Arhiva za 3. Avgusta 2017.

  1. август 2017. годинe

 

Савез антифашиста Војводине осуђује најновије промовисање немачког неонацизма у Матици српској, сматрајући да је то срамота и шамар свим антифашистички оријентисаним грађанима Новог Сада, Војводине и Србије, а посебно је увреда свим жртвама нацистичког терора током Другог светског рата.

            Гостовање у Матици српској, најпре високог функционера екстремно десничарске Алтернативе за Немачку, Марка Јонгена, а неколико дана касније и Геца Кубичека, водећег идеолога ове профашистичке партије у Немачкој, није и не може бити случајност. Питамо се да ли је реч је свесној намери руководства Матице српске да нормализује у јавном простору националистичке и екстремно десничарске ставове и оријентацију, стављајући их у европски контекст.

На овај начин Матица српска себе свесно искључује из система научних и културних институција, злоупотребљава свој привилегован положај („најстарија културна и научна институција српског народа“), избегава да остварује функцију јавног интереса и активно ради на испуњењу елементарних хуманистичких вредности.

Уколико врх Матице српске настави са промовисањем неофашизма на територији Новог Сада и АП Војводине, Савез антифашиста то неће посматрати скрштених руку. У Војводини то неће проћи!

Председник Савеза антифашиста Војводине

проф. др Душко Радосављевић

 

           

Piše, Mr Milan Jovičić, mostarski Sarajlija

Oluja je prošla i Krajinom i Mostarom, što nije nikakav razlog da udruženi agresori, sa HDZ-om i SNSD-om, sa guslarom Miloradom i orguljašem Draganom, ostanu i dalje prijatelji.

http://nap.ba/images/slike/milorad%20dodik%20i%20dragan%20covic%20foto%20nap.jpg

GODIŠNJICA OLUJE: Hoće li Dodik čestitati svom partneru Čoviću?

Svakako ih je još više udružio i sprijateljio i njihov udruženi zločinački poduhvat, progonom Srba iz Krajine sa Olujom i progonom Srba iz uzurpirane firme Aluminij u Mostaru.

Na temeljima svojih zločinačkih nedjela, pobijenih i prognanih dojučerašnjih komšija Bošnjaka, na tvorevinama genocidne Republike Srpske i fantazirajuće Herceg Bosne, umišljenim zajedničkim poduhvatima, nakanili su rasturiti i Bosnu i Hercegovinu, kako bi ojačali svoje tvorevine kao evropske vrijednosti njihove zamišljene kulture i civilizacije.

Da se zločinci često i vraćaju na mjesta počinjenih svojih žrtava i nedjela, dokazi su upravo česti susreti u gradu Mostaru ovih agresorskih profitera izgubljenog morala i bilo kojih ljudskih osobina. Kako su posakrivali i svoje crvene knjižice, više im se niti obrazi ne mogu crveniti, jer im nije ništa ni ostalo od tih obraza.

Nije li se guslar iz Laktaša, kao tobožnji predstavnik nekih Srba, trebao već poodavno pokloniti žrtvama Srebrenice i priznati nedjela njegovih sunarodnjaka, nije li se i svojim dolascima u Mostar uvijek trebao pokloniti i žrtvama sunarodnjaka na stratištu Uborka, na ulazu u Mostar i nije li trebao svaki puta, priupitati svoga pajdaša, orguljaša iz Bara, Dragana Čovića, šta on to učini njegovim Srbima u Aluminiju i da li ima namjeru da ih na neki način obešteti?

Neka mu i patrijah Irinej, sa svojim Sinodom i vjerskim vjerodostojnicima, posebno vladikom Grigorijem u Mostaru ili Beogradu,  posvete i jedno bogosluženje, ne bi li ga donekle povratili na put srpstva, jer je isti davno izgubio i „ S“ od srpstva, a sa svojim istomišljenicima, „dodikovcima” pogazio je i srpski vjekovni simbol, da samo sloga Srbina spašava i „ 4 S“ ?

Kako je ovaj srpski guslar, Milorad Dodik, ostao i bez svoga psihijatra nastanjenog u Hagu, bez medicinske ustanove na Sokocu i odgovarajuće terapije, pada u opravdanu depresiju, rastura sve oko sebe, sa željom da nam rasturi i našu jedinu domovinu, Bosnu i Hercegovinu.

Svakako, u svemu tome, obilato mu pomaže, na lukav „latinski” način i perfidno, vlasnik sospstvene akdemije i njen akademik, ekskluzivni i „čistokrvni” Hrvat i veći od svoga Pape Franje, koji mu je dozvolio da mu ruku ljubi, ali mu je isto tako jasno poručio:

Šta još reći o ovim, velikosrpskim i velikohrvatskim nacionalistima i razbijačima države, naše Bosne i Hercegovine, sijačima mržnje i razdora u svakome svome susretu, postupcima i izgovorenim, već znanim tiradama. Možda bi naše građane više i zanimalo gdje su se to zaturili ili nestali brojni kriminalni akti, za ovu dvojicu klijenata, kod našeg znanog i korumpiranog tužilaštva i sudskoga sistema. Daleko bi bilo unosnije i poželjnije za naše građane, da se njima više bave ovo tužilaštvo i sudstvo, od svih naših medija i žute štampe.

Svjesni smo činjenica dok im se ne pronađe primjerenije mjesto i nužni smještaj, makar iza rešetaka, od vila na Dedinju, Mostarskim Barama i gdje sve ne, nećemo se moći tako lako i pouzdano riješiti ovih naših  otrovnih „krpelja” a mi, građani, možemo i dalje do besvjesti da blejimo, mučemo, krekećemo i da se topimo u svome  “zasluženom” siromaštvu.

 

1.avgust 2017. godine

Ko treba da učestvuje u unutrašnjoj debati o Kosovu, na koju nas je, pre neki dan, srdačno pozvao predsednik Republike? U debati, po njegovim rečima, treba da učestvuju Srbi i drugi građani.

Nekoliko rečenica tim povodom. Najpre, o podeli na Srbe i druge građane. Ovu vrstu podele ne prakticira samo Vučić, nego i ostali političari. Uostalom, ona je prisutna i u Ustavu. Po Ustavu, Srbija je država srpskog naroda i svih građana koji u njoj žive.

Šta je u pozadini guranja Srba u prvi plan? Strah od građanske države! Strah nacionalista da će, ukoliko Srbija bude definisana kao građanska država, Srbi ostati bez države. Suludo, zar ne?!

Sada par reči i o drugim građanima. Za nacionaliste, Srbija je matična država Srba, pa se njihovo učešće u debati  podrazumeva, a što sa drugima građanima nije slučaj. U građanskoj državi je potpuno idiotski da vas, zbog etničkog porekla, isključe iz debate o bilo kom pitanju. Ako već trpite posledice neke politike, onda vam mora biti i omogućeno da o toj politici izreknete svoj sud. To je tako normalno, zar ne?!

A, sad nekoliko reči o pozivu na debatu. Taj poziv debelo kasni. Debatu je trebalo otvoriti pre nego je Kosovo proglasilo nezavisnost. Srbijanska politička elita za tako nešto, međutim, nije bila ni spremna, ni sposobna.  

Poziv na dijalog bi mogao da bude signal da se žele promene. Imajući u vidu Dačića ili, na primer, srpsku crkvu, to sa promenama će teško ići. Dačić se protivi, i ne samo on, ulasku Kosova u UNESKO, a crkva priznanju Kosova. Ono što ovi mentalni entiteti zahtevaju jeste vernost politici koja Srbe sprečava da se transformišu u zrelu naciju, da priznaju realnost i raskrste sa iluzijama da će se Kosovo vratiti pod suverenitet Srbije.

Grešili smo, priznaje Vučić, što smo ignorisali zahteve Albanaca. Dobro jutro, gospodine predsedniče. Platili smo tu ignorantsku politiku ljudskim životima i gubitkom Kosova. Priznajte predsedniče da Kosovo nije bilo vredno ni jednog ljudskog života. Ni srpskog, ni albanskog!

Ono što je dobro u Vučićevom pozivu jeste to što se u njemu govori o razrešenju, a ne o presecanju Kosovskog čvora. U potrazi za rešenjem, poručuje nam, moramo se osloniti na – u srpskoj politici veoma oskudan resurs – razum, a ne na silu. Da je u pitanju oskudan resurs, vidi se iz aviona i to baš na primeru malopre pomenutog Dačića i srpske crkve.

Ali, stvari ništa bolje ne stoje, smatra Vučić, ni kada je o opoziciji reč. Pored toga što je tragično nesposobna, ona je i intelektualno jalova, jer za četiri godine nije bila u stanju da smisli ništa pametno. Za razliku od nesposobne opozicije, Vučić je, po vlastititom priznanju, ostvario sve svoje političke ambicije. Pošto više nema cilja kome bi težio, on traži način da siđe sa vlasti.

Doduše, on bi mogao, kako kaže, pored ovakve opozicije da vlada još 20 godina, ali neće. Narod mu je dva puta ukazao poverenje – narod ko narod – i sada je red na njega da se narodu oduži. A, kako drugačije, nego rešavanjem kosovskog problema.

U suštini, kosovski problem se može rešiti na dva načina. Prvi je nojeva politika, dakle guranje glave u pesak, buncanje i iritantno nacionalističko guslanje, sve dok se Kosovo, sa svecima na čelu i svetinjama otpozadi, samo ne vrati u okrilje Srbije. Ta je politika, u suštini, krajnje jednostavna, ali i veoma efikasna u uništavanju vlastitog naroda. Trik ove politike je u upornosti, stvarnost treba uporno ignorisati, sve dok se ne saobrazi našim pustim željama.  

Drugi način je uključiti mozak, dignuti visoko glavu i priznati sebi da je život u iluzijama nedostojan odraslih i odgovornih ljudi.  Priznati i sebi, i drugima, da Kosovo nije Srbija i da više nije u Srbiji. Da je Kosovo susedna država sa kojom treba da imamo najbolje moguće odnose. Da nam je potrebna politika koja je u stanju da koalicionim partnerima, Dačiću na primer, kaže – kuš, a crkvu vrati pred oltar, da tamo moli svog šefa na nebu da joj oprosti svaku glupost koju je bilo kada i bilo gde izgovorila u vezi Kosova.

Kojoj će se od ove dve politike prikloniti Vučić?

Možete li da ga zamislite kako na konferenciji za medije organizuje susret sa istorijom i Srbima ‘ladno poručuje da nam je potreban radikalni obrt u politici prema Kosovu. Da Srbi u bivšoj južnoj pokrajini svoje probleme treba da rešavaju u dijalogu sa kosovskim vlastima. Da Srbima nisu potrebne nikakve separatne institucije, pošto već postoje kosovske. Da Srbija podupire članstvo Kosova u UNESKO-u. Da se ne protivi, nego nudi saradnju u formiranju vojske Kosova.

Nama je, priznajemo, teško da takvo što zamislimo. To, međutim, ne znači da moćni svetski akteri, oni koji su priznali nezavisnost Kosova, neće gurati Vučića u gore naznačenom pravcu i da se on neće tome „opirati”, sve pozivajući se na bizarne mentalne entitete za koje stvarnost već odavno ne postoji.

Ne verujemo Vučiću kad kaže da više ne želi da bude na vlasti i razumemo opoziciju što ne želi da učestvuje u još jednoj predstavi za narod.

Predsednik republike kaže da ima rešenje za problem Kosova, ali ne želi da ga izloži, pre nego što Srbi, minus drugi građani, ne izlože svoja viđenja. Nama se čini da tu proceduralno nešto nije u redu. A vama?

Predsednik Saveza antifašista Vojvodine

prof. dr Duško Radosavljević