipotetički govorim – zatražili da u bilo kojoj zemlji sveta budem reprezentant zemlje osuđene na njihovu politiku i na njih kao vođe.

Drugo, sa stanovišta međunarodnog položaja govoreći: SFRJ je bila najmanje razvijena među srednje razvijenim zemljama Evrope i spadala celinom u najviše razvijene među zemljama u razvoju, a sada su i Srbija i niz država na koje se – da se našalim -“omacila“ druga Jugoslavija, ponovo najsiromašnije zemlje i regiona i Evrope (Sa izuzetkom Slovenije, recimo).

Dalje, kao jedna od najagilnijih nesvrstanih zemalja, druga Jugoslavija je bila svakako jedinstven primer male zemlje koja se vinula do toga da je postala respektabilni faktor ukupnih međunarodnih odnosa. Ona je, kao nesvrstana i najuglednija antifašistička evropska država, a istovremeno po snazi peta vojna sila u Evropi, igrala veoma važnu ulogu u građenju evropskog detanta i opredeljivanju odnosa između dva moćna bloka na koje su Evropa i svet bili osuđeni posle Drugog svetskog rata, što znam pouzdano iz vlastitog diplomatskog iskustva.

Najzad, kao blokovski nezavisna socijalistička i jedina euro-komunistička država u svetu, bili smo najotvorenija, ekonomski najprosperitetnija, a egzistencijalno i socijalno najsigurnija, pa i najdemokratičnija zemlja – do mere da smo bili uzor narodima drugih socijalističkih država. A i mnogih narodai država na drugim kontinetima.

A vlastodršci Srbije i drugih banana-država na prostoru druge Jugoslavije, natovarili su narodima takve  renomirane i respektovane  države – sramnu hipoteku vinovnika višegodišnjih krvavih genocidnih ratova, uostalom jedinih koji su vođeni u Evropi od pada fašizma.

I sa stanovišta unutrašnjeg razvoja posmatrano- bila je SFRJ  zemlja krupnih civilizacijskih pomaka  i svekolikih temeljitih  preobražaja u procesu gejzirovito intenzivnog   izvlačenja iz   srednjovekovne zaostalosti nasleđene iz prve Jugoslavije. Od izuzetno  nerazvijene ruralne evropske  periferije, sa procentom elementarno nepismenog stanovništva iznad 70% i najvišom stopom  nezaposlenosti i  sveopšteg siromaštva, sa praktično nepostojećom saobraćajnom  infrastrukturom u najvećem delu države, ona je nakon oslobođenja i kratkog  perioda obnove onoga što je u svirepom ratu nemilosrdno razarano, već  krajem pedesetih i početkom šezdesetih-nekoliko uzastopnih godina ostvarivala  najveću stopu  industijskog rasata  u svetu. A već krajem sedamdesetih SFRJ  dostiže nivo i status srednje razvijene zemlje, sa evropski respektabilnim standardima u skoro svim oblastima života i razvoja. (Znam iskustveno da smo, tokom komparativnih  istraživnja koja smo vršili u pripremi  znamenitog Kongresa kulturne akcije, sa velikim zadovoljstvom ustanovili da je 1969. Republika Srbija dostigla dohodak po glavi stanovnika kakav je  Francuska imala 1938.).   Tada je ona  već međunarodno prepoznata kao zemlja  ostavarene socijalne pravde i socijalne sigurnosti, sa ohrabrujućim životnim perspektivama sve masovnije i sve više  obrazovanih pripadnika i mladih  naraštaja. Rečju, zemlja koja je u svim svojim delovima i  svim svojim građanima ostvarivala postojani boljitak, ne uvek onoliki kolikom je težila, ali vidljiv i sveopšti , i međunarodno poštovan.

Naravno, imala je ona od svoga nastanka i krupne protivrečnosti koje su je razdirale do ozbiljnih potresa i istorijska ograničenja čija ju  je zloupotreba i razorila.Tu pre svega mislim na odnos kohezionih naspram sila razdvajanja, pre svega kad je reč o politički  dominantnim elitama u Srbiji, Hrvatskoj i BiH. Smatram i danas  da je infiltracija razornog šoveno nacionalizma u vrhove Saveza komunista i vodeće institucije srpske i hrvatske države primarni uzrok onih kancerogenih procesa u drugoj Jugoslsviji  koji su doveli do njenog krvavog  raspada.

A sada već nekoliko decenija živimo i postojano nazadujemo u državicama kojima se poigravaju i velike svetske i male regionalne sile a koje su eklatantni primer onoga što nazivaju „žrtvom tranzicije“. Repulika Srbija je najžalosnija ilustracija toga;  u njoj je svet rada najvidlivije i najbrutalnije srozan na robovski nemoćni i beskrupulozno eksploatisani prekarijat, usled čega iz nje obrazovani mladi ljudi sve masovnije beže u svet glavom bez obzira. Beže jer ne vide perspektivu u  državi koja je toliko  frustrirana, korumpirana i kriminalizovana da je očito da je ona daleko više instrument pljačkaške lumpen- buržoazije i mafijaški organizovanog kriminala, nego što služi građanima i narodima koji u njoj žive.

I da ne ređam dalje.

A mogao bih, nesrećan što je to tako…

Tito je rekao “ne” i Staljinu i onima na Zapadu, a Vučić i jednima i drugima za sada govori “da”. Da li se ova Vučićeva politika može smatrati nekom vrstom nesvrstane, kakvim vjerovatno želi da se predstavi i dokle će on ovako moći?

BERISAVLJEVIĆ: Iz odgovora na Vaše prethodno pitanje jasno je da ja takva poređenja, na kakva bi me obavezivao komentar ovog poslednjeg – ustvari ne volim, jer smatram da su sva, a pogotovo ovakva poređenja ,neizbežno-što bi rekli pravnici- „ramljiva“  bar onoliko koliko su i „manljiva“ – pa samim tim i neosnovana.

Zato, umesto da trošim reči na obrazlaganje zašto je zapravo uvredljivo bilo kakvo poređenje Tita i recimo Vučića, ili Tuđmana, ili Miloševića, podsetiću Vas na jednu od brilijantno lucidnih karikatura ingenioznog Koraksa objavljenu, koliko se sećam, u vreme „izbora“ famoznog  Bore Jovića za predsednika Predsedništva SFRJ, neposredno  uoči njenog raspada. Na njoj Koraks prikazuje toga minorca još sićušnijim nego što je u stvarnosti Jović sitan fizički, sugerirajući  koliko je sitan i suštinski, kao i to koliko je  totalno anonimno i politički  izmišljeno ime i naglo promovisana figura tadašnje miloševićeve vrhuške jedino zbog svog neskrivenog srbošovinizma. Prikazuje ga, jadnička, šćućurenog u prevelikom Titovom maršalskom mundiru –  sičušnog do mere da se upadljivo više prepoznaje Titov  mundir nego persona opskura u njemu.  

Poenta ovog podsećnja je, naravno, u tome što bi u istorijskom mundiru (čitaj: ogledalu) Titovog dela, i Vučić,  i Milošević i Tuđman i svi drugi žalosni „junaci našeg doba“ izgledali isto tako – i minorno, i smešno, i pretenciozno – baš kao što je zlosrećnog Jovića prikazao znameniti Koraks.

Jer ,Tito je bio istorijska gromada svog vremena, i tvorac i kreacija svetskoistorijske heroike toga vremena, „poslednji Titan istorije dvdvadesetog veka“ –kako ga je javno ocenio  jedan moj znameniti i umni britanski prijatelj- a Vučić i drugi pomenuti su kreature ovog, degenerativnog i do bola retrogardnog post-titovskog razdoblja, pigmeji naše „razistorije“, što bi rekao D. Ćosić, propali pretendent na titulu „oca nacije“ i jedan od njima sličnih.

Eto, toliko u odgovoru i na Vaše poslednje pitanje.

Na kraju ipak, gospodine Gušiću, da ne bi bilo ko pomislio zbog nekih delova mojih odgovora u ovom razgovoru da sam ja nekritički rigidni advokat Titovog vremena i avnojevske Jugoslavije, podsetiću Vas da sam tokom šezdesetih nekoliko godina uređivao „Gledišta“ , časopis koji je u to vreme – sve do pojave zagrebačkog „Praxisa“-bio jedini časopis „za društvenu kritiku i teoriju“; javno politički  često , a interno još češće napadan u nekoliko javnih  navrata i od Tita lično – zbog izrazito kritičkog odnosa prema našoj stvarnosti i tekućoj politici.

Kad danas sa svojim mlađim političkim prijateljima razgovaram o tom vremenu, o Titu i njegovoj ličnosti i delu, i o jugoslovenskom socijalizmu uopšte, obavezno ih molim da to vreme i njegove aktere nikako ne idealizuju, nego da ga što kritičkije analiziraju. Ali, i da ga   ignorantski ne nipodaštavaju i a priori negiraju. Ili satanizuju.

Sve dok njihova generacija ne stvori  bar malo manje lošu državu i društvo  od onih koje je stvorila i razvijala  druga Jugoslavija.

Hvala Vam velika, gospodine  Berisavljeviću, za ovaj razgovor.

RAZGOVARAO: Bedrudin GUŠIĆ  (950) 

 

 

 

PRILOG INTERVJUU:

Reč Živana Berisavljevića  na prvoj svečanoj govornici Vojvođanskog kluba, Politikološke  asocijacije Vojvodine i  PO Saveza antifašisata  Vojvodine “Naši savremenici –akteri istorije“                                                                                                                                                                                                                           

                                                                              POLITIČKE BORBE ZA VOJVODINU KAO LIČNO ISKUSTVO

Moram od srca da zahvalim svima Vama,što  ste se-kvareći početak vikenda-odazvali pozivu mojih ljubznih domaćina,koji su se „drznuli“ da me podsete da sam ,evo  prevaljujući osmdesetu , postao „gospodin koji je nepovratno zagazio u ono što panonska,uvek  učtiva gospoda-umesto pravim imenom“duboka starost“ -eufemistički nežno nazivaju „godinama dostojnim poštovanja.“

                                                                                        I                                                        

Pa ipak,moram,iz nekoliko ozbiljnih razloga, da organizatorima naše  današnje   svečane govornice  najsvesrdnije zahvalim što  su baš mene udostojili da budem prvi gost koji ima čast da promoviše ovaj, usuđujem se da kažem,izuzetno zanačajan novouvedeni oblik njihovog  solidarnog delovanja.Značajan pre svega  zato što je solidaran, a i što  će,znam,   doprineti još uspešnijem  ostvarivanju  uloge koju te tri,meni naročito bliske NVO  igraju na javnoj sceni naše Pokrajine. A kažem“ meni  bliske“ zbog toga što već  njihovo „trojstvo“ na osoben način  jasno govori o profilu ličnosti koja vam je danas sagovornik:jer, ja jesam politikolog, verovatno i najstariji u našoj agilnoj  vojvođanskoj asocijaciji ,a -kažu-i među prvima  koji su to zvanje stekli diplomirajući u Jugoslaviji.Zna se i da  pripadam najužoj grupi  osnivača Saveza antifašista Srbije i Vojvodine.A što se Vojvođanskog kluba tiče,  poznato je da sam od samih njegovih početaka   bio njegov revnosni  član  ,ne samo vrlo aktivni,nego- već  par godina,evo,  i počasni, što smatram  priznanjem većim od  brojnih visokih odličja koja sam  tokom života sticao.  

Ovaj  novi oblik  vašeg zajedničkog  delovanja važan je i stoga što sam uveren da odlučne i teške borbe za  dostojanstven položaj i prosperitet Vojvodine  u budućnosti  podrazumevaju daleko više rada na razumevanju   složenosti  te borbe ne samo u  njenoj daljoj prošlosti,nego  i radi poimanja svih uzleta i posrtaja žestokih borbi oko Vojvodine vođenih u poslednjih pola veka. Tim  više važan  što smatram da generacija, koja je politički upravljala Vojvodinom do   famozne „jogurt –revolucije,“  kojoj  i sam pripadam , snosi pred sadašnjim i budućim naraštajima ne malu odgovornost  što u razdoblju u kome je Vojvodina  ostvarivala najviši stepen ustavne autonomiije,a to je i vreme njenog najvećeg razvojnog  procavata u istoriji,pa i procvata nauke i kulture u  njoj,nisu napisane naučno seriozne sinteze i celovite monografije  posvećene političkoj istoriji Vojvodine, njenoj  prirerdnoj  istoriiji , istoriji  kulture pojedinih naroda koji demografski  Vojvodinu tvore i   istoriju  civilizacije na ovim prostorima; kao i parciijalne istorije pojedinih oblasti kulture, naučnog i duhovnog stvaralštva ostvarivanog  tokom njenog novovekovnog razvoja.

Kad ovo kažem ,naravno,ja ne samo da ne podcenjujem one autore čija su obnarodovana  dela posvećena upravo tim temama,kakvi su-među ostalima-i brojne knjige mojih prijatelja Ranka Končara,Boška Krunića,Đorđa Stojšića,Mite Boarova ,Tomislava Ketiga ili mlađih autora autora edicije naše politikološke asocijacije,kao i niza drugih,i zahvalan sam im za ono dragoceno što jeste urđeno.

 I ,najzad,oblik delovanja  koji danas započinje ,značajan je i  zato što poslednjih godina daramatično brzo odlaze sa javne, pa i životne scene oni pojedinci koji jesu –kako to naslov ove govornice veli-“akteri istorije“ ili njeni naučno potvrđeni istraživači.Pokušaji  od pre par godina da sistematski rad na tome organizuje reinkarnirana VANU   onemogućavan  je njenim bezobzirnim,  grlatim i postojanim poricanjem od strane istih oniih srbocentralističkih snaga,  koje su tu Akademiju ukinule u punom razmahu njenih delatnosti odmah posle „jogurt-revolucije .

Na  moje veliko žaljenje, o tu se nasušnu potrebu  oglušila i vojvđanska  televizija, grubo prekinuvši -iz razloga koje znaju samo njeni prvi postdosovski upravljači-već započeti rad na podužem  serijalu koji je osmislio , u saradnji sa nas nekoliko,moj i naš agilni  drug  i saborac ,nedavno prerano preminuli prof. dr.Ranko Končar, a koji je trebalo da zadokumentuje kako je to i zašto oborena  autonomija Vojvodine  i usled čega ni posle „pobede“ i obećanja njihovog DOS-a ne prestaju besomučni nasrtaji na njeno  samosvojno političko i  reginalno biće.(Usput,sve do nedavno ,upravo posle tog poteza tadašnjeg direktora RTV-inače pripadnika vojvođanske starnke koja se poslednjih godina ubi od  grlatog retoričkog zagovaranja“lustracije“  -na toj je TV  sistematski   onemogućavano  mnogima  od nas koji su u  tom zlosrećnom serijalu  trebalo da svedoče, da se  u njenim emisijama uopšte pojavljujemo. Kao i u vreme Vučelića,Kekovića i inih Slobinih gaulajtera. Od tada pa do sasvim nedavno. Srećom, u meri u kojoj RTV poslednji par godina  ponovo izrasta u prepoznatljivo  vojvođansku i suštinski najozbiljnije vođenu i uređivanu  televiziju  u nas, i to se u najnovije vreme  menja  nabolje…

                                                                                  II

U ovoj kratkoj adresi  ja ,naravno,  mogu izložiti samo fragmentarna vlastita iskustva  i  neke oceeneo izbojnim  političkim događajima u periodu odpočetk šezdesetih do danas,kojima samili izbliza svedoč   ili bio njihov neposredni učesnik , a ponekad i njihov uticajni   akter. Dakle,ne ulazeći u niz  podrobnosti koje bi omogućile bolje razumevanje tvrdnji  i ocena koje ću izložiti,što moram ostaviti svojim budućim knjigama .

„If eny“-što bi „učevno“ rekli moj iSremci,kad baš nisu sigurni u ono što obećavaju.

Ali,pre prelaska na opisivanje   glavnih  perioda tih borbi   i mojih pogleda ili uloge u njima,verovatno je uputno da kažem kako sam se  i na koji način ja lično  “ sreo“ sa  politikom uopšte,pa  i obreo u borbama oko vojvođanskog pitanja, i kako sam se  postupno našao u samom njihovom epicentru.

Dva, za poimanje te lične priče,važna ukazivanja:prvo, možete mi ili ne morate verovati, ali  oni moji bliski drugovi i prijatelji,nažalost sve malobrojniji ,koji me zanaju  od detinjstva,znaju i da –uprkos moje izrazite sklonosti ka društvenom radu od, kako se to kaže, „malih nogu“ -ja intimno  sve do ranih četrdesetih godina nisam kao životno opredeljenje video politiku.Maštao sam ,kao večiti odlikaš,od ranih  gimnazijskih dana , da ću uspeti prvo da dipplomiram  pravo i  potom da doktoriram na čistoj  filozofiji , sanjajući o tome da ću se životno, kao profesor univerzitet, baviti tim oblastima kao  naukama.

Duga je priča ,najbliža onoj narodnoj“čovek snuje…“ -zašto se to nije ostvarilo.

I,drugo ukazivanje:mene su , kao ličnost, formirala  pre svega dva moja podjednako značajna zavičaja:  rodni Srem, kao   zavičaj moga ratom i svim strahotama koje on donosi obeleženog detinjstva ,gde smo živeli sve do moje desete godine i gde sam, tokom rata ,naučio -kao i sva martinačka deca, da nas tamo ubijaju,pokrštavaju i zaključavaju u miniranu crkvu i proganjaju zato što smo Srbi i partizani; a brat i ja , dodatno, i da smo mi porodično  nešto što neki  zluradi  odrasli  zovu“ komunisti“ ,jer kad mi je grupa ustaša  hapslia  oca  u zimu 1941 god., jedan od njih je -razdvajući mene i mlađeg brata kundakom od oca-doviknuo svojima:“ Ma, daj da pobijemo  ove komunističke štence…“

A ubzo posle oslobođenja sela, – maja 1946.- selimo se u Novi Sad ,moj drugi zavičaj i grad s kojim ću,evo, sudbonosno biti i doživotno srođen.Voljeni grad   moga uzbudljivog  dečaštva  i moje prebogate mladosti, moga mladalačkog  socijalnog  i intelektualnog samopotvrđivanja i moje prvotne političke-kako bi se to danas reklo-promocije.

A zahvaljujući  njemu  -obilazeći  Vojvodinu  uzduž i popreko-kao istaknuti  omladinski aktivisat,kao  čelnik prvog  vojvođanskog odreda izviđača,odosno novoobnoljenog skautskog  pokreta,kao aktivni „tribinaš“ i uspešni mladi fudbaler i sportista-spoznao sam i  zavoleo i moj treći i najširi  zavičaj i izrastao u vojvođanina ,u onom Milisavčevom poimanju toga- „da mi je Vojvodina na srcu.“

Takav ,i tako sve do 23 godine  zavičajno predestiniran , sad već daleke 1958., upućen sam  u Beograd radi  završetka  odmaklih  studija na  Pravnom i na rad  u rukovodstvu omladine Srbije .Taj moj omladinsko –studentski Beograd,u koji sam poslat na par godina kao mladi, „perspektivni“ vojvođanin, prihvatio me je mladalački srdačno i  otvorenog  srca  .A ,sticajem oklnosti života,postao je gradom u kome sam ostao više od dve decenije.Dakle- u kome sam proživeo najvitalnije godine  vlastitog  života .To je bez sumnje grad moga   intelektualnog i političkog stasavanja i samopotvrđivanja ,ali-i  svojevrsno vučije  poprište svih onih opasnih  političkih sudara i lomova na koje je istorijsko vreme osudilo moju političku generaciju.

A mene,kao i desetak onih koji su u toj generaciji najranije politički isprednjačili,i upadljivo više

                                                                                III

U Beogradu sam se-budući sve vrme tretiran kao Vojvođanin na radu u republici i Federaciji-   prvi put  susreo i sa  „vojvođanskim pitanjem“  i  sve učestalijim trvenjima  oko Vojvodine,   na način o kome sada ne mogu podrobnije .

Uslovno  govoreći-sem same NOB, snažno i uspešno ostvarivane na  teritoriji Vojvodine, koja je na način rata   ubedjivo potvrdila  svoj, u prvoj Jugoslaviji poreknuti  osobeni regionalni  politički subjektivitet i  prvi put   i snagom oružja izborila pravo na njeno  ustavno utemeljenje  – od  kraja Drugog svetskog rata do  danas četiri su perioda u kojima su  vođene otsudne političke borbe za dostojanstven položaj Vojodine kao ustavne autonomne pokrajine :

     –prvo, period  rasprava oko položaja  Vojvodine  u procesu konsolidacije  avnojevske  Jugoslavie(1944.-1946.);          

  – drugo, period oštre i dramatićne unutarpartijske konfrontacije oko  pokušaja ustavnog redefinisanja ustavnog karaktera Republike  Srbije na pravcu njene veće ustavne centralizacije  uoči ustavnih reformi  1963. i prvih pokušaja ukidanja  ustavne autonomije Pokrajine Vojvodine;

              –treće, decenija borbe za koncipiranje, ostvarenje, odbranu i očuvanje najpunije ustavne autonomije Pokrajine u njenoj ukupnoj istoriji ,inaugurisane   prvo  ustavnim  amandmanima 1969. i krunisane prvim u istoriji usatvom ,proglašenoim 28 februara  1974.Taj se najblistaviji period u ukupnoj  istoriji Poktrajine ,nažalost,završiio populističko- centralističkim udarom na njene osnove i njeno civilizacijsko biće (tzv,”jogurt-revolucijom“)1988.  i političkom okupacijomVojvodine ,koja traje do danas.A ti su udari-važno je naglasiti- označili i    početak kraja avnojevske Jugoslavije i bili, u krajnjoj liniji, prevashodno u funkciji njenog razbijanja; i,

               –najzad,četvrto, period mučne  borbe  za vraćanje  narodima i građanima Vojvodine stečenih i političkom  prisilom oduzetih ustavnih prava na autonomiju ,za  reafirmaciju njenih prisilno oduzetih prava 1988., protiv  potpunog devastiranja njenih vlastitih resursa i zatiranja njenog političkog subjektiviteta i regionalnog identiteta,koji traje punih 27 godina, od „jogurt revolucije“ do danas.

Odmah da kažem da u dve prve bitne faze tih borbi ja- po logici svojih j mladih  godina,ili- u drugom slučaju- svoje političke  pozicije u vreme kad su se one zbivale- nisam učestvovao .   

a)Ipak,   smatram da je, s obzirom na  polemike koje se sve učestalije   unutar pre svega autonomističkih sanaga vode oko toga da li je Vojvodina trebalo da ulazi u avnojevsku Jugosalaviju  direktno,kao jugoslovenska federalna jedinica ili kao autonomna pokrajina u sastavu federalne Republike Srbije ,svi moji uvidi i saznanja upućuju na neupitan zaključak da  bez pristanka Vojvodine da  bude autonomna pokrajiana u sastavu federalne Srbije ne bi  bilo moguće konstituisati avnojevsku Jugoslviju i da bi se na prostorima prve Jugoslavije NOB produžio u   građanski rat,tim pogubniji i pogibeljniji što bi u njemu  po samoj logici stvari bili u  punj meri i vojno, a ne samo politički angažovani  i  tek stvoreni novi vojni blokovi.Mnogo je razloga koji ukazuju da bi upravo  takav razvoj,  suprotan ciljevima NOP i partije koja je taj pokret predvodila,  bio  neizbežan .Već sam negde rekao  da bih i sam, da sam tada bio na mestu Žaraka Veselinova i drugih čelnika Vojvodine  –suočen sa pitanjem kako se opredeliti između realne mogućnosti  da autonomnost Vojvodine  prvi put u njenoj istoriji bude garantovana kako usatvom federativne Jugoslavij,tako i ustavom federalne Srbije i li da odbijanjem  takvog statusa onemogućim stvaranje  bilo kakve Jugoslavije   – ja lično  bez dvoumljenja prihvatio  predlog  Politbiraoa CKSKJ i Tita kao jedino moguće rešenje.Naravno, sa osloncem i na nesumnjivu činjenicu da je  je državno jedinstvo sa Srbijom bilo vekovna težnja velikog dela   tzv.prečanskog serpstva, tim lakše  jer je tada već  bilo jasno da će ono u  posleratnoj  Vojvodini    postati i relativno većinsko stanovništvo.

b)Iz  razloga u  koje do danas nisam pronikao,  žestoki politički sukobi oko Vojvodine  uoči  donošenja ustava 1963. vođeni su kao strogo zatvoreni unutarparijski sukobi, koji su čak i najuže političke aktive oko PK i CKSKS potpuno isključili iz tih teških borbi.I sada ,evo,ne znam zašto su   neki  od  pripadnika moje političke generacije i meni i tada , a i životno  bliski drugovi-tada inače već unutar onih  najužih  foruma i blizu pojedinaca koji su ključni akteri  tih sukoba-bili toliko  zatvoreni  i u najličnijim i najotvorenijim političkim razgovorima do mere da ih predamnom  nisu  ni pominjali.Ni tada,ni niz godina posle.Uostalom, možda je to i zato što sam  ja   baš u prvoj polovini te 1962. upravo završavao studije na VŠPN da bih odmah posle diplpmiranja, u  septembru te godine, otišao na skoro godinu dana u vojsku.Ni sam stoga ne mogu da verujem  da  su mi o tim sukobima od dalekosežnog  značja za dugoročni razvoj i  ustavnu sudbinu Vojvodine i buduće borbe ok toga više istina otkrili Dušan Popović u trećem tomu“Letopisa o Vlaovićima“(koji je izdala moja  Agencija“ MIR“), zatim dr.Ranko Končar i Mita Boarov,pišući  vrlo serioznu monografiju o Stevanu Doronjskom ,kao i istraživanja koja je nedavno objavio dr. Sobodan  Bjelica,  nego što sam  ih  sam ikad čuo od mojih bliskih političkih,pa i ličnih  prijatelja –  važnih aktera tih sudara , kakvi su pre svega sam Doronjski ,ili Jovan Veselinov-Žarko, ili pak Miloš Minić. Druge  da ovog puta i ne pominjem…

Otuda ću se ovde  usuditi da o tome  periodu  iznesem samo  jedan utisak:oni vojvođanski  partijski prvaci  koji su svojim političkim  smenama i privremenim ponižavajućim  marginalizovanjem platil cenu   prvog žestokog   sukoba sa potmulo ali snažno narastajućim vlastodržačkim  republičkim centralizmom,  politički su tada  odbranil ne samo avnojevsku koncepciju i Vojvodine, nego  i Jugoslavije.Iako -čini mi se-nisu  već tada uočili da je tim sukobom   spski politički vrh prvi put posle 1945.  pokušao da-sprovodeći sui generis „banovinizaciju“ Republike  kao vid  ustavnog  ukidanja autonomije Vojvodine- ustavom  1963. Zapravo reunitarizuje Sbiju   sa cijem da time osigura njen konstitutivni  i politički   primat u avnojevski koncipiranoj Jugoslaviji.

c)Upravo nakon tih sukoba, ja sam –nalazeći se od 1963. pa sve do jula 1981. na na visokim funkcijama u SK Srbije  i Vladi Srbije,  potom  i u jugoslovenskoj diplomtiji,sticao-kako se to govorilo- političku afirmaciju i iskustva  ,koja  su mi bila dragocena  kad sam se sredinom 1981.,po svojoj izričitoj želji, iz Londona  vratio na politički rad u SK Vojvodine.Zaista, ogromno su mi pomogla da bolje razumem suštinu tekućih političkih  zbivanja i sve  dramatičnijih političkih  procesa u zemlji u celini , pošto sam se samim činom povratka u Vojvodinu našao u središtu u tada već razbuktalih  političkih  borbi oko ustavnog položaja pokrajina.Neoptrećen konkretnošću političkih odnosa stvorenih mučnom  predistorijom tih sukoba iz perioda borbi za donošenje Ustava,bilo mi je možda lakše da uočim da je naprasno pokretanje vojvođanskog pitanja u povodu  zbivanja na Kosovu sračunato   zapravo    na ukidanje  ustavnih rešenja o ustrojstvu zemlje usvojenih 1974. Dakle, na razbijanje avnojevske Jugoslavije.

Našao sam se u samom grotlu tih borbi,  koju  je   političko i državno rukovodstvo Srbije na čelu sa Petrom Stambolićem i Dražom Markovićem –u punom sadejstvu sa ćosićevskim disidentskim  srbocentralistikim i antititovskim pokretom-počelo da priprema još u vrema   usvajanja ustavnih reformiranih sedamdesetih, sa planom da ih odlučnije povede nakon Titove smrti,kada  se  odnos snaga i u Srbiji ,  i u  u Jugoslavij promeni u njihovu korist. Jer, već Iz Londona se to jasno videlo,do mere da su me,npr.  neki naši  tamošnji prijatelji -sa pozivom na izvore NATO-a upozorili par nedelja ranije na pripremu studentskih demonstracija u Prištini,,a stari Titov prijatelj i dobar znalac naših unutrašnjih prilika Bil Dikin  mi  dan  po povraktu  sa Titove sahrane rekao“Ako neko uskoro pokuša da razbije Titovu Jugoslaviju,znaj Živane da će to biti crveni četnici.

Uostalom , put kojim će srpsko rukovodstvo krenuti ubrzo posleTitove smrti   Draža Marković  je najavio još  u svojim beleškama „Život i politika“, a da se od  tada čekala“ promena odnosa snaga“ najotvorenije je priznao   u svom čuvenom govoru na Osamnajstoj sednici CKSKS,čini mi se decembra  1981.Treba,međutim, znati da je već  napad na  internoj sednici predseništva CKSKS i Predsedištva Republike,održanoj znatno ranije, u junu 1981.na tadašnje  vojvđansko rukovodstvo  predstavljao prvi sračunati poziv na njegovo obaranje.To ovde nije na vreme tako očitano,  na šta sam ja upozorio tadašnje čelnike Vojvodine ubzo po povratku izLonona, odamah pošto sam se upoznao sa sadržinom rasprave na toj sednici.A tačnost te procene su mi  početkom  oktobra te godine,prilikom Okruglog stola „Socijalizam i savremenost“, potvrdili i moji sagovornici iz Beograda,poručujući nam da će već do kraja godine CK SK Srbije javno  pozvati narod da sudi rukovodstvima u pokrajinama zbog njihovog otpra reviziji ustavnog položaja  obe autonomije.Što su i učinili samim krajem  godine- na pomenutoj 18.sednici CKSKS.

Taj, tada  obnarodovani program   obaranja legitimnih rukovodstava i ustavnih institucijaVojvodine     metodično je ostvarivan od tada  pa sve sve dok „jogurt revolucijom“oktobra 1988.nije okončan. Ne  ukzujući ovom prilikom na sve dramatične trenutke tog procesa, moram reći da je on bio ostvarivan  utoliko brutalnije što je naš otpor toj politici bio žilaviji, a argumentacija koju smo javno koristili u odbrani autonomije suštastvenija.To se odnosilo  i  primenjivalo  i na svakog pojedinca u rukovodstvu Pokrajine.Oni koji su se  tom sve zahuktalijem stampedu  na Vojvodinu javno i nepokolebljivo suprodstavlja odlučnije,znalačkije i delotvornije izlagani su sve besramnijim  blaćenjima sve orkestriranijih beogradskih medija, a internim partijkim i policijskim kanalima širom Srbije diskreditovani kao izdajnici srpstva. Spadao sam-po kriterjumima dirigenata toga zlogukog orkestra-među onih prvih nekoliko imena koje pre svih treba diskreditovati.To je –što se mene tiče-počelo već krajem 1981.,nakon što sam  na 25 sastanku PK SKV,samo mesec dana pošto sam u njega kooptiran,veoma oštro polemisao sa Petrom Stambolićem i Dražom Markovićem,  a naročito je pojačano sredinom toga perioda,nakon što sam na sastanku  grupe članova našeg  Predseništva sa Predsedništvom CKSKJ , u čijem je radu  aktivno sudelovao i Ivan Stambolić, izložio ocenu da mi nismo u sukobu sa rukovodstvom Srbije u prvom redu oko ustavnih odnosa između Republike i Pokrajine,nego zato što se-kao rukovodstvo dominantno srpske Pokrajine,i dominantno srpsko po satavu-duboko ne slažemo sa pogledima drugova iz Srbije na srpsko nacionalno pitanje u  Jugoslaviji i položaj Srbije u zajednici naroda i republika koje tvore SFRJ.Stamblić ,moj više nego bliski drug iz mladosti,na to je reagovao besno bacivši blok ispred sebe i napustivši demonstartivno sednicu.

A eskalirali su ti napadi na mene do nepodnošljivog kreščenda,nakon što sam,septembra1988. prezentirao analizu politike „događanja naroda“ i mitingaških udara bojovnika AB-revolucije na biće,gradove i sela Vojvodine i ukazao na kontrarevolucionarnu,srbocentralističku i antijugoslovensku razbijačku suštinu i fašistoidnu prirodu te politike i njenog novoimpostiranog vođe.Tada sam promovisan  u“ideološku perjnicu vojvođanskog autonomaštva“,par godina smatran „remetilačkim faktorom prvog reda“ i sistematski skoro  svakonevno napadan  u medijima i izlagan svakovrsnim šikanama.Uz  Boška Krunića,verovatno ,više od bilo koga od  vojvđanskih funkcionera.

d)I da ne dužim dalje o tom periodu ,rekao bih u zakčjučku nekoliko,mislim bitnih ocena:prvo,vojvođansko rukovodstvo je političkom prisilom oboreno,a  od njegovog obaranja se Vojvodina   nalazi pod političkom okupacijom;drugo,ono se nije lakomisleno i olako,  bez  borbenog otpora predalo, nego je –s obzirom na odnos snaga u vrhovima SKJ i Federacije i nesposobnost  tih organa da vrše svoje ustavne funcije –ispravno procenilo,a sam sam  takvoj proceni izrazito doprineo- da bi  upotreba sile ,tj-vojvođanske policije u noći 6 oktobra  izazvala besmisleno krvoproliće nevinih a manipulsanih demostranata,za šta bi odgovornost pala na njega,jer bismo već sutradan  imali vojnu intervenciju u Novom Sadu, pošto je je vrh JNA već  uveliko stao iza politike Miloševća,što se ubrzo i belodano pokazalo;treće,to rukovodsvo je u ukupnoj istoriji komunističkog pokreta u svetu  jedino koje je  od višeg organa  proglašeno za „slučaj“ , a opstalo na pozicijama  još skoro celu deceniju i jedino na koga su čelnici vlastite partije napujdali demostrante da bi ga oborili ;i, četvrto,udar na autonomne pokrajine  u ime „teze“ da  je zbog njihovog postojanja  Republika  Srbija neravnopravna članica jugoslovenske federacije,  uprkos istorijske istine da je na   ulasku  Vojvodine u njen ustvni sastav upravo federalna Srbija insistirala prilikom stvaranja  avnojevske Jugolavije,bio je nakon Titove smrti samo puki izgovor za udar srbocentralističkih, kontrarevolucionarnih  i antisocijalističkih snaga  Srbije  na titovsko biće i avnojevsku suštinu Jugoslavije

Javno sam od povratka iz Londona sa tih pozicija napadao eskalaciju nacionalističkih snaga i njihove ideologije  u Srbji i njhovu penetraciju  u rukovodstva i politiku  države i Partijue, a posle famozne Osme sednice i rapidnu    transformaciju SK Srbije u kontrarevolucinarnu fašistoidnu nacional-staljinističku  partiju. Niz je mojih javnih  govora koji to potvrđuju. Drznuo sam  se da u  sublimnoj formi to javno  izložim  i u trenutku najveće moći Slobe-slobode,   na onoj sednici PKSKV na kojoj sam,zajedno sa  najistaknutijim protivnicima mioševićeve politike među nama, kažnjavan posle našeg obaranja.

                                                                                          IV

Ceh koji sam za to platio  i ja, i moja porodica,a posebno moja supruga, nije mali.Ali mi nije žao što je tako ,jer da sam prihvatio primamljive ponude Miloševića i kompanije da im se pridružim,taj bi ceh bio  istorijski i moralno ravan onom koji su oni platili  zbog svojih  nezajažljivih  vlastohlepačkih  ambicija i svoje zlodejske ratoboračke politike. A to je već veliko pitanje ljudskog integriteta,odnosno- pitanje kako ćete vi  gledati u oči vlastitoj deci i unucima  za života, a kako oni na vaš život posle smrti,o čemu časni ljudi svugde u svetu,a  pogotovo u mom ponosnom rodnom Sremu i od pitome ljudske stamenosti  sazdanoj  Vojvodini  veoma,baš veoma   vode računa.Po cenu vlastitog života.

Uostalom , one noći kad je Predseništvo PKSKV  -posle dugog i mučnog  preganjanja –procenilo da je politički najmudrije da podnesemo ostavku-ne rulji kojom manipulišu  srbijanski aranžeri udara  na Vojvodinu, nego  Pokrajinskom komitetu  kao organu koji nas je birao-nekim mojim trenutno deprimiranim pokunjenim mlađim drugovima sam rekao:“Glavu gore.Ako smo  u ovom sudaru sa srbo- centralizmom i izgubili bitku,nismo odustali od ciljeva u koje verujemo i u načela zbog kojih, drugim sredsvima  ,nastavljamo rat. I budite uvereni-dobićemo ga.“

Prihvatili su to. Među prvima  u Vojvodini smo stvorili  najizrazitije levičarsku  političku partiju ,čim je to zakon omogućio –Svenacinalni demokratski  front Vojvodine(SDFV),kojia je oko sebe okupio par hiljada članova aktiva SKV, uprkos nastojanja i svakakvih  poteza režima da to osujeti  i zastaršivanjem ljude odvrati od vezivanja za nas.Ponašanje nekih uglednih tzv.liberala ,pozvanih da nam se pridruže,tužna je priča,za koju sada nemam vremena.Ubrzo posle pobede DOS preimenova li smo SDFV,u želji da je podmladimo i proširimo njenu socijalnu osnovu, u Uniju socijalista Vojvodine (USV),a partija  je centralističkim  i izrazito antivojvođanskim zakonom ,koji je triumfalistički forsirarala Vlada DS –uz likovanje nekih vojvođanskih prvaka-pretedenata na večiti  mopol u zastupanju interesa Vojvodine i njenih građana-ukinuta kao Socijal demokratska  partija Vojvodine(SDPV), ubrzo nakon   ujedinjavanja sa partijom dr Duška Radosavljevića.Bio sam dugo na čelu te-ispada troimene –partije,ili kao njen predsednik ili kao predsednik njenog Političkog saveta. Zbog rasprava koje i danas povremeno javno  pokreću, ističem da nismo stvaraili  SDFV da bismo se borili za ulazak u vlast, u čemu smo jako podržavali druge partije vojvođanske provenijencije,pomažući njihovo osnivanje i u sredinama gde smo mi imali izrazito jak uticaj,nego pre svega  da bismo podstakl i postojano razgorevali otpor  Vojvodine miloševićevom režimu , organizovano, otvoreno i javno branili od njegovih nasrtaja kako  Vojvodinu, tako i svoje  brojne drugove izložene prvih godina svakovrsnom šikanirnju pod krinkom famozne „diferencijacije“, a i zato da podstaknemo okupljanje antirežimskih  snaga u objedinjene ,politički delotvornije   političke vojvođanske saveze i  iz njih izvedene političko-izborne koalicije.

Zašto? Pa zato što smo među prvima uočili da uspešna borba za poboljšanje ustavnog položaja Vojvodine ima daleko širu podršku naroda i građana Vojvodine nego što je razjednjene i međusobno rivalski posvađane vojvođanske partije mogu da efektuiraju izbornio i artikulišu politički.Zdušniju podrku,pa i predvodničku inicijativu ta strategija objedinjavanja  je ,nažalost,dobijala  i sve do danas dobija od nevladinog sektora, a pre svega  od  borbenog i principijelnog Vojođanskog kluba, nego od medijski najeksponiranijih vojvođanskuh partija,čiji su lideri   već dokazano pre svega opredeljeni da po cenu  svakojakih nagodbi opstojavaju kao večite vođe večitih    parlamentarnih  stranaka.Svedočili smo,u ovih pola veka višestranačja ,svakojakim  izbornim prevarama i demagoškim političkim obmanama i podvalama tih partija.Te su nagodbe i fingiranja borbe za Vojvodinu  njihovi sultanski  lideri doduše štedro  naplaćivali kontinuiranim  sudelovanjem u vlasti,  naravno- po cenu razočarenja potencijalnih birača vojvođanske orijentacije,pa i na štetu dugoročnih interesa Vojvodine i njenih građana. Meni lično najviše štetočinskim izgledale su nagodbe vojvđanskih partija DOS-a sa  njihovim srbijanskim   partnerima da se u „podeli kolača“ nakon izborne pobede iz vlasti u Vojvodini  izopšti  VDO kao široka svev ojvođanska koalicija ,koja je u Pokrajini lavovski  doprinela obaranju Miloševićevog režima ,  sigurno daleko više nego mnoge  srbijanske partije,koje su se-oslonjene na podršku Veselinova,Čanka i Isakova -naglo počele instalirati svoje do tada  ispostave u Vojvodini, iako ih unjoj dotle uopštenije bilo(Tu presvega mislimna Koštuničin DSS, aii  i na nniz njemu sličnih srbijanskih partijica.).Sa tugom sam konstatovao da je tada  za kačicu liderskog sira  prvi put prodat politički subjektivitet Vojvodine,pa da onda nije ni čudo što DOS s takvim vojvođanskm i reprezentima u njemu ni posle izborne pobede   ni prstom mrdnuo da ispuni obavezu iz svog famoznog „Ugovora s narodom“ da će Vojvodini  vratite ustavna prava oduzeta joj „jogurt revolucijom“i  odioznim „Žabljačkim ustavom“.

Znate već da smo-poučeni takvim  razočaravjućim iskustvima sa pokušajima objedinjavanja putem trajnih  političkih i izbornih saveza  -prednost  počeli da dajemo organizovanju  strateških  vojvođanskih  konvencija.Najneposrednije sam sudelovao u koncipiranju i organizovanju sve četiri do sada sazivane konvencije i smatram da one-kao vid okupljanja naše  istinski vojvođanski orijentisane elite iz svih oblasi duhovne i društvene prakse- služe na istorijsku čast one Vojvodine koja je , između ostalog,rekla istorijsko „ne“ustavnoj antivojvođanskoj farsi kakva je važeći  “mitrovdnski“ustav Srbije.

Ta Vojvodina je  na Četvrtoj konvenciji razgovetno definisala  i kakvu Srbiju,i kakvu Vojvdinu u njoj neće,ali je jasnije od svih drugih aktera na političkoj sceni rekla kakvu Vojvodinu i u kakvoj Srbiji želi i ponudila puteve kako do tih rešenja doći.Siguran sam u to da  snage koje tu platformu slede u budućoj, evropskoj Srbiji imaju najveće šanse da stvore Vojvodinu po meri njenog političkog subjektiviteta,njenih neporecivh istorijskuh prava  i  trajnih interesa svih  naroda i građana koji u njoj žive.Vojvodinu koja će   konačno ponovo postati ravnopravan konstitutvni entitet u složenoj i zajedničkoj državi Srbiji ,a i prestati da bude sve siromašnija  srbijanska  kolonija,tretirana   od strane  bahatih   vlastodržaca Republike Srbije kao  njen postojano raubovani  ratni plen.

Ukupnno iskustvo  sad već  jednovekovne istorije  borbi oko ustavnog položaja Vojvodine ohrabruje   me da kao istaknuti akter tih borbi poslednjih decenija ukažem na nekoliko  bitnih pouka,  pristupa i konstantni  ,čije je  razumevnje i uvažavanje , ubeđen sam u to,predpostavka da se  rešenje toga čvorišno  velikog demokratskog i najkrupnijeg ustavnog problema  na prostoru sadašnje Republike Srbije  razreši demokratskim putem i  na dugoročnim osnovama:

a)dominantne politčike elite u  Srbiji moraju se konačno emancipovati od pijemontskog velikosrpkog nacionlizma i unitaristčko- centralističkog velikodržavlja, kao suštinskog obeležja   novovekovne politike i nacionalnog programa države Srbiji,koji konstantno i iznova Srbiju uvlače u male imperijalne ratove,u neizbežne istorijske poraze i čine je  generatorom nestabilnosti na Balkanu i u širem regionu na spoljnopolitičkom ,a nedovršenom državom na unutrašnje političkom planu.

 Te elite,takođe, moraju prihvatiti neminovnost da se moderna,  demokratska i istinski evopska država Srbija ne može konsolidovati  politički i dovršiti ustavnopravno bez trajnog rešavanja vojvođanskog pitanja .A njegovo rešavnje  predpostavlja     samoemacipaciju srbijanske  političke  klase od mitomanske naciocentrične  svest,kaoi  njeno potpunije i slojevitije  razumevanje istorije vlastitog  naroda. Prvenstveno se mora razumet i da isto toliko koliko je neosporna istina da je srpski narod jedan  narod, bez obzira na kom  geoistorijskom prostoru vekovima živeo,to je  istovremeno i  narod  čiji različiti delovi imaju bitno različita istorijska iskustva i updljivo različit civilizacijski razvoj:pojednostavljno govoreći, istorija panonskog srpstva  je izrazito srednjeevropska , dok je istorija  prekosavskog srpstva  izrazitije  predjeazijska. Razumeti regionalni mentalitet Vojvodine i njeno pravo na politički subjektivitet moguće je samo ako se razume ta bitna  osobenost  istorije srpskog i drugih brojnih naroda koji sa njim i u Vojvodini  vekovima žive.

 I,najzad,srbijanska nacionalna elita mora shvatiti da država Srbija,zbog ovih razlika i niza  drugih osobenosti njenog ukupnog bića,može biti  ustavno delotvorno ustojena i trajno stabilna jedino  kao složena  ,temeljito decentralizovana i regionalizovana   država sa dva istorijski determinisana   i ustavno – politički prepoznatljiva entiteta, zbog čije ravnopravnosti na način koji ti entiteti  dogovore ona mora biti i federalizovana;

b)vojvođanska reginalna i politička elita, bez obzira iz koga naroda potiče,mora razumeti da je državno jedinstvo sa Srbijom vekovna težnja srkog naroda  koji u Vojvodini živi, što se kao istina i tendencija   tim više mora uvažavati što je srpski narod već dugo većinski narod u Pokrajini.Neophodno je stoga da  ona   nastavi da se zalaže za postizanje istorijskog dogovora sa Srbijom  o osnovma na kojima ta dva entiteta mogu trajno da tvore Republiku Srbiju kao zajedničku složenu državu.Pri  tome,Vojvodina  prihvata ćinjenicu da Srbija kao entitet ima stečeno istorijsko pravo –pravo na međunarodnopravni subjektivitet, koj ona svojom voljom i prenosi na zajedničku državu,dok politički subjektivitet Vojvodine podrazumeva pravo na vlastiti konstitutivni akt, punu zakoonodavnu,sudsku i izvršnu vlast , pravo na upravljanje vlastitim resursima i pravo na alikvotno sudelovanje u organima zajedničke države.

Ukupno nas iskustvo uč i,takođe, da se ustavna prava  daleko lakšae gube,  a daleko teže i sporije   vraćaju . Mora se računati sa periodom  dramatičnih borbi ,teških konfrontacija i  žestokih  sudara sa duboko uvreženom nacionalističko -centralističkom svešču i protivnikom koji je tvrdokoran,brutalan i čupav -da parafraziram Bogdana Bogdanovića.Trebaće puno političke upornosti, strateške mudrosti i taktičke razboritosti, ljudske hrabrosti i  moralne snage da se     ono što u Srbiji rađa antivojvođanstvo postupno prevlada i  konačno savlada.Stoga samo snažan i objedinjen  svevojvođanski ustavotvorni pokret  ,u saradnji sa postupno  narastajućim demokratskim snagama evropske Srbije,može osigurati one promene za koje se zalaže  Četvrta Vojvođanska konvencija.

Ma koliko   bitke  za to još  bile duge  i teške-takav cilj je dostojan dosledne i predane  borbe za njega.Neka zvuči i kao amnet,ali ja – i u ovim godinama –verujem u stih našeg umrlog barda i mog dobrog prijatelja Oskara Daviča,koji-prafrazirano-glasi“O,borbo,večita mladosti“.

A verujem i u onu Vukovu“Ne da se,ama će se dati“, kao i  onu,nama najvažnij cvijićevsko- stajićevskupreporuku  ,koja je i slogan organizacija koje slede platformu  Četvrte konvencije:“Imaćemo onoliko Vojvodine ,koliko se budemo borili za nju“

U Novom Sadu,30 0ktobra 2015.                                                                               Živan Berisavljević

                                                                                            (Objavljeno u časopisu “Danas” u jesen 2015.)

Komentariši

Upišite vaše podatke ispod ili kliknite na jednu od ikona da se prijavite:

WordPress.com logo

You are commenting using your WordPress.com account. Odjava /  Promijeni )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Odjava /  Promijeni )

Twitter slika

You are commenting using your Twitter account. Odjava /  Promijeni )

Facebook fotografija

You are commenting using your Facebook account. Odjava /  Promijeni )

Povezivanje na %s