Branka Trivić, urednica u beogradskom dopisništvu Radija Slobodna Evropa (RSE): MILORADA DODIKA BI OVDE NEKI RADIJE VIDELI KAO PREMIJERA SRBIJE – KAO I PUTINA, UOSTALOM

Posted: 9. Novembar 2016. in Intervjui

branka-trivicDolaze li Rusi na Balkan? – pitate. Da, Rusi su već na Zapadnom Balkanu – informaciono-propagandno žestoko udaraju i gde god mogu podmeću nogu evroatlantskim i evropskim integracijama ovdašnjih država. Štaviše, crnogorski državni tužilac otkrio je da su ruski nacionalisti organizovali rušenje vlasti tokom izborne noći u Crnoj Gori….. I dok je Unija totalno nezainteresovana za dalje proširenje, što je predsednik Evropske komisije Žan Klod Junker obznanio čim je seo u fotelju – da, naime, do 2020. nikakvog proširenja neće biti, dok je, dakle, EU zaglavljena u sopstvenoj višestrukoj krizi – ekonomskoj, migrantskoj, brexitskoj – preti opasnost da Zapadni Balkan, koji je još uvek “čardak ni na nebu ni na zemlji”, zbog predugog putovanja, koje asocira na čekanje Godoa, sklizne sa EU kursa, na čemu Moskva ubrzano radi. Kad god se pomene da je proces evrointegracija previše dug i birokratizovan, usledi briselski odgovor da zapadnobalkanske države nisu i još dugo neće biti spremne za članstvo u EU…..Ne verujem da će slučaj „Trepče“ zaustaviti briselski dijalog. Uostalom, da taj proces neće biti zaustavljen rekao je i sam Vučić, prilično spustivši loptu u vezi s tim problemom…..Verujem da je Vučić mogao da učini mnogo više kako bi odgovorio Dodika od raspisivanja referenduma, ali je verovatno procenio da bi, da je vršio agresivniji pritisak na njega, sam izgubio kod kuće. Njegovo sopstveno biračko telo još uvek pliva u nacionalističkim vodama i pretpostavljam da bi mu rejting opasno pao da se bacio na Dodika. Zagonetka mi je, međutim, zašto Brisel i Vašington nisu činili više na sprečavanju tog referenduma…..Da, Milorada Dodika bi ovde neki radije videli kao premijera Srbije. Kao i Putina, uostalom….. Vučić to makijavelistički radi: pusti Dačića i Vulina da udaraju okolo, a onda se on pojavljuje kao medijator i pomiritelj. Hajde, Dačićeva stranka je neki solidan procenat na izborima sama zaradila, a uz to, Putin je Vučića primorao da Dačića uzme u vladu, što zahvaljujući dobrom izbornom rezultatu nije morao. Ali, šta će mu Vulin?….Srbija nije regionalni lider i o tome svedoče svi ekonomski pokazatelji. Druga je stvar što ovdašnji lideri tom mantrom hrane svoju političku sujetu. Često im naruku idu i takve izjave zapadnih funkcionera, koji njima verovatno žele da kod Vučića i drugih srpskih zvaničnika održavaju budnom svest o odgovornosti za mir u regionu….. Mislim da Vučić, ma koliko da to nije dovoljno, više uvažava Sarajevo nego što je to činio njegov prethodnik Boris Tadić, koji je stalno šurovao sa Dodikom, zabijao klinove u točkove Crnoj Gori, koji je, po mom skromnom mišljenju bio ćosićevac – ako je išta u političkom smislu u bio. Setite se njegove mantre – „I Kosovo i Evropska unija“…..Premijer Vučić nedavno reče da će predsedničkim izborima da se bavi tek za šest meseci. Imam utisak da neće dati podršku ponovnoj kandidaturi Tomislava Nikolića, ali to još neće da obnaroduju…..Dikić je još uvek u pritvoru, a jedanaestorica iz te grupe, ako se ne varam, oslobođena je sumnji da su učestvovali u pripremi terorističkog čina, odnosno, državnog udara u Crnoj Gori u izbornoj noći. Pomenuh da je crnogorski tužilac izašao u javnost rekavši da su ruski nacionalisti organizovali rušenje vlasti u Crnoj Gori, da su, u slučaju neuspeha te akcije, imali i plan B koji je značio i smaknuće Mila Đukanovića…..

Diplomirala na Fakultetu političkih nauka u Beogradu, na Odseku za međunarodne odnose. Sarađivala u časopisima i nedeljnicima “Ideje”, “Student”, “Kultura”, “Gledišta”, “Nedjelja”.

Radila kao novinar i urednik u Informativnom i Kulturnom programu Radio-televizije Beograd od 1983. do 1992. godine. Iste godine dobila otkaz od miloševićevskog rukovodstva te kuće, zbog aktivnosti u Nezavisnom sindikatu RTB i nepristajanja na režimsku ratno-huškačku propagandu.

Za Radio Slobodna Evropa radi od decembra 1993. godine. Bila je i dopisnik Radija Slobodna Evropa iz Vašingtona od januara do juna 2003. godine. Od 2006. godine je u beogradskom dopisništvu RSE.

Bavi se uređivanjem i vođenjem emisija, regionalnim političkim analizama, pravi intervjue sa istaknutim ekspertima za Zapadni Balkan u konfliktnim i post-konfliktnim strategijama rešavanja kriza u užem i širem regionu.

Prije nekoliko sedmica je na aerodromu Batajnica počela srpsko-ruska vojna vježba “BARS 2016” (“Bratstvo avijatičara Rusije i Srbije”). Dolaze li to Rusi definitivno na Balkan? Ima li to veze sa opredjeljenjem Crne Gore da pristupi NATO paktu?

TRIVIĆ: Zajedničke vojne vežbe Srbije i Rusije imaju već duži kontinuitet. Sada je u Srbiji u toku taktički manervar „Slovensko bratstvo 2016“ (Srbija, Belorusija, Rusija), a u isto vreme NATO održava vežbe, u kojima učestvuje i Crna Gora. Srpski šef diplomatije Ivica Dačić je pre nekoliko dana, u iritiranom tonu, kao da su mu dosadila takva pitanja, novinarima rekao: “Mi ćemo da pravimo vojne vežbe i da sarađujemo s kim hoćemo, ovo je naša zemlja i naši interesi.” Dodao je da Srbija sa Rusijom ima dve vojne vežbe, a sa NATO i zemljama EU dvadeset do trideset. Srbija je, poentirao je ministar, nezavisna zemlja i može da vodi nezavisnu spoljnu politiku.

Meni se čini da je Dačić nerealno optimističan. Ja imam utisak da će se Beogradu smanjivati manevarski prostor za “nesvrstanu” spoljnu politiku kako se budu dodatno zaoštravali hladnoratovski tonovi izmešu SAD i EU, na jednoj, i Rusije, na drugoj strani.

Dolaze li Rusi na Balkan? – pitate. Da, Rusi su već na Zapadnom Balkanu – informaciono-propagandno žestoko udaraju i gde god mogu podmeću nogu evroatlantskim i evropskim integracijama ovdašnjih država. Štaviše, crnogorski državni tužilac otkrio je da su ruski nacionalisti organizovali rušenje vlasti tokom izborne noći u Crnoj Gori.

I dok Rusija jača svoje prisustvo na Zapadnom Balkanu, Evropska unija kao da je region ostavila na autopilotu. Čini se da stara šargarepa zvana proces pridruživanja preko tehničko-ekspertskih deonica puta, otvaranja poglavlja itd. u zemljama regiona više ne postiže isti efekat. Evroskepticizam “dobija na vagi”, i u samim članicama EU, a kamoli u ovom regionu. I dok je Unija totalno nezainteresovana za dalje proširenje, što je predsednik Evropske komisije Žan Klod Junker obznanio čim je seo u fotelju – da, naime, do 2020. nikakvog proširenja neće biti, dok je, dakle, EU zaglavljena u sopstvenoj višestrukoj krizi – ekonomskoj, migrantskoj, brexitskoj – preti opasnost da Zapadni Balkan, koji je još uvek “čardak ni na nebu ni na zemlji”, zbog predugog putovanja, koje asocira na čekanje Godoa, sklizne sa EU kursa, na čemu Moskva ubrzano radi. Kad god se pomene da je proces evrointegracija previše dug i birokratizovan, usledi briselski odgovor da zapadnobalkanske države nisu i još dugo neće biti spremne za članstvo u EU. Dobro, a da li su istočnoevropske zemlje – Bugarska, Rumunija, Slovačka, Češka i druge bile spremne kad su primljene? Teško. Odluka da se prime bila je politička. Kao što je politika odgovor na to zašto je sada proces proširenja zastao. Građani država-članica EU neće nove članice i njihovi političari ne žele da izgube vlast zalažući se za nove prijeme. Isti politički oportunizam – ili kukavičluk – na delu je, naravno, i u zemljama regiona. Ni njihovi političari ne bi da izgube vlast sprovodeći bolne i nepopularne reforme kako bi ubrzali putovanje u Evropu.

Otvoren je i problem između Srbije i Kosova oko Rudarsko-metalurškog kombinata “Trepča” za koju kosovska strana, shodno usvojenom Zakonu o “Trepči”, smatra da potpuno pripada njima i da o tome nema pregovora u sklopu briselskog dijaloga između Beograda i Prištine, a predstavnici Srba u Skupštini i Vladi Kosova su, u znak nezadovoljstva, zamrznuli svoje učešće u istima. Da li bi ovaj slučaj mogao ugroziti nastavak briselskog dijaloga?

TRIVIĆ: Ne verujem da će slučaj „Trepče“ zaustaviti briselski dijalog. Uostalom, da taj proces neće biti zaustavljen rekao je i sam Vučić, prilično spustivši loptu u vezi s tim problemom. Logično mi je da pretpostavim da će na Kosovu usvojeni zakon o „Trepči“ završiti u nekom modusu međunarodne arbitraže. I Slovenija i Hrvatska su svojevremeno imale problem oko vlasništva nad nuklearkom „Krško“, prošle kroz deceniju i po arbitraže i pregovaranja i na kraju rešile problem po formuli deobe vlasništva.

Kako komentirate stav predsjednika i premijera Srbije prema već održanom referendumu u manjem bh. entitetu? Navodno, nisu ga podržali ali ga nisu ni osporili. Nije li to, najblaže rečeno, licemjeran odnos prema susjednoj državi i njenoj najvišoj sudskoj instanci?

TRIVIĆ: Verujem da je Vučić mogao da učini mnogo više kako bi odgovorio Dodika od raspisivanja referenduma, ali je verovatno procenio da bi, da je vršio agresivniji pritisak na njega, sam izgubio kod kuće. Njegovo sopstveno biračko telo još uvek pliva u nacionalističkim vodama i pretpostavljam da bi mu rejting opasno pao da se bacio na Dodika. Zagonetka mi je, međutim, zašto Brisel i Vašington nisu činili više na sprečavanju tog referenduma.

Milorad Dodik je više eksponiran u srbijanskim medijima nego kod kuće. Da li to znači da je on još uvijek popularan u Srbiji i koji dijelovi tamošnjeg društva ga vole gledati i slušati?

TRIVIĆ: Da, Milorada Dodika bi ovde neki radije videli kao premijera Srbije. Kao i Putina, uostalom. Sigurno je to bar polovina političkog spektra u Srbiji, a ono što je zapanjujuće to je da bi to verovatno volela i ubedljiva većina mladih u ovoj zemlji. Verovatno ste zapazili podatak iz poslednjeg istraživanja da bi oko 80% mladih u Srbiju uvelo Putinove zakone, iako bi istovremeno radije studirali i radili na Zapadu.

Milošević je imao svoju “TV Bastilju”. Ima li je i Vučić i koja je to, eventualno?

TRIVIĆ: Vučić najradije gostuje na TV Pink, tu privatnu televiziju izrazito preferira, iako je njen vlasnik Željko Mitrović godinama slovio za jednog od najvećih poreskih neplatiša u ovoj zemlji. Ta televizija, zajedno sa tabloidom „Informer“ prednjači u teorijama zavere koje se uglavnom svode na to da Zapad navodno radi o glavi premijera Vučića, zajedno sa domaćim špijunima i plaćenicima, u koje, naravno, spadaju opozicija, nevladine organizacije i profesionalni mediji. A o javnom TV servisu, Radio-Televiziji Srbije, Vučić je pre nekoliko meseci rekao da neće gostovati tamo.

Ivica Dačić, ministar spoljnih poslova u Vladi Aleksandra Vučića, u posljednje vrijeme daje veoma oštre, nediplomatske izjave prema BiH, posebno prema Bošnjacima. Po mnogima, on i Aleksandar Vulin su trenutno jastrebovi službenog Beograda. Mogu li oni to biti bez znanja i podrške Aleksandra Vučića?

TRIVIĆ: Definitivno ne mogu. Vučić to makijavelistički radi: pusti Dačića i Vulina da udaraju okolo, a onda se on pojavljuje kao medijator i pomiritelj. Hajde, Dačićeva stranka je neki solidan procenat na izborima sama zaradila, a uz to, Putin je Vučića primorao da Dačića uzme u vladu, što zahvaljujući dobrom izbornom rezultatu nije morao. Ali, šta će mu Vulin? Lider Pokreta socijalista, nekakve kombi-partijice, ako uopšte i kombi može da napuni, koji se prikačio vladajućoj partiji preko predizborne koalicije, bivši JUL-ovac i saradnik Mirjane Marković, ministar za rad koji je srpskog radnika i slovom zakona pretvorio u roba – elem, taj Vulin se najviše bavi onim što je izvan njegovog resora, a pre nekoliko dana je prevazišao samog sebe. Naime, američkog ambasadora u Srbiji Kylea Scotta doveo je u vezu sa bezbednosnom pretnjom po srpskog premijera u vezi sa oružjem pronađenim blizu kuće Vučićevih roditelja u beogradskom naselju Jajinci. Vučić se ni jednim slovom nije oglasio. To ni u kom slučaju ne može biti slučajno.

Vučić se očigledno pokušava nametnuti kao faktor mira u regionu, odnosno predstaviti Srbiju prema vani kao nekog regionalnog lidera. Ima li premijer Srbije takav kapacitet i da li su njegove riječi kompatibilne sa njegovim djelima? Da li mu je za ulogu kojom se danas pokušava predstaviti uteg i vlastita prošlost?

TRIVIĆ: Srbija nije regionalni lider i o tome svedoče svi ekonomski pokazatelji. Druga je stvar što ovdašnji lideri tom mantrom hrane svoju političku sujetu. Često im naruku idu i takve izjave zapadnih funkcionera, koji njima verovatno žele da kod Vučića i drugih srpskih zvaničnika održavaju budnom svest o odgovornosti za mir u regionu. Znate šta, ako je Vučić zaista stvorio sebi uverenje da je faktor mira u regionu, čak i regionalni lider, a uz to, uglavnom, sprovodi ono što od njega očekuje Brisel, što mu savetuje najmoćnija političarka u EU, nemačka kancelarka Angela Merkel, a fascinaciju njome on i ne krije; ako pregovara sa Kosovom; ako otvara poglavlja na putu ka članstvu u Evropskoj uniji; ako se sreće sa albanskim premijerom Edijem Ramom i  kosovskim privrednicima u Srbiji; ako počinje da gradi autoput Niš-Priština-Tirana-Drač; ako se u budućnosti bude zalagao za napredovanje odnosa sa Sarajevom, Zagrebom, ako je vratio u normalu odnose sa Crnom Gorom, onda je to meni dovoljno.

Da to nije političar koji je spreman ili sposoban da i kod kuće širi prostore dijaloga, demokratije, pluraliteta, pravne države, nezavisnog pravosuđa, spremnosti da prihvati kritiku i kritičku javnost – to je više nego evidentno. Ali, to su procesi kojima su decenije i vekovi rok izgradnje i ne treba gajiti nikakve pretenciozne iluzije da bi neka druga politička opcija u tom pogledu bila uspešnija. Uostalom, sve su se već pokazale na delu i rezultat je, kao što je poznato – katastrofalan.

Kompleks preispitivanja prošlosti najteži je od svih zadataka, ali to se ne može zadati ili naručiti ili napamet naučiti, što bi trebalo da shvati i deo nevladinog sektora, koji to često pokušava da ljudima uteruje. To su, slutim samo, odviše bolni procesi i moraju krenuti iz vlastite utrobe, iz sopstvene odluke da se na najteži način sretneš sa sobom i onim što si bio, što si govorio, činio i nečinio kad se zakuvavao rat i kad su padale nevine glave. To je jedan, i najvažniji, nivo procesa preispitivanja sopstvene odgovornosti za rat.

U drugom, plićem, političkom, smislu, moramo se setiti da Vučić nije prvi političar iz Miloševićeve garniture koji je došao na vlast posle oktobra 2000. Gospodin Boris Tadić i njegova Demokratska stranka su pre toga ušli u koaliciju sa Ivicom Dačićem i njegovom Socijalističkom partijom Srbije, dakle, Miloševićevim SNS-om. Pa su još, kao da je to bilo malo, proglasili i nacionalno pomirenje.

Mi, koji gledamo Srbiju izvana, pogotovo iz perspektive BiH, kao po nekoj inerciji vučemo paralelu između tamošnjeg režima iz ranih 90-tih, kada je na sceni bila crveno-crna koalicija i današnjeg u kojem glavnu riječ vode nekadašnji Šešeljevi najbliži suradnici (jedan je čak i vojvoda) i nekadašnji Miloševićev glasnogovornik. Može li se govoriti o nekoj vrsti reprize (sa malo drugačijim “dresovima”) crveno-crne koalicije i u režiji aktuelnog režima u Srbiji?

TRIVIĆ: Rekoh u prehodnim par odgovora: Srbija, ma koliko vrludavo, ide ka članstvu u Evropskoj uniji, otvorila je nekoliko poglavlja, pregovara o normalizaciji odnosa sa Kosovom, uz posredovanje EU. Mislim da Vučić, ma koliko da to nije dovoljno, više uvažava Sarajevo nego što je to činio njegov prethodnik Boris Tadić, koji je stalno šurovao sa Dodikom, zabijao klinove u točkove Crnoj Gori, koji je, po mom skromnom mišljenju bio ćosićevac – ako je išta u političkom smislu u bio. Setite se njegove mantre – „I Kosovo i Evropska unija“. Onda je 2011. u Srbiju došla Angela Merkel i rekla mu da mora da rasformira paralelne srpske inistitucije na severu Kosova. Njegov odgovor je bio da je to za Srbiju neprihvatljivo i – onda su ga i pustili niz vodu. Njegovi naslednici, makar i bili u nekadašnjim bojama – crveno-crna koalicija, nekoliko meseci po dolasku na vlast potpisuju, ipak istorijski, Briselski sporazum sa Prištinom. Toliko o „plavoj“ Demokratskoj stranci ili o crveno-crnoj koaliciji.

Demokratska dijagnoza u samoj Srbiji, ponavljam, druga je priča. Ovi se još nisu naučili marketingu, nemaju ni ekspertskih kapaciteta koje je imala Tadićeva vlast, znaju to i sami i verovatno vuku i taj kompleks i nesigurnost, zbog čega je njihova autoritarnost mnogo sirovija i ogoljenija. Ali, suštinski posmatrano, nijedna vlast posle 2000. nije bila ni odgovorna, ni demokratska. Katastrofalnu takozvanu reformu pravosuđa sprovela je Demokratska stranka, a takođe je donela i zakon o informisanju koji je bio rigorozniji od nekadašnjeg Vučićevog krajem devedesetih.

Za otprilike pola godine su predsjednički izbori u Srbiji. Vjerovatno je rano za prognoze u personalnom smislu ali, generalno, mogu li se sa ove vremenske distance očekivati neki spektakularni obrati kada je riječ o obnašatelju te dužnosti na Andrićevom vencu u narednih pet godina?

TRIVIĆ: Opozicija je, blago rečeno, još uvek u stanju slobodnog pada. Premijer Vučić nedavno reče da će predsedničkim izborima da se bavi tek za šest meseci. Imam utisak da neće dati podršku ponovnoj kandidaturi Tomislava Nikolića, ali to još neće da obnaroduju. Ako bi se za predsednika kandidovao Zaštitnik građana Saša Janković i ako bi pobedio – to bi bilo zaista spektakularno. Ipak, ne verujem u tu opciju – mislim, u njegovu pobedu ukoliko bi ušao u tu trku jer bi ga Vučićev režim provukao kroz neviđeno medijsko blato, što već i sada radi. Ne znam zaista ko bi mogao biti kandidat stranke na vlasti, s obzirom da Vučić stalno ponavlja da nije zainteresovan za tu funkciju. Vučić je nedavno rekao da bi se povukao sa vlasti ako bi pobedio kandidat opozicije, što može značiti da će u onoga koga odrede za trku sve živo uložiti da pobedi. Ali, naravno, iznenađenja su i ovde moguća. Ako bi pobedio nezavisni ili kandidat opoziciji, mogao bi to biti početak kraja ove vladajuće garniture.

Prema jednom istraživanju javnog mnjenja, čak 58% građana Srbije je za ponovno uvođenje smrtne kazne, koja je, da podsjetim, 2002. godine zamijenjena kaznom zatvora u trajanju od 40 godina. Kako bi se mogla tumačiti masovna podrška smrtnoj kazni u Srbiji i da li je realno očekivati pritisak na Skupštinu da se ponovo izglasa takav Zakon? Koliko bi njegovo eventualno donošenje odmaknulo Srbiju od cilja zvanog EU?

TRIVIĆ: U bedi, jadu, polugladi, nepismenosti i polupismenosti koje traju već više od trideset godina – ne može se očekivati rast civilizacijske svesti prosečnog čoveka. Ovde se zaista urušilo sve – čitav vrednosni i etički sistem, sve. Ali, građani su prilično pasivizovani i apatični, nekako poluživi – ne verujem da su uopšte tim pitanjem zaokupljeni, a kamoli da će vršiti pritisak da Skupština promeni taj zakon.

Kako komentirate pojavljivanje bivšeg šefa srbijanske Žandarmerije Bratislava Dikića i ostalih na dan izbora u Crnoj Gori, te njegovo hapšenje? Imate li provjerenih informacija da su se dotični tamo eventualno pojavili baš na taj dan po nečijem scenariju ili su samo išli na “hodočašće”, kako tvrdi Dikić?

TRIVIĆ: Dikić je još uvek u pritvoru, a jedanaestorica iz te grupe, ako se ne varam, oslobođena je sumnji da su učestvovali u pripremi terorističkog čina, odnosno, državnog udara u Crnoj Gori u izbornoj noći. Pomenuh da je crnogorski tužilac izašao u javnost rekavši da su ruski nacionalisti organizovali rušenje vlasti u Crnoj Gori, da su, u slučaju neuspeha te akcije, imali i plan B koji je značio i smaknuće Mila Đukanovića. Tužilac za organizovani kriminal Milivoje Katnić je novinarima rekao da je ta kriminalna grupa ruskih nacionalista, formirana na teritoriji Crne Gore, Srbije i Rusije, pošla od zaključka  „da se vlast u Crnoj Gori na čelu sa Milom Đukanovićem ne može promjeniti na izborima, te da je treba nasilno srušiti“. Sve to u cilju da se Crna Gora zaustavi na evroatlantskom putu, a posebno da se spreči njen ulazak u NATO iduće godine. Katnić je još rekao da postoji osnovana sumnja da je u nasilno rušenje vlasti u Crnoj Gori uključena jedna politička struktura iz Crne Gore, ne otkrivši ni koja je to struktura, ni o kojoj ličnosti ili ličnostima se radi. Upitan da li su organizatori terorističkih akata iz Rusije povezani sa državnim institucijama te zemlje, Katnić je rekao da za sada nema nikakvih dokaza da je država Rusija involvirana u ovaj slučaj, ali da postoje dokazi o organizatorima kao ruskim nacionalistima. Radi se, rekao je, o dve osobe koje su država Srbija i njene bezbednosne strukture imale pod nadzorom, ali čiji identitet nije saopštio.

Nemam pouzdane informacije o tome da li je Bratislav Dikić bio deo te kriminalne grupe, niti je u Podgorici nešto definitivno o tome rečeno. Podsećam da je Vučić pre nekoliko dana saopštio javnosti da je srpska obaveštajna agencija (BIA) na teritoriji Srbije otkrila grupu koja je pratila kretanje Đukanovića, a u tom kontekstu je pomenuo i “element inostranosti”. O svemu tome su, kako je rekao, obavestili državne organe Crne Gore.

Hvala Vam velika za ovaj razgovor.

TRIVIĆ:

RAGOVARAO: Bedrudin GUŠIĆ (837)

vrbas-miso

Komentariši

Upišite vaše podatke ispod ili kliknite na jednu od ikona da se prijavite:

WordPress.com logo

You are commenting using your WordPress.com account. Odjava / Promijeni )

Twitter slika

You are commenting using your Twitter account. Odjava / Promijeni )

Facebook fotografija

You are commenting using your Facebook account. Odjava / Promijeni )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Odjava / Promijeni )

Povezivanje na %s