Civilno društvo

Posted: 12. Decembra 2016. in Intervjui

Piše: Dejan Ilić

dejan-ilic_660x330Izvinjavam se čitaocima, oni znaju šta je civilno društvo. Nevolja je što to ne zna predsednik vlade. Dobro, on pojma nema ni o obrazovanju, recimo, zbog čega svako malo o obrazovanju izgovara stvari koje nemaju veze sa zdravom pameću. Ali, ovo sa civilnim društvom je ipak nešto ozbiljnije. Naravno, polazim od toga da predsednik vlade blage veze nema šta je civilno društvo, pa je rekao to što je rekao. Ako zna, stvari stoje još mnogo gore, jer bi to onda bila prva eksplicitna poruka sa kojom nas predsednik vlade direktno informiše o svojoj viziji Srbije. Zato ćemo ovde kratko o civilnom društvu: jedna mala (vikend) lekcija u pet minuta, namenjena predsedniku vlade, a ne čitaocima.

Na konferenciji za novinare, početkom ove nedelje, predsednik vlade je rekao (i ostao živ): „Ima onih koji žele da Srbija bude civilno društvo ili nevladina organizacija. Pa, neće nikad… Pa, nećemo nikad tako da se ponašamo“. I kao da ga nismo dobro razumeli, kao da se nije dovoljno izlupao, predsednik vlade je nastavio, u svom razularenom siledžijskom maniru: „Ili ćete da poštujete ono što Srbija jeste, ono što Srbija može i hoće da učini, ali nemojte da pokušavate da nas napravite onim što nismo. Neću da budem deo civilnog društva nikad, čestitam im i hoću da radim s njima. Neću da budem političar koji će da bude deo civilnog društva, neću da pripadam nijednoj nevladinoj organizaciji“.

Pokušajmo ovo da raspletemo i razumemo, onoliko koliko je moguće. Šta to, pored gole verbalne agresije i eksplicitne pretnje, ovde još imamo? Predsednik vlade sintagme civilno društvo i nevladine organizacije koristi kao sinonime. Zatim, on civilno društvo vidi kao suštu suprotnost onome što je Srbija danas. I ne samo to: on čitavu (ne tako dugu) istoriju Srbije vidi kao nešto nespojivo sa civilnim društvom. Na kraju, izjednačivši sebe sa Srbijom, što mu je i inače manir – sasvim u skladu s krilaticom: država, to sam ja – predsednik vlade kaže da kao političar neće da bude deo civilnog društa, ali i kao osoba Aleksandar Vučić on se gadi civilnog društva i takođe neće da bude njegov deo.

Sledi niz razočaranja za predsednika vlade i Vučića. Civilno društvo je složeni pojam, sa bogatom istorijom. Kao takav, on ima svoju deskriptivnu, ali i svoju normativnu stranu. Pođimo od deskriptivne, i recimo odmah: šta god mislio predsednik vlade o Srbiji, ona jeste civilno društvo; od kad postoji moderna država na ovoj teritoriji, Srbija je bila civilno društvo; dok god bude postojalo nešto nalik na modernu državu, Srbija će i dalje biti civilno društvo, uprkos svim totalitarnim i diktatorskim pokušajima, te šta god o tome mislio predsednik vlade i kakve god da su mu namere. U meri u kojoj je deo civilizovanog sveta, Srbija jeste civilno društvo, iako jeste u svojoj nedavnoj istoriji pala u varvarstvo, čemu je veliki doprinos dao i sadašnji predsednik vlade; ali, iz tog varvarstva se i podigla upravo zahvaljujući civilnom društvu. Koliko god da predsednik vlade danas ponovo gura Srbiju u varvarstvo, civilno društvo će ovde preživeti.

Nadalje, kao predsednik vlade, Vučić po definiciji ne može biti deo civilnog društva. Ali, kada ne radi, recimo, kada kao obični građanin šeta ulicom, dakle kada se nalazi u javnom prostoru a nije na poslu (što bi ipak trebalo da bude zamislivo, jer ako nije – to onda nije normalno stanje), on ne može biti ništa drugo nego pripadnik civilnog društva, šta god on opet o tome mislio. Dakle, besmislena je njegova tvrdnja da on kao političar nema veze sa civilnim društvom jer je to banalna istina: po definiciji političar na funkciji nije deo civilnog društva i nema razloga da se to izgovara. S druge strane, on kao Aleksandar Vučić jedino može biti deo civilnog društva, i ništa više ni manje od toga.

Sasvim jednostavno, u svojoj deskriptivnoj denotaciji, civilno društvo je sve ono što se tiče kolektivnog života pojedinca, a nalazi se između porodice i države i nezavisno je i od jednog i od drugog. U svojoj normativnoj konotaciji, civilno društvo odnosi se na zajednicu slobodnih građana. U vezi sa tim je onda i shvatanje civilnog društva u sprezi sa pojmom pravne države, gde se civilno društvo odnosi na zajedničko delovanje slobodnih građana na osnovu zakonom garantovanih ljudskih i političkih prava a sa ciljem da se od zloupotreba odbrane zajemčena socijalna, politička i ekonomska prava. Sindikati su dobar primer takvog organizovanja. U Srbiji, konkretno, položaj sindikata i praktično lišavanje radnika prava koja su im navodno zagarantovana, primer su za neprijateljski stav predsednika vlade prema civilnom društvu.

Civilno društvo je bilo jedan od ključnih elemenata u nastanku moderne države i ograničavanju do tada nesputane vlasti monarha. Na početku modernog doba sazrela je svest o tome da je legitimna ona vlast koja odgovara ideji opšteg dobra i štiti opšte dobro. Pri tom, šta je opšte dobro ne određuje vlast, nego se o tome postiže saglasnost unutar civilnog društva u razmeni mišljenja između slobodnih građana. Legitimnost tako ne proističe iz uslova koje postavlja vlast, nego neposredno zavisi od saglasnosti koja se formira unutar civilnog društva, mimo prisile vlasti. Kada izgovori da Srbija danas nije i nikada nije bila civilno društvo, predsednik vlade – da to jednostavno kažemo – laže; kada kaže da Srbija to nikada neće biti, on naprosto preti i razotkriva svoje diktatorske i totalitarne ambicije.

Posle 17. i 18. veka, sledeće važno razdoblje za civilno društvo bila je druga polovina 20. stoleća u zemljama takozvanog Istočnog bloka. Poput našeg današnjeg predsednika vlade, i tada su vlastodršci verovali da između uskog privatnog domena i države ne sme postojati prostor zajedničkog delovanja slobodnih pojedinaca. Drugim rečima, svako javno delovanje moralo se odvijati pod okriljem i kontrolom države i njenih ustanova, baš onako kako to danas nama i predstavnicima iz Evropske unije hoće da objasni predsednik vlade, kada kaže da Srbija, a i on lično, nije i neće biti civilno društvo. Međutim, onda kao i danas, pojedinci su pronalazili načine da formiraju javni prostor za svoje zajedničko delovanje. Za to vreme, kao i za nas danas, izuzetno je važan esej Vaclava Havela Moć nemoćnih. To je esej o važnosti istine i značaju civilnog društva u borbi protiv totalitarnog režima. I opet je reč o sindikatima: prema svedočenju jednog poljskog aktiviste, taj Havelov esej o civilnom društvu iz 1977. bio je jedan od oslonaca (pored liberalnog egalitarizma, socijalističkog samoupravnog pristupa, i katoličkog socijalnog učenja) za delovanje tamošnjeg sindikata Solidarnost.

Da zaključimo, u svom uličarskom maniru jeftinog šibicara, predsednik vlade bi da civilnom društvu podmetne ideju nevladinih organizacija kao stranih plaćenika (čak se i neoliberali, od kojih Vučić ne zazire, kao što zazire od civilnog društva, ne odriču tako lako usluga nezavisnih grupa građana u domenu socijalne skrbi). Iz čega bi moglo da sledi da je za predsednika vlade svako ko govori o slobodi građana i njihovoj međusobnoj solidarnosti, te o odbrani elementarnih ljudskih prava – strani plaćenik. S druge strane, autentično srpska, za predsednika vlade jeste vizija totalitarne Srbije gde svaki građanin u javni prostor može ući samo pod okriljem države i pod njenom apsolutnom kontrolom. Ne čudi šta sve može da izađe iz te glave, čudi smelost da se to javno izgovori. Na to možemo samo da kažemo, pozivajući se na jednu od ovdašnjih slobodarskih tradicija, svaka reč iz izjave predsednika vlade – smrdi nečoveštvom.

Izvor: Peščanik.net, 10.12.2016.

Komentariši

Upišite vaše podatke ispod ili kliknite na jednu od ikona da se prijavite:

WordPress.com logo

You are commenting using your WordPress.com account. Odjava / Promijeni )

Twitter slika

You are commenting using your Twitter account. Odjava / Promijeni )

Facebook fotografija

You are commenting using your Facebook account. Odjava / Promijeni )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Odjava / Promijeni )

Povezivanje na %s