Arhiva za 27. Oktobra 2017.

 

  1. oktobar 2017. godine

 

 

Čudo od knjige (Filip David)

Konstantinović je najvažniji pisac suvremene srpske književnosti.

(Bora Ćosić)

Kada je Mediterran Publishing 2013. godine objavio kapitalno delo Ričarda Parkera (Richard Parker), “Džon Kenet Galbrejt”, na 1.002 stranice, na promociji smo primetili, da je knjiga veoma dobra, da je pisana opširno, odlično opremljena, uređena, sa mnoštvom podataka, koji na detaljan način približavaju čitaocu jednu od najzanimljivijih intelektualnih pojava XX veka, Džona Keneta Galbrajta i njegov rad. Tipična biografska knjiga anglosaksonske tradicije. Zaključili smo i da bi jedna takva rabota u našoj sredini bila teško ostvariva, i to iz nekoliko razloga – prvi, finansijska i materijalna oskudica izdavača, okrenutih zaradi a ne promicanju naučnih vrednosti, a sve to bez podrške države; drugi, nedostatak kvalifikovanih i stimulisanih istraživača u oblasti društveno-humanističkih nauka; treće, nepostojanje elementarnog konsenzusa oko značaja određenih ličnosti za kulturu, nauku ili javni angažman u ovoj zemlji; četvrto, to bi trebalo da bude veliki lični angažman pojedinca, imajući u vidu napred rečeno, pomalo donkihotovskog karaktera, sa vrlo neizvesnim ishodom. Na svu sreću, ipak ima i kod nas izuzetaka, vrlo kvalitetnih knjiga, koje svojim obimom svedoče o golemoj avanturi autora koji su se odlučili da ovakve studije sačine. Pomenuću tako knjige pokojnog Lazara Vrkatića, “Pojam i biće srpske nacije” (872 str.), reizdane 2009. godine; zatim Latinke Perović, “Dominantna i neželjena elita” (688 str.), iz 2015. godine; kao i Đokice Jovanovića, “Prilagođavanje” (716 str.), reizdane 2017. godine. Sve ove knjige i njihovi autori su pokazali, da kada je tema dobro odabrana i obrađena, dužina knjige može biti samo prednost, nikako mana. Upravo tu impresiju sam imao dok sam čitao knjigu Radivoja Cvetićanina, “Konstantinović. Hronika”.   

Radomir Konstantinović je jedna od središnjih ličnosti kulturnog i javnog života Srbije u drugoj polovini XX veka. Njegov angažman na javnoj sceni je toliko bio snažan da nikoga nije ostavljao ravnodušnim – ili ste bili za Konstantinovića ili protiv njega. Tako je ostalo do kraja njegovog života, pa i nakon toga. Raznovrsnost njegovog dela govori o superiornosti njegova duha i monumentalnom radu, što je uvek bilo problematično u ovoj sredini; opet, britka misao neslaganja sa stavom čaršije ga je isključivala iz redova “nacionalnih” boraca. Javni angažman na tom pravcu jeste Druga Srbija – ona koja se ne miri sa zločinom, kao jasna vododelnica čovekoljublja, građanstva i istinskog patriotizma. Jer, Konstantinović jeste Srbin, naplemenitijeg kova, on izrasta iz najbolje dela srpske tradicije, ali one učene, koja je u dijalogu sa okruženjem, sa evropskim vrednostima, sposobna da uči i prihvati, koja nije mrzovoljna na druge, koja se drugih ne boji. A, što se tiče “nacionalne stvari”, govorio je da bi radije bio prezreni pas na ulici nego nacionalni intelektualac. Takav Konstantinović je oduvek na meti – od svojih literarnih početaka, gde ga čistunci ne računaju u srpsku literaturu, do svojevrsne fatve ajatolaha Prve Srbije, Dobrice Ćosića, “Sve bismo ti Radomire oprostili, ali ti si balijama išao na noge”. Ne treba posebno podsećati da je Konstantinović smatrao Ćosića svojim najvećim protivnikom. Jer, kako mogu biti na istoj strani onaj koji veruje u obnovu jugoslovenskog kulturnog prostora (Konstantinović) i onaj koji je znatan deo svog javnog i ukupnog angažmana posvetio rušenje istog, a sve u cilju uspostavljanja nacionalnog, srpskog prostora (Ćosić)? Spomenuću ovde Konstantinovićev stav o Ćosiću, koji je Cvetićanin nedavno izneo u jednom intervjuu: „Meni je Konstantinović Ćosića opisao u jednoj slici: malo Srbijanče, koje negde u rodnom selu čuči kraj bureta rakije na kojem neki lokalni političar drži predizborni govor. Sam mu je Ćosić dao taj opis. ‘Gedža’ – to je za njega bio i ostao Dobrica Ćosić.  

Konstantinović je bio, ono što je Latinka Perović naglašavala za jednog drugog srpskog korifeja, Ivana Đurića, kolenović. Takvima nisu baš naklonjene ni okolnosti ni ljudi u ovoj sredini. Odrastao je Konstantinović u intelektualnoj atmosferi, neprekidnom dijalogu sa okolinom i samim sobom. Izgradiće veoma kompleksan odnos sa ocem Mihailom, koji će Konstantinović ovako zapisati: “Nikad nije pročitao nijednu moju knjigu”. Ne mali broj čitalaca će zaključiti da je remek-delo poznog Konstantinovićevog stvaralaštva i naše skorije književnosti, “Dekartova smrt”, umetnički prikaz njihovog odnosa. Navodim ovde: “Nikada nisam sreo čoveka neporečnije svoga sopstvenoga, čoveka postojanijeg, nikada čoveka ‘klasičnijeg’ ili bolje uobličenog: ‘plastična figura’, ali koja se kreće, čista forma, apsolutna forma. Bojao sam se tog čoveka savršene forme, nisam znao, ali sad znam: bojao sam se samoće koja ga nikad nije napuštala, ni jednog jedinog trenutka, samoće onoga što je u sebe zatvoreno, što ne igra, što je savršeno uobličeno, – postojano ali nedodirljivo: veliki gospodin – velika usamljenost”.

Teško je bilo Konstantinoviću živeti u našoj sredini, ali se nikad nije dvoumio oko izbora. Govorio je: “Poznajemo se – duh palanke i ja – još od pedesetih godina kada me je optuživao za tzv. ‘nama strane uticaje’, za dekadenciju, naravno, za besmisao iracionalizma, nihilizam, destrukciju”. Nosio je svoj krst uspravno, prkosno i časno, uz sve udarce sudbine, spletkarenja, izopštavanja i osude. Razmimoilaženje sa stavom takozvane “većine” počelo je kod njega verovatno sa prvim spoznajama sebe i okoline. Ovde skrećem pažnju na njegov doživljaj oslobodilaca, koji kod Terazijske česme pevaju i igraju crnogorsko oro. Konstantinović jeste na toj strani, onoj koja se tukla i pobedila najmračnije sile u istoriji čovečanstva, “NOB jeste sami zenit naše svetske istorije, našega učešća u ratu, opet, kako to pomiriti sa doživljajem sveta onoga koji u to vreme čita Krležu, Lunačarskog, “Pečat”? Da li je već tu početak onoga što će ga udaljiti od njih, ili će se oni udaljiti od Radomira. Zato ćemo naglasiti da je i za njega 1948. godina veoma bitna: “Oslobođenje sam doživeo 1948, ne 1945. Ovoj temi se vraća 1996. godine i kaže: “Tito je svetski čovek… Ta borba jeste svetska borba, tom borbom ovaj ovde svet postajao je svetski svet. Negacijom te borbe ovaj ovde svet dostigao je najvišu svoju samonegaciju.

Konstantinović je bio žestoki neprijatelj nacionalizama. To je bio povod da ga neki prijatelji otpišu,  ali i da on neke otpiše: “Sad su neki prijatelji prestali da mu se javljaju i na ulici. Ima ih doduše od kojih i Konstantinović okreće glavu”. Najteže će preboleti prelazak na drugu stranu Oskara Daviča. Dolazilo je strašno vreme, upozoravao je: “A glave nam igraju, to da znate.” Zatim je nastavljao: “Svakog jutra sa strahom gledam svoje oči u ogledalu.” Da bi druge ohrabrio da se ne boje onoga što vide, da se ne boje strašne slike koja je oko njih, postaje predvodnik “Beogradskog kruga, udruženja nezavisnih intelektualaca”, po čijoj će se tribini, Druga Srbija, već 25 godina nazivati poštovaoci i sledbenici osnovnog stava ove organizacije, koji je Radomir formulisao, Druga Srbija je ona koja se ne miri sa zločinom! Uz još jedno Konstantinovićevo upozorenje: “Nasilje je predvidljivo, jer nasilje je u samoj prirodi nacionalizma. Protiv nacionalizma je bila manjina, ali ni to nije Radomira plašilo: “Kad kažem manjina ne mislim pri tom da smo izgubljeni.” I, prkosni stav: “Ovde je moja zemlja koju da napustim nikad neću”. Da sumiram Konstantinovića njegoviim stavom: veliki gospodin – velika usamljenost!

Ličnost Radomira Konstantinovića je toliko složena, a njegov rad tako obiman, da će zasigurno, kada se slegne mulj, nastao poslednjih tridesetak godina, nanovo biti izučavana, te će nastajati nove studije, pisaće se zasigurno doktorati o njemu, publikovaće se nove knjige, možda ne ovoliko obimne kao Cvetićaninova, ali sigurno one koje će želeti da osvetle makar deo velikog Konstantinovićevog angažmana. Ostaje činjenica da je Cvetićanin hrabro, studiozno i kvalitetno započeo tu misiju. I tu je najveća vrednost ove knjige.

Literatura

Cvetićanin, Radivoj. 2017. Konstantinović. Hronika. Dan graf: Beograd; Fondacija “Stanislav Vinaver”: Šabac

Daković, Nenad, Kuzmanović, Rade (prir.). 1998. O Dekartovoj smrti Radomira Konstantinovića – zbornik. Beograd: Radio B92

Dautović, Sava (ur.). 2008. Fenomenologija duha palanke. Nova čitanja “Filosofije palanke” Radomira Konstantinovića. Beograd: Otkrovenje

Konstantinović, Radomir. 1991. Filosofija palanke. Beograd: Nolit

Konstantinović, Radomir. 1998. Dekartova smrt. Agencija MIR: Novi Sad

Evo i linka gdje gde mogu vidjeti i fusnote:

Cvetićanin