Nemanja Stjepanović, istraživač u Fondu za humanitarno pravo iz Beograda: AKO NE SHVATIMO DA JE VLADO TRIFUNOVIĆ HEROJ, RADOVAN KARADŽIĆ ZLOČINAC, A NE OBRNUTO, NAS U BUDUĆNOSTI ČEKAJU NOVI KRVAVI RATOVI, NEBITNO DA LI ZA 5 ILI 50 GODINA

Posted: 27. Januara 2017. in Intervjui

nemanja-stjepanovic

Reč je o tome da je Vlado Trifunović bio jedan od retkih oficira JNA koji nisu pristali na transformaciju armije iz jugoslovenske u srpsku. Nije pristao da bude deo projekta koji je podrazumevao etničko čišćenje te vojske koja je zatim pretvorena u instrument etničkog čišćenja teritorije oivičene granicama zamišljene Velike Srbije…..Nedavno sam bio upitan da li bi predsednik Srbije Tomislav Nikolić trebalo posthumno da odlikuje generala Trifunovića. Ne, to ne bi smeo da uradi predsednik čije je ponašanje i danas i u prošlosti u potpunoj suprotnosti sa delima generala Trifunovića. Bilo bi, uostalom, paradoksalno da četnički vojvoda odlikuje partizanskog generala…..Setite se Ante Markovića. Jednakom žestinom napadali su ga srpski i hrvatski nacionalisti, što je bio jedan od pokazatelja njegovog ispravnog puta. Slično je sa generalom Trifunovićem…..Uostalom, ponašanje Srbije i Hrvatske prema njemu najbolje je definisao sam general Trifunović: “Ja sam jedini general kojeg je Hrvatska osudila za ratni zločin, a Jugoslavija zato što nisam počinio ratni zločin”…..Dokle je Srbija više od 20 godina od završetka ratova u BiH i Hrvatskoj dogurala najbolje govori činjenica da je nedavno iz jedne od vladajućih stranaka stigla inicijativa za podizanje spomenika Slobodanu Miloševiću u Beogradu…..Tako se mladi danas, u Srbiji konkretno, osećaju kao da ih stalno neko za nešto napada zato što su Srbi. Oni su na sebe preuzeli breme svojih roditelja, umesto da ga odbace i kažu – Mi ništa nismo uradili, hajde da vidimo gde su bili naši roditelji dok su se dešavala tragedija bivše Jugoslavije…..Još dok Krajišnik nije izašao iz zgrade Predsedništva Srbije, premijer Srbije izjavio je pred novinarima da „Srbija nikada neće štititi ratne zločince“. Birajte hoćete li za to upotrebiti termin licemerje, bezobrazluk ili neki treći…..U ovom slučaju, Srbija je ispunila zahtev da se ne smeju negirati genocid i drugi zločini koji su presuđeni pred domaćim sudovima i Međunraodnim krivičnim sudom u Hagu. Ne i oni koje je preusdio Međunarodni krivični sud za bivšu Jugoslaviju. Tako se nalazimo u situaciji da je kažnjivo negiranje zločina u Kongu, ali ne i u Srebrenici, Prijedoru, Sarajevu, Meji, Korenici, Škabrnji ili Dalju. Ali formular je popunjen, međunarodni partneri zadovoljni…..Đukić neprestano donosi opravdanja od lekara, što je u predmetima za ratne zločine u Srbiji jedan od uspešnih modela odugovlačenja procesa. Tako se iz dana u dan, već godinu i po saslušanja odlažu. U isto vreme, Đukićevi branioci i plaćeni eksperti izveli su opit na poligonu Vojske Srbije u Nikincima kod Rume na kojem su navodno utvrdili da 71 osoba na Tuzlanskoj kapiji nije mogla biti ubijena granatom ispaljenom sa položaja VRS, već eksplozivom podmentutim na samom trgu. Drugim rečima, građani Tuzle ubijali su sami sebe……Voz sa freskama i natpisom „Kosovo je Srbija“ jedino je moguće ishodište aktualne vladajuće politike u Srbiji i ujedno njen najveći intelektualni domet u odnosu na pitanje nezavisnosti Kosova. To je ista ona matrica koju je primenjivao Slobodan Milošević – igrati na kartu populizma i provocirati dok ne izbije sukob, jer je sukob jedino okruženje u kojem se oni dobro snalaze. Upravo ta politika dovela je do situacije u kojoj je rečenicu „Kosovo je Srbija“ prikladnije ispisati na vozu, nego u Ustavu Srbije……

Nedavno je preminuo general nekadašnje JNA Vladimir Vlado Trifunović. Kao što je poznato, pokojni general Trifunović 2014. godine bio je dobitnik nagrade “Duško Kondor”, za građansku hrabrost. Po čemu bi trebalo pamtiti tog generala?

STJEPANOVIĆ: Trebalo bi ga pamtiti po hrabrosti, plemenitosti i razumnosti. Po odluci da u pakao pretvori život svoje porodice, umesto da u crno zavije blizu 300 porodica svojih vojnika i oficira, i ko zna koliko porodica koje bi bile na udaru napada na Varaždin koji mu je naređen. Kada je odlučio da preda kasarnu, a ne da stotine ljudi odvede u besmislenu srmt, general Trifunović je znao kakve će to posledice imati po njega. Svejedno, odlučio se za teži i časniji put.

Postoji međutim još jedna bitna stvar koju čak i oni koji mu ne odriču plemenitost zaboravljaju. Reč je o tome da je Vlado Trifunović bio jedan od retkih oficira JNA koji nisu pristali na transformaciju armije iz jugoslovenske u srpsku. Nije pristao da bude deo projekta koji je podrazumevao etničko čišćenje te vojske koja je zatim pretvorena u instrument etničkog čišćenja teritorije oivičene granicama zamišljene Velike Srbije.

Mi u Srbiji danas ne slavimo ljude poput Vlade Trifunovića, već radije osuđene ratne zločince poput Šljivančanina, Krajišnika i Lazarevića.

Nedavno sam bio upitan da li bi predsednik Srbije Tomislav Nikolić trebalo posthumno da odlikuje generala Trifunovića. Ne, to ne bi smeo da uradi predsednik čije je ponašanje i danas i u prošlosti u potpunoj suprotnosti sa delima generala Trifunovića. Bilo bi, uostalom, paradoksalno da četnički vojvoda odlikuje partizanskog generala.

Za ono što je učinio u kasarni u Varaždinu te 1991. godine, umjesto priznanja obiju sukobljenih strana, proglašen je izdajnikom u Srbiji a osuđen za ratni zločin u Hrvatskoj. Kako to komentirate?

STJEPANOVIĆ: Setite se Ante Markovića. Jednakom žestinom napadali su ga srpski i hrvatski nacionalisti, što je bio jedan od pokazatelja njegovog ispravnog puta. Slično je sa generalom Trifunovićem. Njegov čin nije se mogao dopasti rukovodstvima koja su smatrala da će svoje ciljeve ostvariti ratom. Odluka da se ne ulazi u sukob nije se uklapala u koncept koji je podrazumevao gubitak hiljada i hiljada života. Uostalom, ponašanje Srbije i Hrvatske prema njemu najbolje je definisao sam general Trifunović: “Ja sam jedini general kojeg je Hrvatska osudila za ratni zločin, a Jugoslavija zato što nisam počinio ratni zločin”.

Ko onda u toj Srbiji, što se tiče ratnika, dobija priznanja i druge benefite?

STJEPANOVIĆ: Oni koji su pristali na projekat koji je na jedan karikaturalan način svojevremeno predstavila Biljana Plavšić: „Nas Srba može poginuti šest miliona, ali ostalih šest miliona uživaće u plodovima te borbe.“ To je politika koja je u fokusu imala teritoriju – preciznije, etnički čistu teritoriju – a ne ljudske živote. Nije ih bilo briga ni za srpske živote, o nesrpskim da ne govorim.

Neki od njih završili su pred međunarodnim sudom, njih danas slavimo kao heroje – general Vladimir Lazarević nakon oslužene kazne na koju je osuđen zbog zločina nad kosovskim Albancima iz zatvora je avionom Vlade Srbije dovezen u Srbiju, gde mu je priređen ministarski doček. Eno Veselina Šljivančanina, ide Srbijom i na tribinama vladajuće Srpske napredne stranke neumorno govori. Taj putujući ratni zločinac ne govori u javnosti o tome zašto je povukao vojsku sa vukovarske Ovčare i prepustio zarobljene Hrvate na milost i nemilost četnicima i drugom dobrovoljcima koji će ih potom streljati. Nikola Šainović, takođe osuđenik za zločine nad Albancima, po izlasku iz zatvora ekspresno je kooptiran u Glavni odbor Srpske napredne stranke. Predsednik Nikolić nedavno je u zgradu Predsedništva Srbije primio još jednog ratnog zločinca – Momčila Krajišnika. Šta to predsednik ima da čuje i nauči od osuđenog ratnog zločinca?

A oni koji do suda nisu stigli danas zauzimaju visoke rukovodeće položaje, u najgorem slučaju žive mirne penzionerske dane. Načelnik Generalštaba Srbije trenutno je general Ljubiša Diković, bivši komandant 37. brigade VJ na Kosovu u čijoj zoni odgovornosti je 1999. godine ubijeno oko 1.400 civila. Božidar Delić, komandant još jedne brigade u čijoj zoni odgovornosti su ubijani i proterivani civili poslanik je Narodne skupštine Republike Srbije. Momir Stojanović koji je vodio operaciju u kojoj je ubijeno oko 350 albanskih civila i zbog toga je na poternici Interpola, do nedavno je ispred Srpske napredne stranke bio predsednik skupštinskog Odbora za kontrolu službi bezbednosti. Danas više nije tamo, ali ga je na neki način u tom odboru zamenio niko drugi nego Vojislav Šešelj.

Dokle je Srbija više od 20 godina od završetka ratova u BiH i Hrvatskoj dogurala najbolje govori činjenica da je nedavno iz jedne od vladajućih stranaka stigla inicijativa za podizanje spomenika Slobodanu Miloševiću u Beogradu.

Da li takav odnos prema istinskom heroju Trifunoviću, s jedne strane, te generalima koji su osuđeni ili im se još sudi u Hagu, s druge strane, govori ne samo o poslijeratnim režimima u Srbiji, nego i o većinskom odnosu društva prema ratovima na prostorima bivše SFRJ i njihovim protagonistima?

STJEPANOVIĆ: Apsolutno. Naša društva se nisu suočila, nisu na iskren način sagledala svoju ratnu prošlost, svako je za sebe jedina žrtva i niko nije počinio nijedan zločin. Nažalost, polako kopni i nada da će taj proces početi sa dolaskom generacije mladih rođenih nakon rata. Čini se da su njihovi roditelji uspeli da na njih prenesu svoja uverenja i, ako hoćete, svoju odgovornost. Tako se mladi danas, u Srbiji konkretno, osećaju kao da ih stalno neko za nešto napada zato što su Srbi. Oni su na sebe preuzeli breme svojih roditelja, umesto da ga odbace i kažu – Mi ništa nismo uradili, hajde da vidimo gde su bili naši roditelji dok su se dešavala tragedija bivše Jugoslavije. Jesu li u njoj aktivno učestvovali? Jesu li i koliko bili glasni za ili protiv rata i zločina? Ili su samo ćutali, što takođe podrazumeva izvesnu odgovornost. Umesto toga, dobijamo generaciju frustrirane dece koja misle da je ceo svet protiv njih, što je savršeno pogonsko gorivo za nove nesporazume i nove sukobe.

Naravno, postoje i primeri koji daju kakvu-takvu nadu. Recimo onaj iz Jajca gde bošnjačka i hrvatska deca nisu pristala na nacionalno podeljene škole ili najnoviji iz vojvođanske Beške, gde su se aktivistkinje i aktivisti Inicijative mladih suprotstavili postavci u kojoj je osuđeni zločinac politički i moralni autoritet srpskog društva, takođe i iz Jasenovca gde su neki drugi mladi ljudi, iz hrvatske Inicijative prelepila tablu sa natpisom „Za dom spremni“.

Može li se onda “slučaj general Trifunović”, bilo da ga posmatramo sa srbijanske ili sa hrvatske strane, smatrati paradigmom stradanja ne samo nevinih građana napadnutih zemalja, nego i pojedinih visokih oficira bivše JNA koji su se našli “na pogrešnom mjestu u pogrešno vrijeme”?

STJEPANOVIĆ: Ne samo paradigmom, već i putokazom šta će se u nekim budućim sličnim situacijama, kojih se pribojavam, dešavati sa neposlušnima, a šta sa onima koji se uključe u projekat osvajanja teritorija, pa usput počine i ratne zločine. Da bismo izbegli da se uopšte ponovo nađemo u situaciji međusobnih ratova, proces suočavanja je od ključne važnosti. Ako ne shvatimo zbog čega je Vlado Trifunović heroj, Radovan Karadžić zločinac, a ne obrnuto, nas u budućnosti čekaju novi krvavi ratovi, nebitno da li za 5 ili 50 godina.

Nedavno je na tribini SNS-a u Beškoj gostovao osuđeni ratni zločinac Veselin Šljivančanin, kada su napadnuti aktivisti Inicijative mladih za ljudska prava jer su protestirali. I predsjednik Nikolić je primio jednog drugog osuđenog ratnog zločinca – Momčila Krajišnika. Kakvu poruku šalju naprednjaci i predsjednik Nikolić onima koji drugačije misle u Srbiji te žrtvama tih i drugih ratnih zločinaca u regionu?

STJEPANOVIĆ: Politički analitičari kažu da je to sa Šljivančaninom i Krajišnikom puki potez vladajuće stranke da privuče glasove nacionalista. Mene zaista ne zanima da li će oni ili neko drugi na tome politički profitirati, već me zanima kako smo mi ovoliko godina nakon ratova došli u situaciju da ratni zločinci donose glasove i, drugo, kakvo će društvo u budućnosti biti ako su ratni zločinci moralni autoriteti.

O tome gde se Srbija danas nalazi najbolje svedoči lapsus Momčila Krajišnika koji se nakon susreta sa Nikolićem zahvalio „predsedniku Miloševiću“. On, dakle, ne vidi razliku između politike koja je podržavala činjenje ratnih zločina i politike koja danas podržava osuđene zločince. Eto, Momčilo Krajišnik je, priznajmo, bar u nečemu u pravu.

Još dok Krajišnik nije izašao iz zgrade Predsedništva Srbije, premijer Srbije izjavio je pred novinarima da „Srbija nikada neće štititi ratne zločince“. Birajte hoćete li za to upotrebiti termin licemerje, bezobrazluk ili neki treći.

Aktivistkinje i aktivisti Inicijative mladih su se suprotstavili javnom nastupu Šljivančanina na tribini vladajuće stranke. Brutalno su pretučeni, ali to nažalost nije najgore što se dogodilo. Još dok su ih ispitivali u policijskoj stanici, stiglo je saopštenje vladajuće SNS u kojem se oni nazivaju fašistima, potom je i policija zapretila da će ih možda tretirati kao osumnjičene, a ne oštećene, a sutradan su tim smerom nastavili i ministar policije Stefanović i premijer Vučić.

Na stranu sve, ali da li je moguće da se niko od tih promotera ratnih zločinaca ni u jednom času nije zapitao kako se osećaju porodice žrtava za čija su stradanja odgovorni ljudi koji se danas rukuju sa najvišim predstavnicima vlasti.

Dokle se došlo sa javnom raspravom o Prijedlogu Zakona o izmjenama i dopunama krivičnog zakonika vezano za zabranu javnog odobravanja i negiranja genocida, zločina protiv čovečnosti i ratnih zločina? Da li ste Vi iz Fonda imali primjedbe na neke stavove u Prijedlogu tog zakona?

STJEPANOVIĆ: Taj član zakona koji se odnosi na zabranu negiranja ratnih zločina slika je i prilika evropskog puta Srbije. Bitno je pravilno popuniti formular i doći dotle da oni koji o nama odlučuju u jednom kvadratiću štikliraju datu stvar. U ovom slučaju, Srbija je ispunila zahtev da se ne smeju negirati genocid i drugi zločini koji su presuđeni pred domaćim sudovima i Međunraodnim krivičnim sudom u Hagu. Ne i oni koje je preusdio Međunarodni krivični sud za bivšu Jugoslaviju. Tako se nalazimo u situaciji da je kažnjivo negiranje zločina u Kongu, ali ne i u Srebrenici, Prijedoru, Sarajevu, Meji, Korenici, Škabrnji ili Dalju. Ali formular je popunjen, međunarodni partneri zadovoljni.

Slična je, recimo, situacija u vezi sa suđenjima za ratne zločine u Srbiji. Donose se strategije i akcioni planovi, pišu se izveštaji i analize, međunarodni partneri štikliraju, a u praksi proces suđenja za ratne zločine zamire.

A u kojoj je fazi postupak za priznanje i izvršenje krivične presude Suda BiH protiv Novaka Đukića (osuđen za zločin na Tuzlanskoj kapiji) koji se vodi pri Odjeljenju za ratne zločine Višeg suda u Beogradu? Da li ste se očitovali o tom slučaju?

STJEPANOVIĆ: U fazi odugovlačenja i revizije sudski utvrđenih činjenica. General Đukić je tokom postupka u BiH praktično pobegao u Srbiju kad mu se za to ukazala prilika. Zatim su ovde njegovi branioci i poštovaoci pokrenuli borbu na dva koloseka – jedan na kojem izbegavaju pojavljivanje u procesu koji bi trebalo da rezultira priznavanjem presude i drugi koji se odnosi na javnu kampanju negiranja zločina u Tuzli.

Đukić neprestano donosi opravdanja od lekara, što je u predmetima za ratne zločine u Srbiji jedan od uspešnih modela odugovlačenja procesa. Tako se iz dana u dan, već godinu i po saslušanja odlažu. U isto vreme, Đukićevi branioci i plaćeni eksperti izveli su opit na poligonu Vojske Srbije u Nikincima kod Rume na kojem su navodno utvrdili da 71 osoba na Tuzlanskoj kapiji nije mogla biti ubijena granatom ispaljenom sa položaja VRS, već eksplozivom podmentutim na samom trgu. Drugim rečima, građani Tuzle ubijali su sami sebe.

Ako su tako sigurni u nevinost svog klijenta, postavlja se pitanje zašto opit nisu izveli tokom dokaznog postupka pred Državnim sudom u Sarajevu. Očito zato što su sigurni da će rezultati bolji prijem imati u neukoj javnosti, nego pred profesionalnim sudijama.

Mi smo na to reagovali saopštenjem (http://www.hlc-rdc.org/?p=32940), a budno pratimo sudski proces priznavanja presude iz BiH.

Nastupila je 25. godina od otmice i ubistva 16 građana Srbije bošnjačke nacionalnosti u Sjeverinu kod Priboja, za koji zločin su odgovorni pripadnici vojske bosanskih Srba. Ima li nade da će porodice ubijenih naći njihove posmrtne ostatke i dobiti barem simbolično obeštećenje?

STJEPANOVIĆ: Kada je u pitanju obeštećenje, srpsko pravosuđe je u prošlosti čvrsto branilo stav da obeštećenja nema za žrtve koje su stradale na teritoriji druge države. Žrtve iz Sjeverina tretiraju se tako jer su prilikom otmice ne svojom krivicom zašli nekoilko metara ili kilometara u teritoriju BiH. Za srpsko pravosuđe nebitno je što su oni bili državljani Srbije, zaposleni u državnom preduzeću i oteti iz državnog autobusa, kao i to što je policija Republike Srbije garantovala bezbednost na toj liniji i nije ništa preduzela da do otmice ne dođe. Odbijanje da se oštećenim porodicama isplate reparacije, praktično je rezultat negiranja odgovornosti države za sudbinu njihovih rođaka. Jedini pozitivan korak u tom pogledu učinila je opština Priboj, pomažući postavljanje spomen obeležja žrtvama otmice spomen obeležje u tom gradu. Što se potrage za telima tiče, očito da nikada, pa ni tokom sudskog postupka otmičarima iz Sjeverina Milanu Lukiću, Oliveru Krsmanoviću, Dragutinu Dragićeviću i Đorđu Ševiću, nije učinjen ozbiljan napor da se sazna gde su tela otetih završila. Mafijaški princip zavere ćutanja tako odnosi pobedu nad snagom državnih organa.

Kako Vi komentirate misiju voza “Kosovo je Srbija”? Da li je, nakon što isti nije stigao na cilj, ugrožen daljnji dijalog između Beograda i Prištine? Pomažu li ovakvi vozovi Srbima u Kosovskoj Mitrovici i Kosovu inače?

STJEPANOVIĆ:Voz sa freskama i natpisom „Kosovo je Srbija“ jedino je moguće ishodište aktualne vladajuće politike u Srbiji i ujedno njen najveći intelektualni domet u odnosu na pitanje nezavisnosti Kosova. To je ista ona matrica koju je primenjivao Slobodan Milošević – igrati na kartu populizma i provocirati dok ne izbije sukob, jer je sukob jedino okruženje u kojem se oni dobro snalaze.

Upravo ta politika dovela je do situacije u kojoj je rečenicu „Kosovo je Srbija“ prikladnije ispisati na vozu, nego u Ustavu Srbije.

Hvala Vam velika za ovaj razgovor.

STJEPANOVIĆ:

RAZGOVARAO: Bedrudin GUŠIĆ (862)

bg-26-12-2016-1

Komentariši

Upišite vaše podatke ispod ili kliknite na jednu od ikona da se prijavite:

WordPress.com logo

You are commenting using your WordPress.com account. Odjava / Promijeni )

Twitter slika

You are commenting using your Twitter account. Odjava / Promijeni )

Facebook fotografija

You are commenting using your Facebook account. Odjava / Promijeni )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Odjava / Promijeni )

Povezivanje na %s