Prof. dr. Mehmed Slezović, akademski slikar: ZNAČI UVEK JE U POČETKU LINIJA….

Posted: 8. Juna 2017. in Intervjui

Desilo se da mi postane jasno da će linija i boja odrediti moj hod kroz prostor, vreme i sudbinu, ono što zovemo životom koji nam je dat da iskusimo i prođemo. Ali ako bih morao sebe deklarisati kroz jedan likovni element to bi bila linija kao izraz ostvarene mere racionalnog i osećajnog.….Naravno da je talenat neophodan ali ga je danas teže definisati jer je i on sam veoma različit i ne samo to. Na primer pitanje zašto se nečiji talenat, brzo ugasi i osuši a nečiji nastavi da se razvija i oplođuje….Kao student, voleo sam stare majstore. Rembranta naročito. Nije to bio odnos prema uzornom, već nečem što dubinski dodiruje neku sličnost bića. Takođe, tokom tih studentskih dana puno sam razmišljao i o tada aktuelnim bosansko-hercegovačkim umetnicima, Emiru Dragulju, mom profesoru grafike, Safetu Zecu, Berberu, nešto starijem Radenku Miševiću, mom profesoru slikarstva, iz razloga da su oni postavili za predmet svoje umetnosti lokalne, zavičajne teme i regionalnu problematiku….. Funkcija umetnosti je iz temelja promenjena i to je njen društveni kontekst. Kako će stvari ići dalje teško je pretpostaviti. Ono što kao stvaralac mogu da kažem, pluralizam će nužno postojati, kao i reakcija na ono što se kao ,,main stream” protežira…..Ako mnogo znamo i pamtimo onda smo stari, ako tog znanja i pamćenja nemamo onda smo deca kojom se upravlja i manipuliše. Ostaćemo, mladi i vitalni ako se suprotstavimo parolama da  ,,Sloboda je ropstvo” i Neznanje je moć”. Dakle moramo mnogo znati da bismo bili mladi i ostali takvi. A to podrazumeva edukaciju do smrti i aktivizam…..Jesam na neki način izašao razočaran jer sam uvideo da u politici uglavnom opstaju zli i pokvareni, oni čiji je lični interes daleko ispred opšteg, društvenog. No, sa druge strane srećan sam da sam susreo i prave ljude. Mislim da je to vrednija stvar i da je uvek pred nama izbor. Tada sam i ja napravio svoj izbor i povukao se iz te sfere još više predan sopstvenoj umetničkoj vokaciji. Ovog puta sa jednim novim iskustvom….. Svet je globalizovan i mladi ljudi su od samih početaka ubačeni u taj globalizujući vrtlog. Ranije ste prosto bili u poziciji da pronađete korene sopstvene autentičnosti, danas to može izgledati ne samo duboko anahrono već i bizarno. Pa ipak bez te autentičnosti nema ničeg u umetnosti…..Umetnost je danas jedna velika privilegija, mogućnost da se uživa u njoj, da se stvara. Ona zadovoljava onu potrebu ili čak i iluziju za slobodom, da možete izraziti sopstveno biće, ispitati kapacitete sopstvenih mogućnosti…..Rekao bih nema mesta za predah u ovom tragalaštvu, ali se postavlja pitanje naših kapaciteta. Ipak smo mi ljudi ograničena bića u svom individualitetu i uz to smrtna. Ali po prvi put smo u prilici da produžavamo svoju ,,mladost”, kao zahtev vremena, ne samo biološki već i duhovno i intelektualno. Nadajmo se da će i ostati tako…..

Mehmed Slezović je rođen 1960 god. u Novom Pazaru. 1985. završio je Fakultet likovnih umetnosti u Beogradu, odsjek slikarstva kod prof. Radenka Miševića..God.1987. završava postdiplomske studije slikarstva na istom fakultetu kod prof. Mome Antonovića. 1990. završava postdiplomske studije grafike kod prof. Emira Dragulja.2009. doktorirao na temi ,,Umetnički crtež u savremenoj praksi i teoriji.’’Član je ULUS-a, i Grafičkog beogradskog kruga od 1987 godine, Međunarodnog udruženja Krakovskog trijenala od 1997 . Živi i radi u Novom Pazaru. Profesor je za predmet slikanje i crtanje na Internacinalnom Univerzitetu u Novom Pazaru.

“U početku bijaše riječ…”, stoji u Indžilu/Evanđelju/Jevanđelju kojeg je Gospodar objavio Isau a.s./Isusu. Šta kod Vas bijaše na početku?

SLEZOVIĆ:Slika je starija od pisane reči. Znači uvek je u početku linija. A linija je element geometrije pa je rečeno da Bog stvara posredstvom geometrije. U mom slučaju beše rano ispoljeni talenat, potreba za izražavanjem, otkrivanjem. Ali i sklonost prema nauci, bejah odličan učenik, pa mi je u jednom trenutku bilo teško izabrati životnu stazu. Ali naše odluke, one svesne ne određuju naše sudbine. Desilo se da mi postane jasno da će linija i boja odrediti moj hod kroz prostor, vreme i sudbinu, ono što zovemo životom koji nam je dat da iskusimo i prođemo. Ali ako bih morao sebe deklarisati kroz jedan likovni element to bi bila linija kao izraz ostvarene mere racionalnog i osećajnog.

Umjetnost, preciznije slikarstvo, ili još preciznije – grafika, jeste Vaša sudbina i izbor. Bježim od patetitčnih i stereotipnih pitanja koliko mogu, ali izgleda da ovakvo, jednostavno ne mogu zaobići: da li je i koliko za umjetnika-slikara, osim obrazovanja, bitan i talenat da bi se ozbiljno i svrsishodno bavio tim poslom?

SLEZOVIĆ:Određene likovne discipline su naizmenično dobijale prevagu u mome radu što je zavisilo od niza spoljnjih i unutarnjih okolnosti. Ako je grafika u nekom trenutku dobijala primat to je zato što sam se tada najpreciznije izražavao u njoj. Sada bih mogao reći da je to crtež koji je na samoj granici sa slikom.  Možda danas relativizujemo pitanje talenta jer se umetnošću ne bave više samo najdarovitiji, oni izuzetno obdareni, genijalni. I umetnost je postala obična ljudska delatnost demokratski pristupačna svima ne samo da se njome koriste već i da se u njoj okušaju. Sa druge strane, sam pojam umetnost je toliko proširen u svom značenju da se s razlogom postavlja pitanje šta je to pred pluralizmom izražajnih oblika bar kad je u pitanju domen vizuelnog. Ali stvari se preciznije sagledavaju kad govorimo o slikarstvu, vajarstvu, crežu. Naravno da je talenat neophodan ali ga je danas teže definisati jer je i on sam veoma različit i ne samo to. Na primer pitanje zašto se nečiji talenat, brzo ugasi i osuši a nečiji nastavi da se razvija i oplođuje. Razmišljao sam o tome kroz svoju nastavničku praksu ali i ranije kao student. Potrebno je još nešto uz talenat- potreba ili moranje da se nešto saopšti, izrazi, a to onda tera na rad i pronalaženje određene izražajne forme.

A da li je u Vašem slučaju – kada ste se predali u umjetnosti, utjecao i neko ko Vam je eventualno bio uzor?

SLEZOVIĆ:Kao student, voleo sam stare majstore. Rembranta naročito. Nije to bio odnos prema uzornom, već nečem što dubinski dodiruje neku sličnost bića. Takođe, tokom tih studentskih dana puno sam razmišljao i o tada aktuelnim bosansko-hercegovačkim umetnicima, Emiru Dragulju, mom profesoru grafike, Safetu Zecu, Berberu, nešto starijem Radenku Miševiću, mom profesoru slikarstva, iz razloga da su oni postavili za predmet svoje umetnosti lokalne, zavičajne teme i regionalnu problematiku. Ali moj boravak i rad u Istanbulu tokom ratnih godina i nakon toga, učinio je da ih sagledam u određenom kontekstu istorijskog kretanja vremena i prostora i da se moje duhovno interesovanje udalji sa tih postulata promišljanja i razumevanja određenh konteksta. Znači da je moje carigradsko iskustvo bilo veoma važno jer sam preciznije mogao sagledati relacije Bosne, Sandžaka, Turske i Balkana uopšte ali i onog što je kao određeni senzibilitet i sklonost dolazilo iz Evrope kao nasleđe, ili jak američki uticaj sa kojim sam se susreo u Istanbulu, takođe. Dodao bih da se u našim balkanskim relacijama usporeno sazreva. Ja sam bio u prilici da dosta toga sagledavam i određujem se spram toga. Intelektualno, pre svega. Svako sa sobom nosi put sopstvenog sazrevanja a ono nije moguće bez određenih tačaka koje određuju tu putanju.

Poznata mi je jedna Vaša izjava da ste se “predali umjetnosti, ne očekujući ništa..” Ipak, da li Vam je umjetnost do sada nešto dala?

SLEZOVIĆ:Mnogo više nego što bi se moglo i pretpostaviti. Ne znam da li bih izdržao terete svoje mladosti bez nje.  Dala mi je izuzetne ličnosti za vaspitače. Danas mogu da kažem da je to velika privilegija i čak Božiji blagoslov. Veliko obrazovanje, mogućnost da posmatram život i svet oko sebe i sebe u tom svetu kroz naročitu prizmu saznanja i naravno mogućnost prevazilaženja svih obruča, ograda, ograničenja koja na razne načine ponesemo sa sobom. Hoću reći, uzvratila mi je punom merom svog bića. Ali i ja sam nju živeo svim svojim kapacitetima. Drugačije ne bih ni mogao.

Živimo u vrijeme korporacionizma, tu i tamo vandalizma, agresivnog materijalizma.., diletantizma…i kojih sve ne izama. Hoće li i kako će ih likovna umjetnost preživjeti?

SLEZOVIĆ:Pitanje je vrlo složeno. Otprilike, znamo da bi danas, čovečanstvo moglo podneti gubitak umetnosti, pa zahvaljujući virtualizaciji stvarnosti, taj se proces na neki način i dešava. Sa druge strane, filozofija i umetnost su izgubile svaku moć i značaj pred tehnologijom koja je tu moć preuzela pa se sada umetnost našla u raljama spekulativnog tretmana filozofije koja je glorifikuje i stavlja u funkciju sopstvenog interesa menjajući joj neno izvorno biće. Sve ovo se da lepo videti u tzv ,,recentnim praksama”. Postulat estetskog je nestao  iz umetničkog a dimenziju forme sve više zamenjuje aspekt značenja lišen formalističkih izražajnih značajki. Funkcija umetnosti je iz temelja promenjena i to je njen društveni kontekst. Kako će stvari ići dalje teško je pretpostaviti. Ono što kao stvaralac mogu da kažem, pluralizam će nužno postojati, kao i reakcija na ono što se kao ,,main stream” protežira. U čoveku će pored saznajne dimenzije uvek postojati i potreba za lepim. Na neki način to je pitanje Boga. Svako ga mora pronaći individualno u svom srcu bez obzira na zvanični ateizam ili pomodni religijski populizam. Tako je i sa umetnošću. Onaj ko ga pronađe biće spašen. Ali treba izdržati iskušenja i izazove, bez toga nema ni spoznaje ni uverenja. Uostalom na ovoj duhovnoj stazi to se podrazumeva.

A kako ćemo ostati mladi u ovim vremenima i onima koja slijede?

SLEZOVIĆ:Novo doba i Novi poredak zahtevaju novu svest. Kažu lišenu  sveg istorijskog pamćenja iskustva i znanja. Ali nije tako.  Ako mnogo znamo i pamtimo onda smo stari, ako tog znanja i pamćenja nemamo onda smo deca kojom se upravlja i manipuliše. Ostaćemo, mladi i vitalni ako se suprotstavimo parolama da  ,,Sloboda je ropstvo” i Neznanje je moć”. Dakle moramo mnogo znati da bismo bili mladi i ostali takvi. A to podrazumeva edukaciju do smrti i aktivizam. Nije to ni tako loše. Samo jedni će biti ,,mladi” a drugi ,,stari” već prema istrajnosti pred svetom koji se tako ubrzano menja pokrenut brzim tehnološkim promenama kao i svim ostalim.

 Gdje sve crpite inspiracije za svoj slikarski izražaj?

SLEZOVIĆ:Rekao bih ponajviše u ezoterijskim dimenzijama sopstvenog bića. Ali dosta toga od kako radim i kao profesor se moralo promeniti, od permanentnog čitanja, praćenja savremenih umetničkih tokova, putovanja, praćenja rada drugih umetnika, pisanja i drugih aktivnosti. Naravno sve to sada ukupno utiče i na moj rad. Uvek ima puno podsticaja koji ponekad mogu po malo i smetati. Previše informacija može i da smeta kao i njihov nedostatak. Inspiracija su često i ti mladi ljudi kad napreduju i razvijaju se. Sve je to jedan dinamičan mozaik različitih impulsa koji dolaze do umetnika i deluju na njega pozitivno ili negativno, stoga je umetnost deo ukupnog društvenog konteksta.

Bili ste zagazili i u političke vode, koje tradicionalno, barem na Balkanu, nisu čiste. Idu li ruku pod ruku umjetnička duša i politički djelatnik? Šta Vas je bilo ponukalo za taj eksperimentalni izlet u politiku i jeste li bili svjesni šta Vas čeka u politici? Jeste li se razočarali?

SLEZOVIĆ:Politički angažman je došao kao posledica i sled mog intelektualnog angažmana. Tokom ratnih godina vodio sam Sandžački intelektualni krug koji je najuže sarađivao sa Beogradskim krugom intelektualaca na otporu ratnoj politici i ksenofobiji. Sa rušenjem režima Slobodana Miloševića, pristupio sam tada ekspertskoj mreži G17 Plus koja je prerasla u stranku i u svom programu imala koncept evropske građanske Srbije. Tada je postojala nada da je to moguće i okupljalo je entuzijaste bez političkog iskustva. Mogu reći da mi je to iskustvo bilo dragoceno ponajviše iz dva aspekta. Prvo u poziciji si da dobro sagledaš ljude u strukturama njihovog bića, što može biti korisno za umetnika ali i dubinsku strukturu jednog društva, u ovom slučaju srpskog ali sopstvene nacionalne zajednice. Sve su to dragocena iskustva. Naravno nisam bio svestan šta me sve čeka a dosta toga se odrazilo na moj rad. Umetnik sagleda sebe sa pozicije koliko to njegovo bavljenje umetnošću ne zanima ljude na vlasti i koliko to u osnovi nema neku važnost za te strukture. Jesam na neki način izašao razočaran jer sam uvideo da u politici uglavnom opstaju zli i pokvareni, oni čiji je lični interes daleko ispred opšteg, društvenog. No, sa druge strane srećan sam da sam susreo i prave ljude. Mislim da je to vrednija stvar i da je uvek pred nama izbor. Tada sam i ja napravio svoj izbor i povukao se iz te sfere još više predan sopstvenoj umetničkoj vokaciji. Ovog puta sa jednim novim iskustvom.

Hoćete li povući neku paralelu između vremena nekih Vaših početnih umjetničkih izražaja i današnjeg, kada je riječ o odnosu okruženja, užeg ili šireg, prema umjetnosti, konkretnije – prema slikarstvu?

SLEZOVIĆ:Kontekst je potpuno drugačiji. Ja sam rođen u Jugoslaviji, školovao se dok je ta zemlja još postojala, istina već zahvaćena krizom. Ali ono što je jako bitno je da je ona posedovala elitnu kulturu izraslu na procepu dvaju svetova,  zapadno – kapitalističkog i istočnog – komunističkog, sa jakom svešću o sopstvenom kulturnom identitetu. Danas toga nema. Svet je globalizovan i mladi ljudi su od samih početaka ubačeni u taj globalizujući vrtlog. Ranije ste prosto bili u poziciji da pronađete korene sopstvene autentičnosti, danas to može izgledati ne samo duboko anahrono već i bizarno. Pa ipak bez te autentičnosti nema ničeg u umetnosti. Praznina uniformnog izraza i ideja gde svi rade na istim postulatima je zastašujuća a istovremeno sveprisutna.

S obzirom da ste i pedagog, recite kakav je danas interes mladih ljudi prema likovnoj umjetnosti?

SLEZOVIĆ:Rekao bih da postoji veliko interesovanje i ono ne bi trebalo da čudi. Umetnost je danas jedna velika privilegija, mogućnost da se uživa u njoj, da se stvara. Ona zadovoljava onu potrebu ili čak i iluziju za slobodom, da možete izraziti sopstveno biće, ispitati kapacitete sopstvenih mogućnosti. Pri tom, zastrašujući položaj mladih, obrazovanih ljudi koji ne mogu naći zapošljenje, ove mlade ljude, rekao bih stavlja čak i u nešto povoljniju situaciju.

Na kraju, ima li umjetnik pravo barem na predah u stalnom traganju za istinom?

SLEZOVIĆ:Živimo u vrlo dinamičnom vremenu ubrzanih globalnih promena, vrlo zahvalnom sa pozicije tragalaštva za istinom, kako sopstvenom tako i onim širim, opštim, društvenim pa i umetničkim. Možda je ovo jedno od najzahvalnijih vremena za umetnost. Nove tehnologije koje proširuju opsege naših komunikacija, kretanja, promene prebivališta, nove mogućnosti izraza, nebrojenih problema i pitanja savremenog globalizovanog sveta gde se svi suočavaju sa istim stvarima i tako dalje i tako dalje. Rekao bih nema mesta za predah u ovom tragalaštvu, ali se postavlja pitanje naših kapaciteta. Ipak smo mi ljudi ograničena bića u svom individualitetu i uz to smrtna. Ali po prvi put smo u prilici da produžavamo svoju ,,mladost”, kao zahtev vremena, ne samo biološki već i duhovno i intelektualno. Nadajmo se da će i ostati tako.

Hvala Vam velika za ovaj razgovor.

SLEZOVIĆ:Hvala i Vama na zanimljivim pitanjima.

RAZGOVARAO: Bedrudin GUŠIĆ (901)

 

 

 

Komentariši

Upišite vaše podatke ispod ili kliknite na jednu od ikona da se prijavite:

WordPress.com logo

You are commenting using your WordPress.com account. Odjava / Promijeni )

Twitter slika

You are commenting using your Twitter account. Odjava / Promijeni )

Facebook fotografija

You are commenting using your Facebook account. Odjava / Promijeni )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Odjava / Promijeni )

Povezivanje na %s