Doc. dr. Radivoje Jovović, docent na Fakultetu za pravne i poslovne studije “Dr Lazar Vrkatić” u Novom Sadu: ZAŠTO BI NAS RAZLIKE TOLIKO ODBIJALE, ZAŠTO NAS NE BI PRIVLAČILO DA SAZNAMO O NJIMA ?

Posted: 14. Avgusta 2017. in Intervjui

Među posebnosti intelektualnog nasleđa italijanske levice u odnosu na generalna iskustva levice mogu se navesti bar tri, pri čemu je važno napomenuti da se ova, i njima slična, ideološka nasleđa mogu naći i u nekim drugim društvima. Ipak, Italija jeste najvećim delom njihovo rodno mesto….. Italijanski komunizam se, dakle, logikom i praksom distancirao od nekih važnih Marksovih učenja (koja su kroz istoriju često zloupotrebljavana), ali je zadržao ono što je suštinska vrednosna konstanta u Marksa – ljubav prema čoveku…..Levica može da se oslanja na dve prilično rasparčane makro grupe, radničku klasu ili „progresivni“ deo srednje; obe su manjinske u savremenim društvima….. Političke elite su razvile snažan etno-biznis. Pozivajući se na svetinju nacije i religije (čije su pogrešne interpretacije ponudile), zadobile su mandate koje su iskoristile za privatnu dobit. Njima ne odgovara razvoj demokratske kulture, kao ni obnova sveta levice. Levičarski pojmovi i simboli su u velikom delu regiona „prljave reči“, a levičarska kultura sećanja nešto što se sve više, uprkos ponosu i prkosu, izgovara tiho za stolom…..Brojne partije levice, već suočene sa centrifugalnim tendencijama u sve malobrojnijoj radničkoj klasi, počele su se prilagođavati neoliberalnoj stvarnosti. Ovim je tiho proglašen razlaz sa radništvom i starom klasnom politikom, a partije koje danas nose epitet socijaldemokratskih, radničkih i laburističkih prečesto popuštaju pred logikom savremenog kapitala…..Vek trajanja se ne nazire. Ili će levica iznedriti nekog novog, „globalno upotrebljivog“ Kejnsa, ili, što je realnije, će se nastaviti sa logikom mera štednje. Prognoze davati je izuzetno nezahvalno, ali verujem da će se nešto morati uraditi sa nehumanim kapitalizmom kada dođe do, primera radi, prevelike tehnološke nezaposlenosti i kulminacije klimatskih problema. Tada će se, ako stvari ne pođu nekim gorim putem (putem sukoba), otvoriti prostor za levicu i čvršći dogovor o globalnim pravilima igre, u skladu sa onom starogrčkom „Ničeg previše“…..Posmatrajući politiku u užem smislu, pak, kao delatnost u sferi političkih institucija i partija, tek se na svakih nekoliko godina pojavi čovek moralne vertikale. Ipak, čak ni pomenuti ne bude prepoznat kao takav od strane mnogih, jer u društvima medijskog (su)mraka i državno kontrolisanih tabloida ne postoje heroji. Ako pritom imamo u vidu činjenicu da netransparentne tajne službe poseduju podatke o svakome ko ih interesuje, da je autoritarnim partijskim moćnicima moralan čovek kao kost u grlu, zaključujemo zbog čega mnogi čestiti pojedinci brzo politički nestanu, a značajno veći broj drugih se nikada ni ne okuša u politici…..U nekim drugim regionima Evrope postoji bar elementarna racionalna odgovornost prema vlastitim građanima, ustanovljena pravnim poretkom, funkcionalnim institucijama i demokratskom političkom praksom. Stoga Skandinavci sarađuju na bazi zajedničkog interesa svojih građana, što im uvećava pregovaračku moć i ugled u svetu. Kod nas takva odgovornost gotovo da ne postoji. Nemamo ni vladavinu prava ni demokratsku političku kulturu…..Pošto nemamo kulturu razuma nemamo ni kulturu političkog dijaloga i obratno – to je ćorsokak povratne sprege. Političke poene ne dobija onaj koji je potpisao koristan trgovinski sporazum i postupio po njemu već onaj koji je, po ko zna koji put, prekršio isti i pokazao „onima tamo“ tri prsta, ili dva, ili ma koji već od prstiju…..Takođe, nijedna od naših država još uvek nije prešla u ogoljeniju varijantu autoritarizma, kakav se može pronaći pod Erdoganovom ili Putinovom vlašću. Dakle, situacija jeste mrka, i smrkava se, ali demokratija nije sasvim slomljena, a našom srećom u nesreći ispostavlja se činjenica da smo male zemlje, te se pozitivan uticaj velikih može u budućnosti vratiti u većoj snazi (ovde govorim o Evropskoj uniji)…..Na kraju krajeva, zašto bi nas razlike toliko odbijale, zašto nas ne bi privlačilo da saznamo o njima? Zar u razlikama ne leži izvesna snaga, prilika za učenje? Pritom, međusobnim učenjem možeš postići da se mane drugog, ali i sopstvene, izbrišu. Konkretnim primerom našeg regiona govoreći, vidim mnogo više sličnosti među Bošnjacima, Hrvatima i Srbima nego što ima razdeljujućih razlika. Ipak, mnoge nesličnosti su političke elite prenaglasile, izvrnule i izopačile, i zavadile ove nacije, kako bi ostvarile dobit. Ako se malo razmisli o neto dobitnicima od tih sukoba, odgovor postaje očevidan…..Savez antifašista Vojvodine je važan pridodati glas kritičkoj misli društva u Srbiji. Tu je okupljen veliki broj čvrstih ubeđenika, entuzijasta, kako mlađih tako i iskusnijih, što je korisna kombinacija. Ono što mogu da kažem je da će se ti ljudi boriti za Vojvodinu i Srbiju bratstva…..Levica je oduvek bila politika terenskog rada. Samo tom vrstom gorljivog entuzijazma mogu se uspostaviti mreže poverenja. I slažem sa sa Vama, naš teren treba da ide i van granica naših država. Iz takvog dugoročno stvaranog saveza, sa snažnim ljudskim kapitalom, može se roditi novi politički pokret. Samo se približiti stvaranju jedne takve „utopije“ je već poduhvat, jer smo usput promenili mnogo toga…..

Ako sam u pripremi ovog razgovora bio korektno obaviješten, Vi ste doktorirali na temi “italijanska ljevica”. Otkud interes baš za tu temu i da li je ta ljevica nešto posebno u odnosu na druge – evropske i svjetske?

JOVOVIĆ: Interes delom proističe iz lične privrženosti raznolikosti italijanske kulture i italijanskog jezika, a drugim delom iz onoga što je predmet Vašeg pitanja, iz posebnosti italijanske levice. Ona je u današnjoj Italiji politički devastirana, ali opstaje kao snažna vrednosna preferencija u umetničkim i intelektualnim krugovima, kao i u porodičnom nasleđu mnogih Italijana. Među posebnosti intelektualnog nasleđa italijanske levice u odnosu na generalna iskustva levice mogu se navesti bar tri, pri čemu je važno napomenuti da se ova, i njima slična, ideološka nasleđa mogu naći i u nekim drugim društvima. Ipak, Italija jeste najvećim delom njihovo rodno mesto.

Prva od posebnosti je snažan uticaj misli Antonia Gramšija, nekadašnjeg vođe italijanskih komunista, velikog Musolinijevog oponenta i cenjenog političkog filozofa. Najkraće rečeno, Gramši je izneo učenje o razvoju kulturne hegemonije koja mora da prethodi bilo kakvom revolucionarnom delovanju, ukazujući da levica mora da razvije „meku moć“, da se vrednosno i organizaciono proširi kroz sve pore društva praveći široku bazu savezništava i legitimiteta, te da tek onda pokrene radikalna politička delovanja. Revolucionar, ali ne i ljubitelj prolivanja krvi, Gramši je težio levici čija kulturna hegemonija bi postupno postala tako snažna da bi joj vlast „pala u ruke“ samim pritiskom društvene većine. Time je Gramši intelektualno utro put razvoju druge posebnosti italijanske levice – evrokomunizmu. Evrokomunizam je nastao velikim delom kao posledica inkorporiranja radikalne levice u institucije predstavničke demokratije (što je bila praksa Gramšijevog učenja, ali i posledica specifične pozicije komunista u Italiji kao hladnoratovskom „dvorištu Zapada“). Evrokomunizam, čiji je najviđeniji eksponent bio šef Komunističke partije Italije Enriko Berlinguer,

prepoznavao je ljudska prava i slobode i veru u demokratiju. Humano orijentisan, evrokomunizam je zapravo težio popravci predstavničke demokratije (više neposrednog učešća građana itd.) i socijalistički zasnovanoj ekonomiji, kojom bi se stvorilo društvo socijalne pravde i time doprinelo izraženijoj i kvalitetnijoj participaciji građana u javnim poslovima. On je predstavljao italijansku varijaciju na temu klasične socijaldemokratije i bio hrabar čin udaljavanja od raznih staljinizama i maoizama, tražeći zaseban, pomiriteljski i demokratski put u socijalističko društvo. Kao treća (relativna) posebnost izdvaja se pomirenje levice i religije. U Italiji je decenijama prisutna pojava „katokomunizma“, koji proističe iz ubeđenja da katolička, ali i druge velike monoteističke religije, poseduju uistinu levu, a ne desnu, osnovu (inače, prilično ubedljivo se može argumentovati stav po kom ideologije levice vuku vrednosno poreklo iz ovih religijskih korpusa). U prvom redu reč je o kritičkom čitanju verskih knjiga, promišljanju i zaključku o jednakosti ljudi kao bića sazdanih Božjom voljom. Kontakt levice i organizovane religije, pak, u velikom delu sveta nikada nije zaživeo; ovo je i u Italiji više neformalna društvena, ne i zvanična pozicija Crkve, mada postoje brojna sveštena lica koja je podržavaju.

Sumirajući izneto, rekao bih da je najveća lepota značajnog dela nasleđa italijanske levice (one zvanično komunističke struje) intelektualna, vrednosna i praktična usmerenost ka humanizmu, čime ona pravi veliki otklon od svih onih režima koji su se proklamovali komunističkim ili socijalističkim, a u praksi bili samo od kapitalizma drugačija vrsta ugnjetavanja čoveka od strane čoveka. Italijanski komunizam se, dakle, logikom i praksom distancirao od nekih važnih Marksovih učenja (koja su kroz istoriju često zloupotrebljavana), ali je zadržao ono što je suštinska vrednosna konstanta u Marksa – ljubav prema čoveku.

Očito je onda da će ovaj razgovor teći uglavnom “lijevom stranom”. Da li biste povukli paralelu između ljevice iz druge polovine prošloga stoljeća i današnje, kako u zemljama regiona, tako i u Evropi, pa i u svijetu?

JOVOVIĆ: Ako stavimo na stranu karakter i istoriju međunarodnih odnosa, Hladni rat i njegove posledice (kulminacija kompromitacije levice), već se usredsredimo na unutrašnjost društava, prvi zaključak je da je socijalna osnova levice (pričamo o socijaldemokratskoj levici, u svim njenim varijacijama) danas značajno urušena. Tipična radnička klasa, oličena u manuelnom radništvu, doživela je brojčanu regresiju, jer su se mnogi pripadnici novih generacija iz ovih krugova obreli na radnim mestima birokratskog, tehničkog i ekspertskog karaktera, dok je razvoj automatizacije, robotizacije i kompjuterizacije u sve većoj meri preuzimao posao starog radnika. U decenijama nakon Drugog svetskog rata kao nova dominantna klasa nametnula se, sa svim svojim heterogenostima, srednja klasa. Brzo se razvijao šaroliki uslužni sektor. Uz to je ubrzan tehnološki razvoj proizvodio i ojačavao diferencijaciju i u redovima sâme radničke klase (navedimo, primera radi, podelu na visokokvalifikovane, kvalifikovane, polukvalifikovane i nekvalifikovane radnike). Nekada prilično monolitni društveni konteksti počeli su se razjedinjavati, bilo po prirodi posla, bilo prostorno ili po visini primanja. Sve je manje bilo industrijskih giganata, u okviru kojih su radnici komunicirali, organizovali se, razmenjivali iskustva. Dolazi do izražene pluralizacije životnih stilova i (sup)kulturnih izraza. Danas je radnička klasa u mnogim društvima više statistički podatak nego politički organizovana i osvešćena društvena grupa. Kao što neretko navodim primer svojim studentima, nastao je problem kako kreirati solidarnost i političku organizovanost među programerom, taksistom i frizerom (da ne dodajem ovde i druge, neekonomske, identitetske osnove, društveno sve prisutnije usled širenja obrazovanja, razvoja nauke i slobode izraza)? Nastupilo je doba postmodernizma, koje se, u svetlu urušene solidarnosti može nazvati i dobom novog egoizma (premda se nepobitno zalažem za poštovanje različitosti, mora se primetiti da njihovo umnogostručavanje dovodi do kidanja socijalnih veza).

Ako ovoj slici dodamo i globalizaciju ekonomije (naročito zahuktalu uključivanjem Srednje i Istočne Evrope, Rusije, Kine itd. u međunarodnu tržišnu utakmicu nakon pada Berlinskog zida), koja odnosi poslove tamo gde su plate i porezi niski, koja kreira međunarodnu konkurenciju u kojoj je odgovor uglavnom smanjiti troškove nauštrb zaposlenog, dobijamo sliku nemoćne levice. To više nije stara socijaldemokratija iz pedesetih i šezdesetih godina, ona koja je od poslodavca zahtevala visoke poreze i druge dažbine te pružala značajan kvalitet radničkih prava i socijalne skrbi (mada su njene tekovine, uistinu, opstale u nekim društvima). Nekadašnja država blagostanja sve se više urušava. Pridodajmo ovome i globalizaciju s aspekta kulturnih, političkih i vojnih sukoba (iza kojih uglavnom stoji interes međunarodnog kapitala, transnacionalnih korporacija itd.), čije posledice vidimo u razvoju desničarske mitomanije, ksenofobije i ultrakonzervativizma, i uvidećemo koliko je teško levici da ubedi birače zašto da glasaju za nju.

Levica može da se oslanja na dve prilično rasparčane makro grupe, radničku klasu ili „progresivni“ deo srednje; obe su manjinske u savremenim društvima. Prvoj može da, uglavnom neosnovano, obećava veću materijalnu jednakost, a drugoj jednakosti na polju nacionalnih, religijskih, rodnih i brojnih drugih identiteta („postmaterijalističku“ jednakost). Kao da dostići rešenje tih pitanja zasebno nije dovoljno teško, tek spoj ove dve ciljne grupe je hudinijevski pokušaj. Sumirajući, levica ima slabu društvenu osnovu za preuzimanje vlasti, sa kojom uglavnom ne može mnogo toga da učini.

Ako napravimo kratak osvrt na zemlje regiona, pronaći ćemo manje-više sve pomenute trendove, uz važno breme proisteklo iz ratnohuškačke politike devedesetih godina, poslovične korumpiranosti i partijske kontrole brojnih sindikata, ali i svesnog državnog uništavanja kulture i obrazovanja. Jer, uništiti kulturu i kritičku misao znači lakše „loviti u mutnom.“ Političke elite su razvile snažan etno-biznis. Pozivajući se na svetinju nacije i religije (čije su pogrešne interpretacije ponudile), zadobile su mandate koje su iskoristile za privatnu dobit. Njima ne odgovara razvoj demokratske kulture, kao ni obnova sveta levice. Levičarski pojmovi i simboli su u velikom delu regiona „prljave reči“, a levičarska kultura sećanja nešto što se sve više, uprkos ponosu i prkosu, izgovara tiho za stolom. Progresivnih snaga u omladini nema mnogo, jer je ista indoktrinirana neemancipatorskim pristupom obrazovanju, nacional-kolektivističkim etosom i inspirisana autoritarnim i egoističnim socijalnim modelima. Zadatak levice ovde i danas je više nego ikada obrazovni i prosvetiteljski.

Političke opcije lijeve orijentacije nisu na vlasti u većini država nastalih na razvalinama bivše SFRJ, pa ni u Evropi. Desnica je ili u najboljem slučaju partije lijevog ili desnog centra su dominantni na spomenutim prostorima, a od početka ove godine i u SAD. Šta se dešava sa ljevicom iliti socijaldemokracijom u svijetu da je u defanzivi, odnosno uzmiče pred svojim ideološkim antipodom – desnicom?

JOVOVIĆ: Odgovor na ovo pitanje sam velikim delom naveo, ali ovde ću ga proširiti. Pojavila se nemoć države da se ekonomski tokovi kontrolišu usled razvoja globalnog tržišta. Nekadašnji okvir progresivnog oporezivanja i preraspodele dobara u ime socijalne pravde više ne postoji. Opteretiti privredu značajnim porezima i visokim kvalitetom radničkih i socijalnih prava prečesto znači opasnost od gašenja radnih mesta, bilo što privreda ne uspeva da biva konkurentnom spram međunarodnih takmaca, bilo što poslodavac naprosto može ostvariti veću dobit proizvodnjom na drugoj lokaciji, u okruženju mekih poreskih opterećenja i jeftine radne snage. Ideja o politici kao zajedničkoj stvari, zajedničkom odgovornosti u javnim pitanjima, krupnom kapitalu sasvim je nepoznata. Sa razvojem informacionih tehnologija i digitalne ekonomije manevarski prostor privrede poprimao je nove i sve šire dimenzije. Brojne partije levice, već suočene sa centrifugalnim tendencijama u sve malobrojnijoj radničkoj klasi, počele su se prilagođavati neoliberalnoj stvarnosti. Ovim je tiho proglašen razlaz sa radništvom i starom klasnom politikom, a partije koje danas nose epitet socijaldemokratskih, radničkih i laburističkih prečesto popuštaju pred logikom savremenog kapitala.

Postoje, naravno, i uzroci druge vrste, a duguju se tehnološkom, naučnom i ekonomskom razvoju nakon Drugog svetskog rata; produžen životni vek (kojim je uvećano opterećenje penzijskih fondova), pronalasci i nove tehnologije u oblasti medicine koji zdravstvenu skrb čine skupljom, kao i već pomenuta tehnološka nezaposlenost, učinili su socijaldemokratsku državu blagostanja teško održivom. Uz to, kako sam već pomenuo, živimo u svetu ogromnog broja novih zanimanja, ekonomskih pozicija, čime, ako se dodaju brojni novi i hibridni identiteti kao posledice brzih političkih, ekonomskih, tehnoloških i kulturnih promena u globalizovanom svetu, kao rezultat dobijamo atomizirana, „isparcelisana“ društva bez kohezije i solidarnosti. Živimo u društvima pojedinaca, u kojima je mnogo lakše „posejati“ antagonizam i kompetitivnost negoli saradnju. A budući da su velike nade u razum, nauku, demokratiju (pa i socijaldemokratiju), koji je trebalo da proizvedu trajno blagostanje, u poslednjim decenijama iz različitih razloga donekle pale u vodu, javljaju se retrogradni pokreti. Pokreti koji iskorišćavaju gnev, frustracije, ali i neznanje. Stoga, ako želite da racio zavlada, a time bude i viši kvalitet demokratija u svetu, građani moraju imati izvesnu materijalnu sigurnost i mogućnosti za intelektualni progres. Populisti, pak, najlakše uspevaju u društvima velikih nejednakosti. Uporedite samo društva Skandinavije sa SAD-om i Rusijom.

Na jednoj tribini uoči 1. maja ste govorili o “derogiranju radničkih pokreta u svijetu, posebno u Evropi”. Hoćete li i za moje čitatelje obrazložiti tu tezu – njene uzroke i posljedice, pa i mogući vijek trajanja?

JOVOVIĆ: Posledice svih prethodno navedenih trendova ogledaju se u sledećem; sindikatima su u pregovorima sa poslodavcem i vlašću „potkresana krila“, te se usled slabljenja njihove moći i brojnosti radničke klase smanjivalo i sindikalno članstvo, ali ne samo u apsolutnim već i u relativnim brojevima – procentualno se umanjivalo sindikalno članstvo zaposlenih. Ovo je trend čak i u državama-pionirima socijalnih prava. Sama pretnja seobom preduzeća i gašenjem radnih mesta dovoljna je da mnogi radnici uzmaknu. Uz gubljenje moći dolazi i gubljenje vere i sigurnosti.

Vek trajanja se ne nazire. Ili će levica iznedriti nekog novog, „globalno upotrebljivog“ Kejnsa, ili, što je realnije, će se nastaviti sa logikom mera štednje. Prognoze davati je izuzetno nezahvalno, ali verujem da će se nešto morati uraditi sa nehumanim kapitalizmom kada dođe do, primera radi, prevelike tehnološke nezaposlenosti i kulminacije klimatskih problema. Tada će se, ako stvari ne pođu nekim gorim putem (putem sukoba), otvoriti prostor za levicu i čvršći dogovor o globalnim pravilima igre, u skladu sa onom starogrčkom „Ničeg previše“. Kako god, deluje da je levici i radničkim pokretima potreban širi regionalni i globalni sporazum o minimalnim radničkim i socijalnim pravima, regulaciji ekonomije, na šta bi kapitalizam mogao da pristane ukoliko u izgledu budu veće nevolje od te. U doba velikih kriza i kapitalizam ume da bude dalekovid i pristane na manje kapitalizma, zarad očuvanja ključnih odrednica sistema.

Da li i koliko ima morala u politici u Srbiji pa i šire? Kako prolaze oni moralni politički djelatnici?

JOVOVIĆ: Zavisi od toga kako razumevate politiku. Ako je posmatrate u širem smislu, u autonomnom civilnom društvu morala ima, ali nema dovoljno medijskog i drugog prostora, kao ni finansija, neophodnih za uticajniji angažman. Posmatrajući politiku u užem smislu, pak, kao delatnost u sferi političkih institucija i partija, tek se na svakih nekoliko godina pojavi čovek moralne vertikale. Ipak, čak ni pomenuti ne bude prepoznat kao takav od strane mnogih, jer u društvima medijskog (su)mraka i državno kontrolisanih tabloida ne postoje heroji. Ako pritom imamo u vidu činjenicu da netransparentne tajne službe poseduju podatke o svakome ko ih interesuje, da je autoritarnim partijskim moćnicima moralan čovek kao kost u grlu, zaključujemo zbog čega mnogi čestiti pojedinci brzo politički nestanu, a značajno veći broj drugih se nikada ni ne okuša u politici. S druge strane, okupiti moralne stručne ljude oko sasvim novog političkog projekta je gotovo naučna fikcija, jer se kao finansijeri nude uglavnom sumnjivi izvori finansijske moći. Napraviti partiju stvarne levice je naročito nezamislivo, tim pre što nema više one masovnosti organizovanog radništva i brojnih članarina.

A kako mi na prostorima zapadnog Balkana stojimo sa kulturom političkog dijaloga? Hoćete li povući neke paralele između zemalja tog regiona međusobno te svih njih naspram nekih drugih evropskih država, posebno skandinavskih?

JOVOVIĆ: U nekim drugim regionima Evrope postoji bar elementarna racionalna odgovornost prema vlastitim građanima, ustanovljena pravnim poretkom, funkcionalnim institucijama i demokratskom političkom praksom. Stoga Skandinavci sarađuju na bazi zajedničkog interesa svojih građana, što im uvećava pregovaračku moć i ugled u svetu. Kod nas takva odgovornost gotovo da ne postoji. Nemamo ni vladavinu prava ni demokratsku političku kulturu.

Nezdrav odnos građana i neodgovornih političara je ustvari dvosmeran jer ovde ne postoji dovoljno aktivnih građana koji bi pozvali „elite“ na odgovornost, što je velikim delom posledica svesnog višedecenijskog rada upravo tih „elita“ na razvoju pasivnosti i provincijalizma mentaliteta, već prethodno postojećeg u našim društvima. Pošto nemamo kulturu razuma nemamo ni kulturu političkog dijaloga i obratno – to je ćorsokak povratne sprege. Političke poene ne dobija onaj koji je potpisao koristan trgovinski sporazum i postupio po njemu već onaj koji je, po ko zna koji put, prekršio isti i pokazao „onima tamo“ tri prsta, ili dva, ili ma koji već od prstiju. To što nas je prekršen sporazum koštao više miliona evra i iznova narušenih susedskih odnosa i ugleda manje je značajno, jer „elite“ dobro osećaju puls „naroda“, koji će ih nagraditi za to što su mu jednokratno zalečene frustracije. Ovde se nacionalno još uvek jede, tim pre što ima manje hleba.

Vratio bih se još jednoj tribini na kojoj ste sudjelovali – onoj od 27. decembra prošle godine koja je održana na Fakultetu na kojem radite i to pod naslovom “Urušavanje ili slom demokratije”. Da li je ta tribina dala odgovor na to pitanje, odnosno da li je demokracija kod nas urušena ili potpuno slomljena?

JOVOVIĆ: U doba ekonomske i migrantske krize, međunarodnog terorizma, demokratija i slobode se malo-pomalo urušavaju različitim izgovorima – potrebama za efikasnošću i ekonomičnošću, većom bezbednošću, brigom za građane. Metod autoritaraca je upotreba straha, od gubitka radnog mesta, susednih zemalja, nepoznatog doseljenika, bombe u kafiću.

Govoreći o našem regionu, generalni stav na tribini prisutnih politikologa jeste bio taj da je u toku silazak u jednu prefinjeniju formu autoritarizma, ako on već nije prethodno dostignut (zavisno od slučaja do slučaja). On se može označiti kao izborni autoritarizam, režim koji je delom diktatura a delom održava prividno demokratska pravila igre, u kom su medijske i druge slobode ugrožene (ne i ukinute) a sami izbori velikim delom izmanipulisani, posredno, ali i neposrednom krađom. Dakle, ovi režimi su još uvek višepartijski i kompetitivni, s tim što, hajde da malo hiperbolišem metaforu, jedan ima pravo da trku od 100 metara trči sa početnom prednošću od 50. Problem je što bi ključna odbrana od ovih kretanja trebalo da bude demokratski osvešćeno građanstvo, koga ovde u dovoljnoj meri nema. Primera radi, a govorim o Srbiji konkretno, većina građana ne shvata da se ukinuta emisija ili pretučeni novinar nipošto ne mogu posmatrati kao izolovani slučajevi, već da se tim nedelima vlasti ućutkuju hiljade drugih.

Naravno, nisu baš sve zemlje regiona u ovakvoj situaciji. Postoje i one za koje se može reći da su minimalne (tzv. defektne) demokratije – režimi sa generalno slobodnim i poštenim izborima, u kojima, međutim, ne postoji pravna i politička odgovornost političara između izbora. Takođe, nijedna od naših država još uvek nije prešla u ogoljeniju varijantu autoritarizma, kakav se može pronaći pod Erdoganovom ili Putinovom vlašću. Dakle, situacija jeste mrka, i smrkava se, ali demokratija nije sasvim slomljena, a našom srećom u nesreći ispostavlja se činjenica da smo male zemlje, te se pozitivan uticaj velikih može u budućnosti vratiti u većoj snazi (ovde govorim o Evropskoj uniji). Takođe, ono što je svetla tačka izbornog autoritarizma u odnosu na klasični (u kom nema višepartijskih izbora) jeste ciklično stvaranje kriza za režim – svaki naredni (pokradeni) izbori mogu rezultovati scenariom masovnih demonstracija, štrajkova itd. Pritom su se naša društva poslednjih godina pomalo vežbala u praksi građanskog protesta, što je dobra vest.

Da li biti ljevičar po ubjeđenju, vokaciji pa i praktičnom djelovanju znači istovremeno biti i antifašist?

JOVOVIĆ: Nikako drugačije i ne može biti.

Da se poslužim mislima Norberta Bobia, levica je svesna da su ljudi među sobom, različitim aršinima posmatrano, i jednaki i nejednaki. Ono što čini levičara jeste stav po kom veću važnost pripisuje onome što ljude čini jednakima nego onome što ih čini nejednakima, usled čega smatra da su ljudi prirodno više jednaki nego što su nejednaki. Recimo, evidentna činjenica da su svi ljudi pripadnici iste vrste, celine koju nazivamo čovečanstvom, važnija je od nejednakosti u telesnim sposobnostima. Iz vrednovanja ove činjenice proističe i moralni stav levice po kom su svi ljudi „braća i sestre“ sa kojima treba biti solidaran. Levica jednakost brani i stavom po kom su nejednakosti, premda mogu imati osnove u prirodnom, većim delom proizašle iz društvenih uslova (pripisanog društvenog položaja, vaspitanja, socijalizacije itd.). Dakle, nejednakosti je moguće umanjiti promenom društvenih uslova, a poželjno je to učiniti, jer bi njihovo umanjenje u većoj meri odgovaralo prirodnom stanju stvari.

Na ovom tragu govoreći, veliki deo onoga što neretko nazivamo nejednakostima levica može zapravo percipirati kao razlike. Karakteristike dve individue u konkretnom kontekstu mogu pružati poziciju superiornosti prvoj u odnosu na drugu, dok izmena konteksta može rezultirati obrtanjem ovih pozicija. Stoga je ispravna sugestija da ljudi, zavisno od stvarnosti u kojoj žive, postojeće kompleksne različitosti neretko etiketiraju nazivajući ih nejednakostima. Primera radi, levica svakako uviđa postojanje razlika između muškaraca i žena, ali ne uviđa zašto bi bilo koja od njih predstavljala relevantno opravdanje za nejednak društveni tretman jednih i drugih.

Iz svega navedenog zaključio bih sledeće: levičar vidi nejednakosti ili razlike među ljudima, ali ih pre svega razumeva kao nešto što je stvorilo društveno okruženje i tok istorije. Stoga, čak i da mu se neka „drugost“ i ne dopada previše, on po definiciji teško da može da je mrzi i nipodaštava, već je prevashodno razumeva kao plod društvenih procesa. Recimo, levičaru se ne dopada surovi kapitalistički mindset. Međutim, on te mane doživljava više kao posledicu razvoja čoveka u kapitalističkom sistemu, koji potonjeg usmerava ka kompeticiji, egoizmu, „laktanju“ i amoralnosti, te stoga, generalno govoreći, ne može aktivno da mrzi čoveka, već pojavu usled koje je čovek takav kakav je. Levičar zapravo želi svet kakav bi mogao da bude, kada bi oni koje smatra braćom i sestrama odrastali i razvijali se u pravednijim uslovima i atmosferi saradnje.

Ako ćemo o nacionalnim ili religijskim razlikama, levičar ih primećuje, ali se fokusira na ono što nam je zajedničko i po čemu smo jednaki – svi smo ljudi, sa svojim strahovima i problemima, željama i potrebama, dok identitetske razlike levica doživljava uglavnom kao nešto što je pogrešno interpretirano – uglavnom zarad nečije dobiti. Na kraju krajeva, zašto bi nas razlike toliko odbijale, zašto nas ne bi privlačilo da saznamo o njima? Zar u razlikama ne leži izvesna snaga, prilika za učenje? Pritom, međusobnim učenjem možeš postići da se mane drugog, ali i sopstvene, izbrišu. Konkretnim primerom našeg regiona govoreći, vidim mnogo više sličnosti među Bošnjacima, Hrvatima i Srbima nego što ima razdeljujućih razlika. Ipak, mnoge nesličnosti su političke elite prenaglasile, izvrnule i izopačile, i zavadile ove nacije, kako bi ostvarile dobit. Ako se malo razmisli o neto dobitnicima od tih sukoba, odgovor postaje očevidan.

Postali ste član nedavno osnovanog Saveza antifašista Vojvodine. Očekujete li da će ta organizacija, koja nije politička stranka, barem koliko-toliko zaustaviti neke retrogradne društvene procese u Srbiji, odnosno Vojvodini?

JOVOVIĆ: Savez antifašista Vojvodine je važan pridodati glas kritičkoj misli društva u Srbiji. Tu je okupljen veliki broj čvrstih ubeđenika, entuzijasta, kako mlađih tako i iskusnijih, što je korisna kombinacija. Ono što mogu da kažem je da će se ti ljudi boriti za Vojvodinu i Srbiju bratstva. Koliko ćemo biti prepoznati na državnom nivou pitanje je, ali ukoliko uspemo da samo nekoliko mladih ljudi podstaknemo na racionalno promišljanje i učenje, to znači da smo nešto ostvarili. Treba početi sa malim koracima, pritom ne bežeći od velikih tema.    

Na samom kraju, svjesni smo da točak historije ne može biti usmjeren nazad, ali iz prošlosti možemo ponešto i naučiti, pa i uzeti. Naprimjer, onu znakovitu “proleteri svih zemalja…” Može li i treba li doći do ujedinjenja lijevih političkih opcija u Srbiji te u zemljama regiona kako bi se uspostavio jedan blok koji bi mogao parirati opcijama desnice, pa i centra? Koliko smo daleko od toga ili je to čak – utopija?

JOVOVIĆ: Relevantne leve političke partije u Srbiji, nažalost, ne postoje. Stvarnost je ružna i svakog dana nam se ruga, naročito kad vidimo brojne japijevce koji sebe zovu socijaldemokratama.

Građanskih udruženja leve orijentacije, međutim, ima. Hajde za početak da one počnu da tešnje sarađuju i razmenjuju iskustva. Treba ići ka povezivanju sa autonomnim sindikatima, nevladinim organizacijama, raznim kružocima. Treba i rečju i delom pokazati radništvu i drugim obespravljenima da smo tu za njih; podržati štrajk, učestvovati u protestu, organizovati edukativne tribine, seminare i akcije. Ukratko, vraćati ljude u svet levice, ali pritom i učiti o njihovim životnim i poslovnim problemima. To je važna pouka; ne uzdići se u pseudointelektualnu oholost, jer u suprotnom prestajemo da saosećamo sa drugima, prestajemo da budemo levica, već postajemo salonski „ja tebe serdare, ti mene vojvodo“.

Levica je oduvek bila politika terenskog rada. Samo tom vrstom gorljivog entuzijazma mogu se uspostaviti mreže poverenja. I slažem sa sa Vama, naš teren treba da ide i van granica naših država. Iz takvog dugoročno stvaranog saveza, sa snažnim ljudskim kapitalom, može se roditi novi politički pokret. Samo se približiti stvaranju jedne takve „utopije“ je već poduhvat, jer smo usput promenili mnogo toga.

Hvala Vam velika za ovaj razgovor.

JOVOVIĆ: Zadovoljstvo je samo moje.

RAZGOVARAO: Bedrudin GUŠIĆ (913)

 

Komentariši

Upišite vaše podatke ispod ili kliknite na jednu od ikona da se prijavite:

WordPress.com logo

You are commenting using your WordPress.com account. Odjava / Promijeni )

Twitter slika

You are commenting using your Twitter account. Odjava / Promijeni )

Facebook fotografija

You are commenting using your Facebook account. Odjava / Promijeni )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Odjava / Promijeni )

Povezivanje na %s