Predrag Blagojević, urednik web. portala “Južne vesti” iz Niša: TRUDIMO SE DA UVEK I U SVAKOJ SITUACIJI TEMI PRISTUPAMO IZ UGLA GRAĐANA

Posted: 16. Maj 2016. in Intervjui

Predrag BlagojevicAli neposredan povod je bilo to što mesecima nisam uspeo da pronađem medij koji bi objavio priču na kojoj sam radio duže od godinu dana, o korupciji na niškom aerodromu. Čak su mi urednici na mojoj TV5 tada rekli “Ne smemo”. Nisu hteli ni nacionalni mediji, tvrdeći da je “suviše lokalna priča”. Tako smo 29. januara 2010. godine formalno otpočeli sa radom upravo objavljivanjem priče “Malverzacije na niškom aerodromu”, za koju smo već maja dobili Nagradu za istraživačko novinarastvo, a po kom je pokrenut i sudski postupak protiv gradskih funkcionera. Inače, to je ujedno bila i prva novinarska nagrada koja je u Srbiji dodeljena za tekst objavljen na internetu…..Nedavno se desilo da je jedan visoki javni funkcioner, kome je pretila smena zbog sukoba unutar partije, “mrtav ozbiljan” od nas tražio da objavimo presudu kojom je on proglašem krivim. Bio sam zbunjen, jer zašto bi neko sam tražio da bude javno objavljeno da je prekršio zakon, ali mi je sam objasnio “pa, kad me vi budete napali, ponovo će moji iz partije da me prihvate kao svog”…..Najveći problem je psiha – ograničenja koja sami sebi postavljamo. Jer ako novinar odluči da radi na nekoj priči, mogu da postoje tehnički problemi – da se sagovornik ne javlja, da postoji problem da potvrdi autentičnost nekog dokumenta ili istinitost informacije, ali put uvek postoji…..Problem je i što u poslednje vreme tužilaštva, koja jedina mogu da podignu optužnicu u slučaju pretnji, to sve tolerišu. Tako je u Leskovcu tužilac poruku “Dao bih ti metak u čelo”, koju je našem novinaru preko Fejsbuka uputio sin odbornice SNS u Skupštini Grada, okarakterisao kao “upozorenje”, a ne kao “pretnju”, jer je napisao “dao bih ti”,  a ne “daću ti metak”. Takođe, u mom slučaju je čak i sudija imao kreativna tumačenja…..Kakav iskorak je napravljen kada je Gašić ostao zamenik predsednika SNS, a sam Vučić javno, na mitingu, dakle pred svojim članovima, relativizovao njegov postupak govoreći kako je Gašić “kvalitetan kadar” i kako “za njega uvek ima mesta u partiji”…..Prema podacima Google analytics Južne vesti mesečno u proseku zabeleže nešto preko milion poseta. Samo u izbornoj noći, 24. aprila, smo imali 170.000 poseta. Ali ne mogu se sve stvari izmeriti brojkama…..

Od kada je djeluje vaš portal i šta mu je temeljna odrednica uređivačke politike?

BLAGOJEVIĆ: Nezvanično smo sa radom počeli 13. avgusta 2009. godine, kada smo otpočeli sa ubacivanjem tekstova. To je bio period tokom kog smo svojim prijateljima očekivali komentare i sugestije, a istovremeno ubacivali vesti tako da onog momenta kada zvanično počnemo sa radom ne bi čitaoce dočekao prazan sajt.

Za odrednice naše moram da napravim malu digresiju. Motiv za pokretanje portala sam našao kada sam 2007. proveo u Vašingtonu, još uvek radeći za niški TV5. Tada sam se o dešavanjima o svom gradu, Nišu, informisao na jedini mogući način, preko Interneta. Problem je bio što su u to vreme na internetu bili samo nacionalni mediji – B92, Novosti, Politika, pa se o Nišu pisalo samo kada su u pitanju “jake” teme ili vesti, što je svakako nedovoljno, a zamislite šta se tako moglo naći o Dimitrovgradu, Babušnici ili Kuršumliji. O tim opštinama se pisalo samo kada se tamo prevrne neki autobus koji je prevozio decu, ako uhvate nekog švercera na granici ili nekim takvim nesrećama.

Ali neposredan povod je bilo to što mesecima nisam uspeo da pronađem medij koji bi objavio priču na kojoj sam radio duže od godinu dana, o korupciji na niškom aerodromu. Čak su mi urednici na mojoj TV5 tada rekli “Ne smemo”. Nisu hteli ni nacionalni mediji, tvrdeći da je “suviše lokalna priča”. Tako smo 29. januara 2010. godine formalno otpočeli sa radom upravo objavljivanjem priče “Malverzacije na niškom aerodromu”, za koju smo već maja dobili Nagradu za istraživačko novinarastvo, a po kom je pokrenut i sudski postupak protiv gradskih funkcionera. Inače, to je ujedno bila i prva novinarska nagrada koja je u Srbiji dodeljena za tekst objavljen na internetu.

Od tada je u fokusu našeg rada izveštavanje o korupciji, a trudimo se da uvek i u svakoj situaciji temi pristupamo iz ugla građana, odnosno tražeći odgovor na pitanje “zašto je ovo bitno za građane?”.

Bavite se i jednim od najzahtjevnijih (neki kažu i najopasnijih) vrsta novinarstva – istraživačkim. Šta uglavnom istražujete i jesu li neke od vaših istraživačkih priča doživjele neki sudski epilog za neke od istraživanih?

BLAGOJEVIĆ: Delimično sam već odgovorio na ovo pitanje, pa slobodno možete da iskoristite to i ovde.

Nažalost, paradoksalno zvuči da su u početku, kada smo bili mnogo, mnogo manje čitani, reakcije bile češće. Redovno se tada dešavalo da neposredno nakon što mi objavimo tekst neko bude kažnjen, a 6-7 direktora je u period od 2 godine smenjeno. Pokretani su i sudski postupci.. od promene vlasti 2012. godine stvari su se bitno promenile. Iako smo postali najčitaniji i najcitiraniji medij sa juga Srbije, sa preko milion poseta mesečno, ne samo da niko nije smenjen ili kažnjen, već su glavni “junaci” naših priča napredovali.

Nedavno se desilo da je jedan visoki javni funkcioner, kome je pretila smena zbog sukoba unutar partije, “mrtav ozbiljan” od nas tražio da objavimo presudu kojom je on proglašem krivim. Bio sam zbunjen, jer zašto bi neko sam tražio da bude javno objavljeno da je prekršio zakon, ali mi je sam objasnio “pa, kad me vi budete napali, ponovo će moji iz partije da me prihvate kao svog”.

Siguran sam da ste i Vi i vaši novinari svjesni prepreka u užem i širem okruženju na putu ka svakoj istraživačkoj priči. Ko vam naročito pravi probleme pri takvim pričama, ili generalno u vašem novinarskom poslu – predstavnici vlasti, moćni pojedinci iz različitih miljea….?

BLAGOJEVIĆ: Najveći problem je psiha – ograničenja koja sami sebi postavljamo. Jer ako novinar odluči da radi na nekoj priči, mogu da postoje tehnički problemi – da se sagovornik ne javlja, da postoji problem da potvrdi autentičnost nekog dokumenta ili istinitost informacije, ali put uvek postoji.

Naravno, često se dešava da “akteri” naših priča, nezadovoljni zbog našeg interesovanja, zovu i pokušavaju da na nas utiču preko zajedničkih poznanika, rođaka pa i preko članova porodice, da nude novac ili da prete. Ali i tu postoji rešenje – članovi naše redakcije uvek sva svoja saznanja dele sa ostatkom ekipe, pa tako ne može niko da zaustavi objavljivanje priče tako što utiče na bilo kog novinara, a sigurno je da ne može da utiče na sve članove redakcije. Što se pretnji tiče, uvek, ali uvek, bez izuzetka, prijavljujemo to policiji i tužilaštvu. Ako jednom budemo odustali od tih pravila, od tih principa, i popustimo pred nekim pritiskom, to će ohrabriti i sve ostale i samo dodatno povećati pritisak na nas.

A da li ste na udaru nekih medija – bilo lokalnih, regionalnih ili onih koji pokrivaju cijelu Državu?

BLAGOJEVIĆ: Naravno. Ne kao što je to nedavno bio Stevan Dojčinović iz KRIK-a, ali ne manje bitnim. Redovno se dešava da mi objavimo informacije o nekom korupcionaškom slučaju – na primer, da je direktor Gradske toplane preko veze zaposlio 10 radnika, da to ne prenese nijedan drugi lokalni medij, ali da zatim dan kasnije svi objave vest “nije bilo partijskog zapošljavanja u Toplani”, odnosno objave demanti našeg teksta, a da pritom u svom tekstu/prilogu zapravo i ne kažu šta smo mi i na osnovu čega zaključili.

Ipak, često se i ti mediji pribojavaju tužbi ili demantija koje mi od njih po zakonu možemo da tražimo, pa i oni i javni funkcioneri često o nama govore kao “jednom portalu”, ne izgovarajući ime.

Prijetnje su, izgleda, nezaobilazne – prateće pojave koje se dešavaju novinarima poput Vas i Vaših kolega, barem kada je region zapadnog Balkana u pitanju. Hoćete li navesti neka svoja iskustva u vezi s tim?

P.B.BLAGOJEVIĆ: Često su me ljudi pitali kako je moguće da posle svega što smo objavljivali nismo dobijali pretnje – to je bilo tako do sredine 2012. godine, odnosno do promene vlasti. Nismo imali ni jednu jedinu pretnju. Nažalost, od tada smo prijavili pretnje najmanje 10 puta. Prestao sam da brojim. Do sada su četvorica pravosnažno osuđena zbog toga, ali samo simbolično, uslovnim zatvorskim kaznama koje su čak bile i ispod zakonskog minimuma i tu nastaje još veći problem. Kada o tome da je neko pretio novinarima izveštavaju i nacionalni mediji, a zatim taj neko dobije samo uslovnu zatvorsku kaznu, to šalje poruku svima “slobodno pretite” i umesto da odvrati, zapravo stimuliše pretnje. Smisao kazne nije da zadovolji mene, kao oštećenog, već da kazni onog ko je kriv i da njegov primer zapravo bude iskorišćen kao preventiva.

Problem je i što u poslednje vreme tužilaštva, koja jedina mogu da podignu optužnicu u slučaju pretnji, to sve tolerišu. Tako je u Leskovcu tužilac poruku “Dao bih ti metak u čelo”, koju je našem novinaru preko Fejsbuka uputio sin odbornice SNS u Skupštini Grada, okarakterisao kao “upozorenje”, a ne kao “pretnju”, jer je napisao “dao bih ti”,  a ne “daću ti metak”. Takođe, u mom slučaju je čak i sudija imao kreativna tumačenja. Pitanje “da ste ovo napisali u Americi, da li biste živi dočekali jutro?”, koje mi je, znajući da sam živeo u SAD, uputio direktor Toplane nakon što sam objavio seriju tekstova o korupciji u tom preduzeću, sudija je ocenila na sledeći način: “Činjenicom da je radnju smesio u stranu zemlju, okrivljeni je pokazao svest da pravni sistem Srbije ne dozvoljava ubistvo”. Logično bi nakon toga bilo da neko pita sudiju da li to znači da pravni sistem Amerike dozvoljava ubistvo?

Ali da bi i građani bolje razumeli stvar, samo neka razmisle šta bi se desilo kada bi neko sudiji ili tužiocu rekao “vodi računa kako ćeš da presudiš”, odnosno da li bi i tada to bilo “upozorenje”, a ne “pretnja”. Dovoljno je da se setimo incidenta kada je jedan građanin vređao zamenika tužioca, a zatim ga kartonskom fasciklom udario, zbog čega mu je istog momenta određen pritvor od mesec dana!

Evo linka o tome http://www.blic.rs/vesti/hronika/tuzioca-na-sudenju-udario-fasciklom/r53rrdr

Poznato mi je da Vas je prošle godine udario i priveo policajac. O čemu se konkretno radilo i kako je to završilo (ako je završilo)?

BLAGOJEVIĆ: Sve se desilo na ulazu na jedan od stejdževa Nišvil džez festivala, kada je policajac pokušao da me legitimiše, a ja imao kod sebe samo međunarodnu novinarsku akreditaciju, ali ne i ličnu kartu. Nije pomoglo ni to što sam, što srpski zakon dozvoljava, ponudio da moj identitet potvrdi neko od kolega koji su bili sa mnom, a to su bili novinari RTS i Vranjskih novina. Uhvatili su me za obe ruke, kao nekog ko je opasan kriminalac, iako se ni na trenutak nisam opirao tome, i vodili ka policijskom kombiju kroz masu ljudi, gde su me mnogi prepoznali. Vodili su me do policijske stanice da bi tamo “utvrdili moj identitet”. Usput sam, dok smo išli ka kombiju, policajcu ponudio da sa svog telefona pozovem načelnika niške policije kako bi on potvrdio moj identitet. Tada me je policajac udario šakom otpozadi po glavi, uz komentar “nemoj da se praviš pametan”, a zatim još jednom uz pitanje “je l’ čuješ šta te pitam?”.

Odveli su me do policijske stanice gde su me policajci prepoznali, samo pitali šta se desilo i bez potpisivanja izjave ili bilo čega sličnog pustili da idem.

Sutradan me je načelnik policije zvao i izvinjavao se, pravdajući policajce da me “nisu prepoznali”. Ipak, samo dan-dva nakon toga je stigao izveštaj Unutrašnje kontrole da “policajac nije prekoračio granice ovlašćenja”.

Sve su češći organizirani protesti novinara zbog njihovoj položaja u društvu i odnosa aktuelnih vlasti prema nezavisnom novinarstvu. Nedavno je baš u vašem gradu održan protest kojem su prisutvovali predstavnici najvećih novinarskih i medijskih udruženja NUNS, ANEM, LokalPress, kao i Udruženja predsednika skupština stanara i brojnih drugih organizacija građana. Kako je protekao taj protestni skup i kakve su poruke odaslane sa istog?

BLAGOJEVIĆ: Mi smo tu samo ponovili svoje zahteve – da se poništi sporni konkurs za informisanje u Nišu, da se novi ne raspisuje dok se ne uspostave kriterijumi za ocenu projekata i dok se ne utvrde kriterijumi za izbor članova konkursne komisije, i na kraju da novoformirana komisija odlučuje javno. Dakle, tražimo da se unapred znaju pravila konkursa, a da o njegovom ishodu odlučuju ljudi koji su za to stručni. Samo dan pre našeg protesta je jedan od trojice članova komisije podneo ostavku i u obrazloženju naveo da su oni otkako su počeli sa radom sve vreme pokušavali da utvrde kriterijume na osnovu kojih bi ocenjivali projekte. Dakle, kriterijumi su utvrđivani nakon što su projekti već predati, pa samim tim je postojala šansa da oni budu prilagođeni određenim učesnicima. Zamislite samo situaciju u kojoj fudbalska utakmica otpočne, a sudije tokom nje odluče da menjaju pravila i uvode nova, ali tako da ni igrači ne budu upoznati sa novim pravilima.

Pazite, nisu članovi konkursne komisije tu dodeljivali neku nagradu za izveštavanje, već odlučivali o raspodeli preko pola miliona evra! Ne zaboravite da su članovi te komisije prethodno odlučili da projekte ocenjuju iza zatvorenih vrata, van očiju javnosti.

Dakle, komisija sastavljena od novinara – onih koji se bune kad god vlast pokušava da novac građana upotrebi na nedovoljno transparentan način – sada su odlučili da u situaciji kada oni sami treba da troše novac građana, to rade tajno. To je samo po sebi skandal.

Sada bivši ministar u Vladi Srbije Bratislav Gašić je postao na neki način paradigma odnosa vlasti te zemlje prema slobodnom novinarstvu. Da li je Vučić njegovom smjenom napravio barem neki javni, simbolični  iskorak u smislu zaštite slobodnomislećih novinara od raznih političkih i inih kabadahija ili se suštinski ništa nije ni promijenilo? Jer, vi i dalje poručujete da “ne klečite”. Kome to sada poručujete i nakon tog Gašića?

BLAGOJEVIĆ: Kakav iskorak je napravljen kada je Gašić ostao zamenik predsednika SNS, a sam Vučić javno, na mitingu, dakle pred svojim članovima, relativizovao njegov postupak govoreći kako je Gašić “kvalitetan kadar” i kako “za njega uvek ima mesta u partiji”. Gašić je bio glavni operativac cele predizborne kampanje SNS pred nedavne izbore i to su svi znali. Time je zapravo poslata poruka svi njihovim članovima da ih se partija neće odreći sve dok su oni njoj lojalni, koliko god ozbiljno da pogreše.

Kako su vaš portal i njegova uređivačka politika primljeni kod javnosti u južnoj Srbiji? Da li vas puno građana čita i imate li od dijela njih (građana) barem neku sporadičnu, javnu podršku?

BLAGOJEVIĆ: Prema podacima Google analytics Južne vesti mesečno u proseku zabeleže nešto preko milion poseta. Samo u izbornoj noći, 24. aprila, smo imali 170.000 poseta. Ali ne mogu se sve stvari izmeriti brojkama. I “Pink” je najgledanija TV u Srbiji, pa to ne znači da oni toliko i vrede u moralnom smislu. Sigurno je da bismo i mi mogli da povećamo čitanost ako bismo uveli tabloidne naslove, počeli da se bavimo privatnim životima javnih ličnosti,… ali time bismo izgubili publiku koju smatramo najvrednijom – onu koja razmišlja!

Južne vesti su prvi internet medij u Srbiji koji je priznao nadležnost Saveta za štampu, državog samoregulatornog tela koje odlučuje o kršenju Kodeksa novinara Srbije i time pokazali želju da poštujemo najviše profesionalne standarde i verujem da naši čitaoci to poštuju.

Što se tiče podrške, dovoljno mi je da vesti, onakve kakve ih mi pišemo, čita 30-40.000 ljudi dnevno i da taj broj ne pada. Na fejsbuku imamo 130.000 fanova i 90 % njih su “aktivni”. Kada sam pre nedavno bio u Šarlotu, u “Charlote observeru”, njihovi urednici su bili iznenađeni tim brojkama jer oni imaju samo 65.000 fanova na Fejsbuku.

Na kraju, jeste li optimist da ćete barem neke bitke dobiti u dugotrajnoj i neizvjesnoj borbi da kruh od sedam kora kojeg jedete bude barem malo mekši, odnosno da vijesti koje dolaze iz “Južnih vesti” ne budu pretežno – tužne?

BLAGOJEVIĆ: Ne bih bio na čelu “Južnih vesti” da ne verujem da sve ovo ima nekog smisla. Pre nedelju dana je gradonačelnik Niša Zoran Perišić, nekada uvaženi kardiolog, naš uticaj uporedio sa “mahanjem leptirovih krila na uragan u Indoneziji”. Upravo u tome ja vidim naš uspeh. Iako ne verujem da je gradonačelnik na to mislio, upravo je “Efekat leptira” ono što se u nauci naziva kada male stvari, male varijacije, mogu da ozbiljno utiču na ogromne i kompleksne sisteme.

Hvala Vam velika za ovaj razgovor.

BLAGOJEVIĆ: Hvala vama na interesovanju za ovu suštinski važnu temu.

RAZGOVARAO: Bedrudin GUŠIĆ (802)

vrbas-miso

Komentariši

Upišite vaše podatke ispod ili kliknite na jednu od ikona da se prijavite:

WordPress.com logo

You are commenting using your WordPress.com account. Odjava / Promijeni )

Twitter slika

You are commenting using your Twitter account. Odjava / Promijeni )

Facebook fotografija

You are commenting using your Facebook account. Odjava / Promijeni )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Odjava / Promijeni )

Povezivanje na %s