Dr Milena Dragičević Šešić, redovni profesor Menadžmenta u kulturi i Teorije medija na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu i rukovodilac UNESCO katedre za kulturnu politiku i menadžment Univerziteta umetnosti: MENADŽMENT U KULTURI NIJE PUKO UPRAVLJANJE, VEĆ DISCIPLINA KOJA OHRABRUJE I PODRŽAVA SVE OBLIKE KULTURNOG STVARALAŠTVA

Posted: 27. Maj 2016. in Intervjui

Milena_Dragicevic_Sesic_in_Minsk_5_02_2015Menadžment u umetnosti i kulturi je postojao oduvek: nužan prilikom organizovanja svečanosti u starom Egiptu, pozorišnih takmičarskih festivala u staroj Grčkoj (arhont – festivalski producent), da ne govorimo o rimskim dočecima vladara…Dakle, mi na Fakultetu dramskih umetnosti, na Grupi za Menadžment i produkciju pozorišta, radija i kulture – smatramo da menadžment u kulturi obuhvata čitavu porodicu zanimanja: strateške menadžere, producente, upravnike i administratore, preduzetnike, animatore i medijatore….. U vreme kada sam radila istraživanje, osamdesetih godina XX veka, o inovativnom pristupu direktora kulturnih ustanova (upitnik je imao samo dva pitanja: Od kada ste direktor, koje programske inovacije ste uveli? I: Koje organizacione inovacije ste uveli?) – samo je jedan direktor odmah razumeo i odgovorio mi na pitanje veoma precizno – to je bio direktor Radničkog univerziteta “Đuro Salaj” – Milutin Dedić (za vaše čitaoce možda interesantan podatak da je reč o rođenom bratu Arsena Dedića). Dakle, on je bio pravi menadžer u kulturi, svake godine pokretao nove programe, nove akcije, od Teatra poezije do Kluba animatora kulture…..Dakle, menadžment u kulturi nije puko upravljanje, već disciplina koja ohrabruje i podržava sve oblike kulturnog stvaralaštva, od onog koje je oslonjeno na tradiciju (uzmite rad Sofije Bunardžić u Zlakusima ili Vlade Dekića u Kolu), do ključnih inovativnih praksi umetnika poput Milice Tomić, Koruge, Miloša Sofrenovića i mnogih drugih… Zato su važne ustanove poput Centra za kulturnu dekontaminaciju ili Studentskog kulturnog centra u Novom Sadu, jer su one preuzele istinske uloge menadžera u kulturi (bilo da su toga svesne ili ne)…..Političari se veoma retko pojavljuju na kulturnim manifestacijama, sem ako ih ne organizuje EU ili neka ambasada (kao nedavno gostovanje Cankarjevog doma sa predstavom EUROPA po tekstu Ivane Sajko) – a tada je direktor pozorišta održao pozdravni govor i poimence se zahvalio svakom prisutnom ministru i državnom sekretaru… To govori koliko su oni retko tu…..Dakle, izostanak političara na kulturnim događajima govori mnogo i o njima, ali još više o niskom mestu kulture u društvu. Sportisti se dočekuju na balkonu Skupštine grada, mladi nagrađeni matematičari jedva zavredeše kolektivni prijem, a muzičari i drugi umetnici kad stignu sa nagradom iz sveta, srećni su ako to zabeleže novine i eventualno, Kulturni dnevnik RTS-a…..Sa druge strane, akademika Vladimira Kostića sam upoznala tokom našeg četvorogodišnjeg rada u Nacionalnom savetu za nauku. Visoko uvažavam njegov rad i stavove, iako nismo uvek imali jedinstveno mišljenje (recimo povodom toga da li Vojvodina treba da ima sopstveni Fond za naučna istraživanja). Ali zahtevati od intelektualca da se odrekne prava na javni govor “dok ne pita za mišljenje svoju instituciju” – jeste skandalozno, i smatrala sam da moram da se oglasim tim povodom…..Na kraju, koliko mi je poznato, u Americi, kao i u Nemačkoj, svaka verska zajednica je odgovorna za svoj hram. Da li će ga imati i koliki će on biti, zavisi ne od države, već od verske zajednice, kolika je sredstva uspela da sakupi. Srpska zajednica u Njujorku svakako nije najugroženija zajednica na svetu – naprotiv, to će biti i prilika da se kroz filantropsku akciju ona poveže sa srpskom zajednicom širom Sjedinjenih Država, i da nauči da bude aktivna bar onako i onoliko koliko je aktivan američki građanin i odgovoran kao pojedinac prema svojoj crkvi….

Dr Milena Dragićević Šešić (Trogir, 3. februar 1954) , redovni je profesor Menadžmenta u kulturi i Teorije masovnih medija Fakulteta dramskih umetnosti u Beogradu. Šef katedre UNESKO-a za kulturnu politiku i menadžment Univerziteta umetnosti u Beogradu. Član Nacionalnog saveta za nauku i tehnološki razvoj (2006—2010). Član Senata Univerziteta umetnosti u Beogradu. Rektor Univerziteta umetnosti u Beogradu (2000—2004).

Biografija

Ona je profesor kulturne politike, istraživač, pisac, konsultant i urednik. Autor je brojnih knjiga i studija. Njena dela su prevedena na 15 jezika. Međunarodni predavač kulturne politike i menadžmenta. Stručni konsultant u kulturnoj politici i menadžmenta pri Evropskoj fondaciji za kulturu, Savetu Evrope, UNESKO-a, Fondaciji Marsel Hikter, Pro Helvecija, Britanskom savetu.

Postdiplomske studije završava na Univerzitetu ”Pariz VIII Vansen” (1976/77) i ”Pariz V Sorbona” (1977/78), doktorat odbranjen na Filološkom fakultetu u Beogradu 1990, od 1991. radi i kao stalni profesor na Evropskoj diplomi kulturnog menadžmenta (Brisel), a po pozivu predaje i na brojnim fakultetima u svetu (London, Bukurešt, Moskva, Drezden…).

Član je Internacionalnog udruženja sociologa kulture francuskog jezika, Internacionalnog udruženja ekonomista kulture, te član Izvršnog odbora Evropskog saveza centara koji školuju menadžere u kulturi (Hamburg), Regionalnog Odbora za podršku izdavaštvu (Budimpešta), Izvršnog odbora JUSTAT-a i Izvršnog odbora Fonda za otvoreno društvo, Beograd.

Član je redakcije ”Evropskog časopisa za kulturnu politiku” te redakcije časopisa Kultura (Beograd). Urednik edicije ”Kultura*umetnost*mediji” Instituta za pozorište, film, radio i TV.

Priznanja

Za doprinos razvoju obrazovanja i kulture dobila je visoko priznanje Ministarstva za obrazovanje i istraživanja Republike Francuske Orden Akademskih palmi – Vitez komandirskog reda «Akademskih palmi» (2003.)

Ekspert UNESKO-a za implementaciju Konvencije o kulturnom diverzitetu.

Ekspert Evropske komisije za pitanja kulturne politike.

Radovi

Svoje stručne i naučne radove izlagala je na brojnim savetovanjima u zemlji i inostranstvu.

Koja je potreba da se u kulturi, pa i umjetnosti, uvede menadžment? Je li to potreba vremena u kojem živimo, suvremenog društva ili specifičnosti nekih društava kao što su društva u državama zapadnog Balkana, naprimjer?

DRAGIČEVIĆ ŠEŠIĆ: Menadžment u umetnosti i kulturi je postojao oduvek: nužan prilikom organizovanja svečanosti u starom Egiptu, pozorišnih takmičarskih festivala u staroj Grčkoj (arhont – festivalski producent), da ne govorimo o rimskim dočecima vladara…

A francuski film Vatel (red. Roland Joffee, 2000), upravo nam je prikazao producenta, organizatora, reditelja, kuvara i kompletnog kustosa trodnevnog kulturnog slavlja (organizovanog povodom dolaska Luja XIV), dakle, prikazao nam je – menadžera u kulturi toga vremena…

Francuska revolucija koja je uvela nove praznike – zahtevala je i nove organizatore. Žak-Luj David, slikar, bio je imenovan glavnim “organizatorom” svečanosti. Prvu je upriličio povodom premeštanja Volterovih ostataka u Panteon, 1791. Do tada neviđena publika – 100 000 ljudi, uprkos kiši, prisustvovalo je ovom događaju.

I da ne idemo dalje kroz istoriju – operski impresariji, francuski galeristi, organizatori svetskih izložbi, a zatim bijenala i trijenala… sve su to menadžeri u kulturi, koji su često ostajali nepoznati javnosti, ali su imali ključne uloge u razvoju umetnosti, umetničkih karijera, tržišta umetnosti, trendova…

Šta je zadatak menadžera u kulturi?

DRAGIČEVIĆ ŠEŠIĆ: Zadaci menadžera u kulturi razlikuju se od kulture do kulture, od zemlje do zemlje. U Evropi, zadatak menadžera u kulturi je da stvori najbolje uslove za umetničku produkciju – dakle da obezbedi umetničku i svaku drugu slobodu za umetnika, a zatim, da obezbedi najbolje uslove za distribuciju i prikazivanje umetničkog dela – dakle, da radi na razvoju publike.

U Sjedinjenim Državama, Singapuru, Japanu… zadatak menadžmenta umetnosti (pa i tu vidite razliku u terminu) je da obezbedi najbolje uslove za ostvarenje profita – dakle, reditelj će biti strogo kontrolisan da ne prekorači budžet, a ni vreme… a sa druge strane umetnički produkt biće dizajniran tako da ima što veću marketinšku prihvatljivost (zvezde su tu pravilo – naturščici su fenomen evropskog filma…)

Naravno, ovo je malo pojednostavljena shema, jer i u Sjedinjenim Državama ima filantropa koji nastoje da omoguće umetniku dobre uslove – ali recimo, brodvejsko pozorište će nametnuti tempo reditelju, te predstava neće moći da se radi 4 meseca, kao što sam ja recimo svojevremeno, radila predstavu Magbeta u Narodnom pozorištu. U Indiji je to samo 30 radnih dana, negde 40, ili najviše dva meseca… a kada Lev Dodin sprema Stopardovu trilogiju u Malom teatru u Sankt Petersburgu – za njega nema vremenskog ograničenja… Menadžment u kulturi nastoji da planira, ali isto tako prepoznaje i razlikuje umetnički istraživački postupak (koji često ne može predvideti dužinu trajanja) od umetničke produkcije koja se zasniva na poštovanju žanra i koja se može preciznije planirati.

Naravno, najbolji menadžeri u kulturi su oni koji ne samo da upravljaju, veći kreiraju sisteme, platforme, daju doprinos razvoju određene umetničke scene, ali i kulturne politike (kulturna politika odozdo). Međutim, menadžeri mogu biti i ministri i administratori u kulturi. Žak Lang, ministar kulture, a kasnije i Ministar obrazovanja Francuske, pre njega Andre Malro – svakako da su bili menadžeri u kulturi – oni su upravljali kulturnim sistemom, prethodno ga kreirajući. Ministri izmedju i posle njih,, samo su rutinski, administrativno upravljali sistemom… Nisu bili menadžeri u pravom smislu te reči.

Dakle, mi na Fakultetu dramskih umetnosti, na Grupi za Menadžment i produkciju pozorišta, radija i kulture – smatramo da menadžment u kulturi obuhvata čitavu porodicu zanimanja: strateške menadžere, producente, upravnike i administratore, preduzetnike, animatore i medijatore…

Da li je i u praksi dobijen odgovor na pitanje ko su menadžeri u kulturi, odnosno postoje li istinski menadžeri u kulturi i u stvarnom životu, ne samo u knjigama?

Milena-Dragicevic-SesicDRAGIČEVIĆ ŠEŠIĆ: Pa svako od nas ima svoje heroje. Kada sam ja bila student, naš heroj bio je Joseph Papp. Trudim se da svoje studente danas upoznam sa njegovim delom, jer njegova ostavština je i danas aktuelna. Javno pozorište (Public theater) u Grinič vilidžu je i danas ključna kulturna ustanova Njujorka, sa nekoliko malih pozorišnih scena…

Ali ono što je nas kao studente oduševljavalo jeste bez sumnje njegova sposobnost da prelazi sa of Brodveja na Brodvej, da bude i tamo podjednako uspešan, dakle u “tržišnom modelu”, kao i u ovom nezavisnom, kulturološkom…  da prvi sa of-brodvejskom predstavom dobije Pulicera, a da onda napravi velikog Šekspira u Central parku, za najširu, čak tzv. nepozorišnu javnost – sa besplatnim pristupom. Dakle, radio je i dramu i mjuzikli, i male eksperimentalne predstave i grandiozne za najširu javnost… Plus, sa prihodima od uspešnih projekata (Chorus Line), on je podržavao avangardne, alternativne pozorišne projekte drugih ljudi – gradio je scenu – pa i to je jedan od razloga zašto kulturološki Njujork nije Amerika… Papp je doduše evropsko dete, sin poljskih i litvanskih jevrejskih emigranata – dakle, i to je važno razumeti da bi se shvatio kontekst u kome se razvio kao ličnost.

Kod nas je takvih menadžera bilo malo, ali ih je bilo. U vreme kada sam radila istraživanje, osamdesetih godina XX veka, o inovativnom pristupu direktora kulturnih ustanova (upitnik je imao samo dva pitanja: Od kada ste direktor, koje programske inovacije ste uveli? I: Koje organizacione inovacije ste uveli?) – samo je jedan direktor odmah razumeo i odgovorio mi na pitanje veoma precizno – to je bio direktor Radničkog univerziteta “Đuro Salaj” – Milutin Dedić (za vaše čitaoce možda interesantan podatak da je reč o rođenom bratu Arsena Dedića). Dakle, on je bio pravi menadžer u kulturi, svake godine pokretao nove programe, nove akcije, od Teatra poezije do Kluba animatora kulture. Neki od tih programa su bili za zahtevnu publiku, neki za ljubitelje umetnosti, a neki baš za amatere-početnike… ali to je sve i zadatak menadžera u kulturi… da širi piramidu publike.

Treći tip “menadžera” svakako je bila Mira Trailović. O njoj sam pisala poseban tekst – objavljen u knjizi o najboljim svetskim liderima u kulturi, pa predlažem da iz tog teksta sami izdvojite deo za čitaoce bloga.

I mogla bih dugo da nabrajam – ko su u praksi dobri menadžeri u kulturi – ili, uspešni menadžeri u kulturi, iako za to kriterijumi mogu biti sasvim različiti. Oni svakako zavise i od toga da li je reč o javnom, privatnom profitnom ili neprofitnom sektoru, ili nezavisnom, civilnom neprofitnom sektoru.

Jasna Dimitrijević, nekadašnja direktorka Doma omladine, pa Sava centra, Turističke organizacije a danas Kolarčevog narodnog univerziteta svakako je neko ko ne samo ume da upravlja kulturnom ustanovom, već ume i da razvija publiku.

Moj nekadašnji student Janko Ljumović, bio je izuzetan direktor Crnogorskog narodnog pozorišta u Podgorici… Sa druge strane, Marko Radenković stvorio je i vodi Novu Iskru, prvi co-sharing prostor u Beogradu…

Studentkinje iz Makedonije, Violeta Simjanoska, Biljana Tanurovska, Violeta Kačakova… vode nevladine organizacije koje se bave i produkcijom umetničkih dela, I edukacijom I kulturnom politikom. U Beogradu na isti način na nezavisnoj sceni kao producentkinje (kustosi-menadžeri) deluju Aleksandra Sekulić, Marijana Cvetković, Ksenija Đurović…

Višnja Kisić, Dragana Jevtić i Tanja Nikolić vode sopstveni projekat – koji je već postao institucija: Kreativno mentorstvo… projekat čiji je cilj da stvara novu generaciju “lidera” – menadžera u kulturi.

U privatnom sektoru: Zdenka Gold u Hrvatskoj uspešno producira filmove, ali da ne bude da samo hvalim svoje studente, koleginica Borka Božović vodi veoma uspešno galeriju Haos u Beogradu već dugih 20 godina, Zoran Hamović void svoju izdavačku kuću CLIO, ali I programe Biblioteke plus, INTERNEST-a, i brojne druge projekte u kulturi.

A neki uspešni menadžeri, poput Gorice Mojović, nažalost su politički skrajnuti, pa njihove istinske sposobnosti više društvo ne koristi. Lično mislim da bi Gorica bila najkorisnija upravo na čelu neke institucije, ali, sve dok se o tome politički odlučuje, na čelu mnogih ustanova biće nesposobni pojedinci, poslušnici svojih partija… pa će trpeti i ustanove, i programi i celokupna kulturna javnost. Nije ni potrebno da nabrajam ko sve vodi ustanove kulture Srbije i Beograda, naravno, uz časne izuzetke, njihova imena nikome neće ništa značiti, jer su došli iz PR agencija, iz Pošta Srbije… iz raznih organizacija, a da često nisu bili ni publika kulturnih događaja, čak ni ustanove kojoj su došli na čelo (čuveno pitanje: vi spominjete da imate filmski program, a gde je ovde bioskop?)

Međutim, uprkos političkim imenovanjima, moram da kažem da su kadrovi koji završavaju naš Master kulturne politike i menadžmenta pri Univerzitetu umetnosti u Beogradu, koji je dobio status UNESCO katedre, veoma dobro prihvaćeni i zapošljavaju se na svim nivoima upravljanja kulturom. Kako je to program na engleskom i francuskom jeziku, tu studiraju student iz celog sveta: od regiona do Francuske, Argentine, Japana, Kine… Po povratku rade na značajnim poslovima u kulturi (Evenou Gaidig radi na visokoj poziciji u Ministarstvu kulture Francuske, kao specijalista za manjinske jezike; Bianca Floarea void Desk Creative Europe u Bukureštu, Dimitrije Tadić je na istoj poziciji u Beogradu, a Nevena Negojević vodi Media desk, itd. Nekoliko ih je angažovano na mestima atašea za kulturu francuskih ambasada širom sveta – od Maroka, do Libana I Mijanmara). Naravno, mnogi i nastavljaju studije – dakle, nalaze se na doktorskim studijama bilo kod nas u Beogradu, bilo na najprestižnijim univerzitetima u svetu, Iana Stefanova je u Londonu, Ljiljana Radošević u Jyvaskyla u Finskoj, Marko Stamenković u Holandiji, itd.

Zašto se javno zalažete protiv tzv. kreativnih industrija? Da li je ta sintagma, koja se mnogo koristi u nekim društvima u ovom vremenu, suprostavljena istinskim potrebama kulture i drugih javnih djelatnosti? Je li to zamjena za nešto drugo, eventualno?

DRAGIČEVIĆ ŠEŠIĆ: Svakako da nisam protiv kreativnih industrija, ja sam protiv diskursa kulturne politike koji u kreativnim industrijama vidi panaceu za sve probleme kulture i kulturnog života sa kojima nema znanja ni sposobnosti da se suoči.

Kreativne industrije zauzimaju tek mali deo kulturnog polja – jer i film je tek jednim delom kreativna industrija, a drugim kritičko autorsko stvaralačko polje, bez obzira da li je reč o igranom, dokumentarnom, alternativnom ili amaterskom filmu. Nije Makavejev kreativna industrija, Žilnik još manje… Neki stvaraoci mogu da pripadaju i svetu umetnosti i svetu industrije i to nije sporno – ali ne smemo svesti kinematografiju samo na filmsku industriju, kao ni kulturu na kreativne industrije… Inače, volela bih ja da imamo više kreativnih industrija, i da naši značajni modni autori postanu deo svetskog korpusa kreativnih industrija – ali odliv javnog novca za kreativne industrije treba da bude po drugim parametrima (beskamatnih pozajmica, na primer), a gro javnih sredstava treba da bude usmeren za neprofitnu produkciju, naravno, uz adekvatne kriterijume. Teško je dakako u besparici praviti predloge za raspodelu, ali recimo, ako u svakom domenu umetnosti treba podsticati produkciju, onda bar 50 % budžeta treba nameniti produkciji, 30% diseminaciji (festivali i turneje širom zemlje), 15% edukaciji i razvoju publike i 15 % međunarodnoj kulturnoj saradnji u tom domenu (u oba smera). Ako se 15% čini nedostatnim za međunarodnu kulturnu saradnju, onda to treba dopuniti sredstvima namenjenim opštem razvoju međunarodne saradnje – diplomatije, jer kulturna diplomatija je deo tog programa, a ne programa razvoja kulture.

A kreativne industrije treba finansirati iz budžeta namenjenog razvoju ekonomije, industrije, malog i srednjeg preduzetništva… Jer zašto bi imao prednost neko ko razvija proizvodnju plastične galanterije u odnosu na modnog kreatora koji bi razvijao plasman svoje modne linije?

Dakle, budžet za kulturu treba ostaviti onome što razvija ključne kulturne vrednosti: istraživanjima, umetničkoj produkciji, preventivnoj konzervaciji, ali naravno i restauraciji, diseminaciji, popularizaciji, u Francuskoj kažu i “vulgarizaciji” a da to uopšte nije pogrdno, razvoju publike, ali i edukaciji umetnika, posebno onoj kojoj danas niko ne poklanja pažnju, a to je kontinuirana profesionalna edukacija, kroz umetničke rezidencijalne boravke, majstorske radionice itd.

Samo se tako podržava istinska kreativnost – i to i kreativnost u umetničkom stvaralaštvu, ali i kreativnost u kulturnom menadžmentu, jer menadžment je taj koji svake godine treba da iznalazi nove puteve i metode kako institucionalnog razvoja, tako i razvoja stvaralaštva, samih umetnika, i naravno, formi rada sa publikom i nepublikom.

Dakle, menadžment u kulturi nije puko upravljanje, već disciplina koja ohrabruje i podržava sve oblike kulturnog stvaralaštva, od onog koje je oslonjeno na tradiciju (uzmite rad Sofije Bunardžić u Zlakusima ili Vlade Dekića u Kolu), do ključnih inovativnih praksi umetnika poput Milice Tomić, Koruge, Miloša Sofrenovića i mnogih drugih… Zato su važne ustanove poput Centra za kulturnu dekontaminaciju ili Studentskog kulturnog centra u Novom Sadu, jer su one preuzele istinske uloge menadžera u kulturi (bilo da su toga svesne ili ne).

Tako je recimo Kulturni centar Beograda preuzeo ulogu menadžera u kulturi od Muzeja grada Beograda koji očito taj kapacitet nema, i organizovao izložbu Marije Dragojlović u Muzeju grada Beograda. Vrhunski! Uz pomoć same umetnice – jer su nažalost umetnici u Srbiji primorani da se samoedukuju i za te uloge… A kako je reč o kreativnim ličnostima, oni su često u stanju da iznađu kreativna rešenja i u menadžmentu kulturnih događaja.

Da zaključim, došlo je do zloupotrebe pojma kreativnosti, i danas se festivali advertajzinga zovu festivalima kreativnosti, a na njima se, u najboljem slučaju, plasiraju duhovite dosetke. Ništa u reklamama nije istinski kreativno, bez obzira što i na njima često rade vrhunski umetnici – sada gledamo reklamu u kojoj se jedan italijanski proizvod reklamira likom mafijaškog ubice koji pokazuje kako se rešavao onih koji nisu hteli da konzumiraju dati proizvod… Ili se koriste saveti psihologa kako da se manipuliše ljudskom psihom… ukratko, jedno je umetnička stvaralačka sloboda, otvorenost i kritičnost, a drugo su veštine stvaranja trendova, upotrebom naravno različitih sposobnosti “kreativnih timova”… Ali tu nema kritičke svesti, nema autorskog stava, nema etike.

Može li se, onda, govoriti o zloupotrebi pojma kreativnost, općenito?

milena-dragicevic-sesic-1DRAGIČEVIĆ ŠEŠIĆ: Mislim da sam već odgovorila na ovo pitanje – svakako da je došlo do zloupotrebe, ali više boli kada javne vlasti – od Ministra Chris-a Smith-a u Velikoj Britaniji, do UNESCO-a i drugih međunarodnih organizacija, savetuju umetnicima da se uključe u kreativne industrije skidajući sa sebe odgovornost za razvoj savremene, stvaralačke i kritičke kulture. Neće “kreativna industrija” štampati knjigu “12 nemogućih” – to je inače knjiga zabranjenih, cenzurisanih priča arapskih autora u izboru i redakciji Srpka Leštarića. Te priče su 2004 objavljene u Srbiji. Deset godina sam lobirala Evropsku kulturnu fondaciju da nadju izdavača, da se te priče pojave bar na engleskom, ne bi li se tako ohrabrio i neki izdavač arapskog sveta da ih publikuje… Bilo je i prošlo arapsko proleće – no industrije ne žele da se konfrontiraju sa vlašću – dakle, knjiga se ove godine poijavila, ali kao neprofitno izdanje (ne prodaje se već se deli na zahtev) same Evropske kulturne fondacije u Amsterdamu. Dakle, ako želite da čitate knjigu – pišite im i oni će vam knjigu poslati, ali knjige nema u distribuciji, nema je na Amazonu, praktično, ona ne postoji (pre svega zato što ne postoji na jeziku na kojem je pisana – arapskom), jer je SUBVERZIVNA! A umetnost, stvaralaštvo, kreativnost, mašta – ako su to, onda su svakako subverzivne.

Da li se političari u Srbiji pojavljuju na kulturnim događanjima, prije ili poslije izbora, svejedno? Da li njihovo pojavljivanje ili apstinencija na tim događanjima govori i o njihovom odnosu prema kulturi, inače?

DRAGIČEVIĆ ŠEŠIĆ: Političari se veoma retko pojavljuju na kulturnim manifestacijama, sem ako ih ne organizuje EU ili neka ambasada (kao nedavno gostovanje Cankarjevog doma sa predstavom EUROPA po tekstu Ivane Sajko) – a tada je direktor pozorišta održao pozdravni govor i poimence se zahvalio svakom prisutnom ministru i državnom sekretaru… To govori koliko su oni retko tu…

Novosađani znaju da u pozorište ide Pajtić, a mi u Beogradi nekad smo viđali Đelića, Šutanovca, Labusa kad je bio političar… (nekad su oni dolazili kada i ako je upravnik pozorišta iz njihove stranke – to bude onda više izraz podrške njemu no što oni misle da će dobiti neki poen – poeni se dobijaju u Guči, eventualno na EXIT-u, a svakako ne u muzeju ili na pozorišnoj predstavi).

Dakle, izostanak političara na kulturnim događajima govori mnogo i o njima, ali još više o niskom mestu kulture u društvu. Sportisti se dočekuju na balkonu Skupštine grada, mladi nagrađeni matematičari jedva zavredeše kolektivni prijem, a muzičari i drugi umetnici kad stignu sa nagradom iz sveta, srećni su ako to zabeleže novine i eventualno, Kulturni dnevnik RTS-a.

Postoji li govor mržnje u medijima u Srbiji danas? Hoćete li navesti eventualne primjere?

DRAGIČEVIĆ ŠEŠIĆ: Nažalost, govor mržnje u tabloidnoj štampi je gotovo svakodnevan… U Politici ga svakako ima manje no ranije, ali i dalje probija u pismima čitalaca – na primer, kada se Filip David u Narodnoj biblioteci ogradio od prisustva predsednika države činu dodele nagrade za najčitaniju knjigu, rekavši da mu još uvek pamti ono što je govorio devedesetih godina – taj događaj iskorišćen je ne samo za ponovne napade na “drugu Srbiju”, dakle na građansku, mirovnu, antinacionalističku Srbiju, već je u pismima čitalaca, po već velikom iskustvu, pušten veći broj tekstova direktne antisemitske sadržine – podsećajući Filipa Davida da je on – Jevrejin, koji je živ zahvaljujući dobrim Srbima, te da vodi računa kako uzvraća na “naše gostoprimstvo”, itd.

Govor mržnje je i kada se svako ko kritikuje nacionalizam imenuje “autošovinistom”, soroševcem (dakle ne ni sorosevcem, ni šoroševcem, bilo da se izabere američki ili mađarski izgovor), itd. Metodi diskvalifikacije ad personam su stalni, tzv. etiketiranje – rodomrsci, “samoporicatelji” nacije… Do skoro sam mislila da su to naše izmišljotine, no desnica je svuda ista kada treba da se ocrne nerežimski intelektualci – dakle u Indiji je danas lov na “auto-šoviniste”, “anti-patriote”, samoporicatelje (self-abnegating) itd. Moj poznanik je morao javno da obznani da je prestao da piše…

Kamel Daud u Alžiru, povukao se iz javnog života upravo nakon svog fascinantnog romana Merso – kontraistraživanje (Meursault, contre-enquete), doduše ne zbog romana već zbog novinskih tekstova kojim kritikuje islam, a koje ne samo arapski, već pre svega francuski liberalni intelektualci smatraju politički nekorektnim. O represiji nad intelektualcima u Turskoj da ne govorimo…

Jedna ste od mnogih javnih osoba iz Srbije koja je javno podržala akademika Kostića. Hoćete li detaljnije obrazložiti tu podršku i da li je u toj zemlji politički pa i institucionalno ugroženo pravo na javni stav?

DRAGIČEVIĆ ŠEŠIĆ: Nama se permanentno osporava pravo na stav – ako nije konformni, usaglašen sa većinskim mišljenjem. Meni će mnogi reći, pa kad si videla da si u manjini, što glasaš protiv, što se ne uzdržiš…  A pošto takav iskaz često nailazi na žestoku reakciju – da vas vuku u blato, tvrde da ste bili nešto što nikad niste, itd, to mnogi odustaju da javno saopšte svoje stavove. Postaju ketmani. Moram da kažem da veoma poštujem rad Nataše Kandić I Borke Pavićević, baš zato što opstaju uprkos svemu – uprkos dnevnom pljuvanju po njima. Nije to lako izdržati. Moram da kažem da pamtim svaki napad i kritiku koje su usledile posle nekog mog televizijskog ili drugog intervjua – baš zato što su toliko nepravedne i netačne. Ali odolevam da odgovorim, to jest – smatram da je ignorisanje najbolji način “razgovora” sa onima koji bi vas zbog vašeg različitog mišljenja odmah povukli u blato.

Sa druge strane, akademika Vladimira Kostića sam upoznala tokom našeg četvorogodišnjeg rada u Nacionalnom savetu za nauku. Visoko uvažavam njegov rad i stavove, iako nismo uvek imali jedinstveno mišljenje (recimo povodom toga da li Vojvodina treba da ima sopstveni Fond za naučna istraživanja). Ali zahtevati od intelektualca da se odrekne prava na javni govor “dok ne pita za mišljenje svoju instituciju” – jeste skandalozno, i smatrala sam da moram da se oglasim tim povodom. (Uzgred da kažem, da mi je načelo “demokratskog centralizma” u mladosti služilo kao odličan izgovor da ne postanem, uprkos brojnih pritisaka, član Saveza komunista – upravo sam to iznosila kao argument, da ne bih mogla da prihvatam i da govorim ono što ne mislim ako to većina izglasa, i da stoga jednostavno – ne mogu da budem član bilo koje organizacije koja to od mene zahteva. Uostalom, i iz Saveza izviđača sam izašla kad sam imala 16 godina jer nisam mogla da prihvatim nametnuto mišljenje, koje je nažalost većina čete prihvatala…)

Ivica Dačić je obećao financijsku pomoć odnovi crkve Srpske zajednice u New Yorku, koja je izgorjela u požaru. Komentar?

DRAGIČEVIĆ ŠEŠIĆ: Već sam dala komentar za Radio Slobodna Evropa. Srpska pravoslavna crkva Svetog Save u Njujorku svakako je predstavljala jedno od ključnih mesta okupljanja srpske zajednice u Njujorku, ali ne zajednice građana Srbije u Njujorku. Iako izgrađena u “gotskom” stilu za potrebe protestantske zajednice, još 1944. postaje pravoslavna crkva. Prema nekim podacima, od 1968 je proglašena za znamenitu zgradu Njujorka.

Upravo stoga, ima nekoliko razloga zašto bi izjava o finansijskoj pomoći naše države rekonstrukciji ove crkve, ako je tačna (jer u tekstu u BLICU koji sam jedino čitala, to ne stoji) mogla biti problematična:

– Ministar spoljnih poslova ne može da obeća novac bilo kome – pre odluke relevantnih organa – mislim na ministarstva i na Vladu? Kako bilo ko može da “daje” budžetska sredstva samo zato što on misli da to tako treba?

– Naravno da postoje budžetska sredstva namenjena verskim zajednicama u Srbiji (svim zvaničnim verskim zajednicama, a ne jednoj po prioritetu) – ali ona se ne odnose na crkve u dijaspori … jer su ta sredstva uzeta od građana Srbije i moraju biti distribuirana za dobrobit građana Srbije.

– crkva je odvojena od države… Dakle, država je odgovorna za javno zdravlje, socijalnu zaštitu, obrazovanje i kulturu. Država mora da zida bolnice, škole, muzeje, biblioteke… Da li imamo dovoljno bolnica u Srbiji? U kakvom su stanju psihijatrijske klinike? Domovi za stara i nezbrinuta lica? Da li tu ima viška novca koji se može poklanjati? Ako ima, a ja iskreno sumnjam u to, da li onda nije preče dati taj novac u solidarne svrhe za izgradnju verskih objekata u izbegličkim kampovima, na primer?

– Na kraju, koliko mi je poznato, u Americi, kao i u Nemačkoj, svaka verska zajednica je odgovorna za svoj hram. Da li će ga imati i koliki će on biti, zavisi ne od države, već od verske zajednice, kolika je sredstva uspela da sakupi. Srpska zajednica u Njujorku svakako nije najugroženija zajednica na svetu – naprotiv, to će biti i prilika da se kroz filantropsku akciju ona poveže sa srpskom zajednicom širom Sjedinjenih Država, i da nauči da bude aktivna bar onako i onoliko koliko je aktivan američki građanin i odgovoran kao pojedinac prema svojoj crkvi.

– I, ukoliko je tačno da je crkva jedna od “znamenitih” zgrada Njujorka, onda svakako grad Njujork ima i obavezu da učestvuje u njenoj obnovi.

Da li su sve vjerske zajednice u Srbiji u ravnopravnom položaju u odnosu na Državu?

DRAGIČEVIĆ ŠEŠIĆ: Po Ustavu i zakonima svakako jesu. Ali glas drugih verskih zajednica retko se čuje, Beogradski nadbiskup uvek da intervju za Božić i Uskrs, muslimanski za Bajram ili povodom Ramazana… Rabin se obično zove kada je dan obeležavanja Holokausta… Druge verske zajednice se gotovo ne pominju, a većina građana Srbije će i dalje misliti da su adventisti sekta, i uništavati objekte ove crkve…

Činjenica da će u promotivnim diskursima čak i Socijalistička partija Srbije pominjati verske pravoslavne praznike, boga, da gotovo sve političke stranke imaju svoju SLAVU, da su pravoslavni popovi zvani da osveštaju prostore nekih ministarstava itd, svakako govori o tome da verske zajednice nisu ravnopravne, već da se uzima kao norma – pravoslavlje.

A ateizam postaje podjednako “opasan” ovde kao i u Americi, gde je bolje reći da ste bilo šta – samo da niste ateista. Tako nekada nisam razumela zašto je moja koleginica – mađarica, romkinja i ateista, udata za Jevrejina, dok je živela na kampusu, uredno išla svake nedelje na misu… Danas vidim koliki može biti pritisak zajednice, naročito kad nemate privilegiju anonimnog života u velikom gradu… Ipak, ohrabruje da pritisak još uvek nije tako veliki da bi sva deca bila obuhvaćena “svojom” veronaukom. Ta podela dece u školama, mislim da je bila loša odluka, doneta u teškom političkom momentu, i, kako se pokazalo, nije sprečila da se radikalni, nasilni elementi u društvu odreknu nasilja… Dakle, kompromisi se ne smeju praviti, posebno oni koji su suprotni Ustavu (odvojenost crkve i države). Snaga jedne države se meri njenom uređenošću, poštovanjem pravila i procedura, a pre svega opštim konsenzusom o kvalitetu Ustava. Ustavni patriotizam (Habermas) nadam se da će zameniti etničke patriotizme i kod nas, i širom sveta…

Hvala Vam velika za ovaj razgovor.

DRAGIČEVIĆ ŠEŠIĆ:

RAZGOVARAO: Bedrudin GUŠIĆ (805)

vrbas-miso

Komentariši

Upišite vaše podatke ispod ili kliknite na jednu od ikona da se prijavite:

WordPress.com logo

You are commenting using your WordPress.com account. Odjava / Promijeni )

Twitter slika

You are commenting using your Twitter account. Odjava / Promijeni )

Facebook fotografija

You are commenting using your Facebook account. Odjava / Promijeni )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Odjava / Promijeni )

Povezivanje na %s