Jasmina Lazović, koordinatorka programa tranzicione pravde pri Inicijativi za ljudska prava (YIHR) – Kancelarije u Beogradu: U SRBIJI JE NA SNAZI GUŠENJE MEDIJSKIH SLOBODA I KRITIČKOG MIŠLJENJA

Posted: 22. April 2016. in Intervjui

Jasmina Lazović

Inicijativa mladih za ljudska prava (Inicijativa) se zalaže za politiku pomirenja u regionu bivše Jugoslavije i u skladu sa našim naporima, osobama osuđenim za ratne zločine, iako su odslužile zatvorsku kaznu, nije mesto na javnoj sceni u Srbiji. Oni su ratni zločinci i kategorija „bivšeg“ ratnog zločinca, kako se o njima ponekad govori u srpskom društvu, ne postoji. Stoga smo se prošlog petka pobunili zbog promocije knjige Momčila Krajišnika u Domu omladine Beograda….. Sa druge strane, kada smo koleginica Anita Mitić i ja duvale u zviždaljke u samoj sali u kojoj se održala promocija knjige, i to isključivo u trenutku kada je počeo da govori Momčilo Krajišnik, pokazali smo da u Beogradu postoje ljudi kojima je politika revidiranja istorije, izbegavanje odgovornosti za masovna ubistva, silovanja i proterivanja civilnog stanovništva i rehabilitacije ratnih zločinaca potpuno neprihvatljiva…..Promociju knjige organizovala je politička stranka Samostalni DSS, koja se u trci za izbore koji se održavaju 24. aprila nalazi na republičkoj i beogradskoj listi aktuelnog premijera. Predsednik ove stranke je Andrija Mladenović, koji je na visokom desetom mestu na listi „Aleksandar Vučić – Srbija pobeđuje“….. Dok se Aleksandar Vučić javnim nastupima u kampanji poziva na Srbiju kao lidera u procesu pomirenja u regionu, njegovi koalicioni partneri promovišu knjigu ratnog zločinca. Ovo se savršeno uklapa u sliku dva lica pomirenja koja trenutno postoje u Srbiji – jedno koje iskreno vodi civilno društvo i istaknuti pojedinci i drugo lice oličeno u neiskrenoj politici pomirenja premijera Vučića…..Inicijativa je napravila veliku pometnju organizatorima promocije Krajišnikove knjige. Bili su prinuđeni da se više od pola sata bave nama….. Inicijativa pruža apsolutnu podršku novinarki Svetlani Božić Krainčanić, koja je kažnjena samo zbog toga što u Srbiji 2016. godine i dalje nije dozvoljeno postaviti čuveno pitanje “A šta si ti radio u ratu?”…..Iako je kritikovao „opozicionog“ direktora vojvođanskog javnog servisa zbog toga što je kaznio novinarku, Inicijativa se oglasila ovim povodom kako bi podsetila javnost u Srbiji da najveću odgovornost za autocenzuru koja postoji na medijskoj sceni u Srbiji snosi sam premijer…..Zabrinjavajuće je što se studenti smeju silovanim ženama, ali da su makar na jednom predmetu imali priliku da zaista pročitaju neku presudu, ubeđena sam da ne bi ovako reagovali. Sa njima mora da se radi, a trenutno u Srbiji se to ne dešava…..Smatram da nam je svima potrebno otrežnjenje i shvatanje realnosti u kojoj živimo, a koja je sumorna usled bremena 90-ih koje se neprestano ignoriše i tek povremeno komentariše u javnosti. Put ka pridruženju Evropskoj uniji vidim kao šansu da se suočimo sa nasleđem ratne prošlosti i gradimo drugačiji region…..Pomirenje je proces. To je put koji počinje nakon konflikta i ne mora nužno da ima kraj. To je cilj kojem se teži, ali koji se kontinuirano pomera, osvajajući nova polja…..Srbiji trenutno nedostaje jedna takva energija mladih ljudi. Istraživanja pokazuju da su mladi nezainteresovani za politiku zato što ne veruju ni institucijama, ni političarima. Glavni razlog za to leži u otuđenju ljudi od politike…..Ja bih rekla da je Šešelj u prvostepenom postupku oslobođen svih optužbi koje mu je Tužilaštvo Haškog tribunala stavljalo na teret, ali sada sledi žalbeni postupak. Svi mi na Balkanu, kojima je stalo do pomirenja, sa nestrpljenjem očekujemo drugostepeni postupak, u nadi da će prvostepena presuda biti preinačena…..

Oni koji me čitaju znaju da biram sugovornike jer sam slobodni novinar. Jedan od mojih izabranih sugovornika je i ova mlada, odvažna i hrabra osoba iz Beograda. Rijetko koristim ovo što ću sada reći, ali, ma koliko bilo neprincipjelno i neprofesionalno od mene (pa valjda sam i ja  sačinjen od krvi i mesa), evo reći ću: ovo je jedan od onih mojih intervjua na koje sam ponosan. Pokušajte, čitanjem istog, saznati i zašto!

Bilo je burno prije nekoliko dana u Domu omladine u Beogradu, kada je promovirana knjiga osuđenog ratnog zločinca Momčila Krajišnika. U toj buri bilo je režije i vaše Inicijative. Šta je bila suština vašeg protesta u “Domu zločinaca”, kako je pisalo na nekim transparentima ispred zgrade Doma?

Dom zlocinaca Beograda

LAZOVIĆ: Inicijativa mladih za ljudska prava (Inicijativa) se zalaže za politiku pomirenja u regionu bivše Jugoslavije i u skladu sa našim naporima, osobama osuđenim za ratne zločine, iako su odslužile zatvorsku kaznu, nije mesto na javnoj sceni u Srbiji. Oni su ratni zločinci i kategorija „bivšeg“ ratnog zločinca, kako se o njima ponekad govori u srpskom društvu, ne postoji. Stoga smo se prošlog petka pobunili zbog promocije knjige Momčila Krajišnika u Domu omladine Beograda. Posebno nam je smetala činjenica da se ova promocija organizuje u instituciji koju je osnovao i finansira grad Beograd iz budžeta koji svi mi, poreski obveznici, punimo. Pre nego što smo stali ispred Doma omladine sa transparentima „Dom zločinaca Beograda“, pokucali smo na vrata direktora ove institucije, gradskog Sekretarijata za kulturu, zvali telefonom, slali mejlove kako bismo pokušali da izdejstvujemo da se promocija knjige ratnog zločinca ne održi. S obzirom da nam to nije uspelo, na ulazu u Dom omladine smo poslali jasno poruku. Iako možda nismo jači od sistema koji je organizovao promociju knjige, ipak ne prihvatamo da ćutimo pred ovim dešavanjem. Sa druge strane, kada smo koleginica Anita Mitić i ja duvale u zviždaljke u samoj sali u kojoj se održala promocija knjige, i to isključivo u trenutku kada je počeo da govori Momčilo Krajišnik, pokazali smo da u Beogradu postoje ljudi kojima je politika revidiranja istorije, izbegavanje odgovornosti za masovna ubistva, silovanja i proterivanja civilnog stanovništva i rehabilitacije ratnih zločinaca potpuno neprihvatljiva.

Momcilo-Krajisnik-Kako-se-radjala-Republika-Srpska-zapisi-iz-haskog-zatvora-620x350

Ko zapravo stoji iza promocije Krajišnikove knjige? Ko su bili promotori a ko organizatori promocije?

LAZOVIĆ: Promociju knjige organizovala je politička stranka Samostalni DSS, koja se u trci za izbore koji se održavaju 24. aprila nalazi na republičkoj i beogradskoj listi aktuelnog premijera. Predsednik ove stranke je Andrija Mladenović, koji je na visokom desetom mestu na listi „Aleksandar Vučić – Srbija pobeđuje“. Mladenović trenutno obavlja i funkciju zamenika gradonačelnika Beograda, što ostavlja veliki prostor da verujemo da je naredba da se sala u Domu omladine Beograda izda Samostalnom DSS-u došla iz samog grada.

Predstavljanje Krajišnikove knjige je organizovano u samom finišu izborne kampanje. Dok se Aleksandar Vučić javnim nastupima u kampanji poziva na Srbiju kao lidera u procesu pomirenja u regionu, njegovi koalicioni partneri promovišu knjigu ratnog zločinca. Ovo se savršeno uklapa u sliku dva lica pomirenja koja trenutno postoje u Srbiji – jedno koje iskreno vodi civilno društvo i istaknuti pojedinci i drugo lice oličeno u neiskrenoj politici pomirenja premijera Vučića.

Bilo je i grubosti, pokazivanja mišića u Domu omladine. Ko je pokazivao mišiće, odnosno trenirao strogoću i nad kim?

LAZOVIĆ: Inicijativa je napravila veliku pometnju organizatorima promocije Krajišnikove knjige. Bili su prinuđeni da se više od pola sata bave nama. Članovi stranke koja se našla u ulozi organizatora ovog skupa su uradili sve kako bi fizički sprečili da naši aktivisti, koji su stajali ispred Doma omladine sa transparentima, uđu na sam događaj. Pozvali su u pomoć i obezbeđenje, kao i policiju. Uprkos njihovim naporima, polovina Inicijativinih aktivista je, zahvaljujući fizičkom naguravanju, uspela da uđe u salu u kojoj se promocija dešavala. Ostali su, nakon prepirke i ubeđivanja sa obezbeđem Doma omladine o tome kako ova institucija pripada svim građanima i građankama, napustili zgradu.

Sa druge strane, kada smo Anita i ja počele da duvamo u pištaljke, ubrzo su se oko nas našli stranački aktivisti, koji su nam oteli zviždaljke i zamolili nas da napustimo salu, jer ne mogu da nam garantuju bezbednost. Bili su u pravu da ne mogu da spreče svoje članstvo da nas fizički napadne. Osim komentara mržnje i mizoginičnih povika koji su dolazili od muškog dela poblike, našla se tu i jedna žena, vidno starija od nas, koja je svoj revot izrazila otimanjem naših torbi i čupanjem za kosu. Sve se relativno brzo završilo, jer naša namera i nije bila da slušamo izlaganje Momčila Krajišnika. Salu smo napustile sa otužnim osećanjem da bi nas prisutni u sali linčovali, da nije bilo svesti organizatora da im tako nešto ne ide u prilog. Zamislimo šta bi moglo da piše u sutrašnjim novinama, da smo bile povređene: članovi Samostalnog DSS-a sa Vučićeve liste pretukli aktivistkinje za ljudska prava. Ovo im baš ne bi išlo u prilog.

Zašto je kažnjena novinarka Svetlana Božić Krainčanić i da li ste vi iz Inicijative reagirali i kako, eventualno?

LAZOVIĆ: Inicijativa pruža apsolutnu podršku novinarki Svetlani Božić Krainčanić, koja je kažnjena samo zbog toga što u Srbiji 2016. godine i dalje nije dozvoljeno postaviti čuveno pitanje “A šta si ti radio u ratu?”. Kada je Inicijativa 1. aprila stajala ispred zgrade Vlade i novinarima delila pitanja koja smo želeli da budu postavljena premijeru u ime građana i građanki Srbije, nismo očekivali da će nas novinari ignorisati. S obzirom da su pitanja bila u vezi sa Vučićevim odnosom prema Šešelju, politici „velike Srbije“ i posledicama koje je na prostoru bivše Jugoslavije borba za ostvarenje ovog cilja ostavila, među novinarima nije vladalo preterano interesovanje za našu akciju. Ipak, među njima se našla Svetlana Božić Krainčanić, koja je premijeru postavila naša pitanja. Prema njenim tvrdnjama, ona je samo radila svoj posao i pročitala sada već čuvena pitanja jer je smatrala da građani Srbije imaju pravo da čuju kako premijer danas gleda na pogubnu politiku devedesetih koju je nekada svesrdno podržavao. Zbog postavljanja pitanja „treće strane“, kako je to razumeo direktor Radio-televizije Vojvodine, novinarske kuće za koju Božić Krainčanić radi, novinarka je kažnjena. U trenutku kada smo dobili ovu informaciju, smatrali smo da diretkor RTV-a mora da povuče odluku i da bi, ukoliko ne razume značaj postavljenih pitanja, možda trebalo i profesiju da promeni, a ne samo da da ostavku na mestu direktora.

Ova priča je dobila novu dimenziju kada se oglasio premijer Srbije koji je „incident“ sa kažnjavanjem novinarke prebacio u polje izborne borbe, targetirajući direktora RTV-a kao nekoga ko pripada njegovim političkim oponentima (Demokratskoj stranci i Ligi socijaldemokrata Vojvodine). Iako je kritikovao „opozicionog“ direktora vojvođanskog javnog servisa zbog toga što je kaznio novinarku, Inicijativa se oglasila ovim povodom kako bi podsetila javnost u Srbiji da najveću odgovornost za autocenzuru koja postoji na medijskoj sceni u Srbiji snosi sam premijer. U Srbiji je na snazi gušenje medijskih sloboda i kritičkog mišljenja, novinari se plaše da istražuju, dok se urednici utrkuju ko će afirmativnije da piše o Vladi. Za sve ovo je odgovorna trenutna vlast. To se može videti i iz načina na koji je premijer komentarisao Inicijativinu akciju ispred Vlade u trenutku kada mu je novinarka postavila naša pitanja. Vučićeva kritika odluke RTV-a je licemerna, zato što je direktor ove televizije očigledno shvatio signal koji mu je premijer poslao komentarišu pitanja o odnosu prema ratnoj prošlosti.

“Ima li pravde u Hagu” je naziv jedne tribine nedavno održane na Fakultetu političkih nauka u Beogradu i na priču o silovanim ženama u BiH, studenti su aplaudirali. To zvuči, najblaže rečeno, morbidno. Kakav je to mentalni sklop kod tih mladih ljudi i ko ih kao takve odgaja? Jeste li reagirali na taj aplauz?

LAZOVIĆ: S obzirom da smo mi grupa mladih ljudi koja ne ćuti na dešavanja koja smatramo pogubnim za naše društvo, naravno da smo morali da reagujemo kada su se se studenti Fakulteta političkih nauka smejali na priču o silovanjima tokom ratova na prostoru bivše Jugoslavije. Napisali smo otvoreno pismo upravi fakulteta upozorivši ih da je njihova obaveza da se bave sistemom vrednosti koji njihovi studenti neguju, posebno kroz studentske organizacije, kao što je ova koja je organizovala razgovor na temu prava i pravde u Haškom tribunalu. Svojim odgovorom uprava fakulteta nas je razočarala jer umesto da se pozabave onim što smo mi apostrofirali kao problem, oni su sa sebe skinuli odgovornost pravdajući se autonomijom rada studentskih organizacija i dovodili u pitanje iskrenost naših namera.

Poseban prigovor smo imali na izbor govonika na tribini, koji je, prema fakultetskim procedurama, morao da odobri dekanat, a gde zamalo da se nađe još jedan osuđeni ratni zločinac – Vinko Pandurević koji je odslužio kaznu za zločine počinjene u Srebrenici. Nije uprava fakulteta, već smo mi iz Inicijative, upozorili studente da je neprihvatljivo da u obrazovnu ustanovu dovode ratnog zločinca. U razgovoru sa organizatorima tribine uvideli smo se da postoji ogroman potencijal da se utiče na način razmišljanja mladih ljudi. Oni jednostavno nemaju informacije, ne znaju šta se na prostoru bivše Jugoslavije dešavalo tokom devedesetih, naginju ka nacionalističkim idejama jer ove druge teško dolaze do njih. Zabrinjavajuće je što se studenti smeju silovanim ženama, ali da su makar na jednom predmetu imali priliku da zaista pročitaju neku presudu, ubeđena sam da ne bi ovako reagovali. Sa njima mora da se radi, a trenutno u Srbiji se to ne dešava. Ne edukuju ih profesori, ne pomažu mediji, niti svakodnevni diskurs političara. Važno je pomenuti pojedince koji se na različitim nivoima suprotstavljaju dominantnom sistemu vrednosti, kao i rad organizacija za ljudska prava, ali to je još ovek nedovoljno da značajnije utiče na kritičko preispitivanje političkih dešavanju mladih ljudi.

Kao što je poznato, Hrvatska nije dala suglasnost da se otvori poglavlje 23 u pristupnim pregovorima Srbije sa EU zahtijevajući da vaša zemlja izmijeni Zakon o suđenjima za ratne zločine. Šta Vi mislite o tome, odnosno treba li Srbija mijenjati taj Zakon?

LAZOVIĆ: U odnosima između Srbije i Hrvatske, kao i ostalih zemalja u okruženju, postoji mnogo problema koji su gorući i koji značajno opterećuju regionalne odnose. Smatram da nam je svima potrebno otrežnjenje i shvatanje realnosti u kojoj živimo, a koja je sumorna usled bremena 90-ih koje se neprestano ignoriše i tek povremeno komentariše u javnosti. Put ka pridruženju Evropskoj uniji vidim kao šansu da se suočimo sa nasleđem ratne prošlosti i gradimo drugačiji region. Žalosno je to što među političkim elitama ne postoji svest o značaju reformi koje je potrebno da sprovedemo na evropskom putu. Žalosno je i to što vlade u zemljama bivše Jugoslavije ne prepoznaju ovu šansu i jedne drugima su češće smetnja, nego podrška. Ja nikako ne mislim da je univerzalna nadležnost u procesuiranju ratnih zločina koja se u Srbiji primenjuje najveći problem u odnosima Srbije i Hrvatske, ali očigledno je jako dobro sredstvo u rukama obe vlade za dnevno-političko prepucavanje. Danas je ovaj zakon problem, za šest meseci će to biti nešto drugo. Nerešenih bilateralnih problema ima dovoljno da očekujem njihovo pokretanje sve dok Srbija ne postane punopravna članica Evopske unije. Ali pitanje je da li nam je ovo zaista potrebno i da li ćemo na EU da gledamo kao mehanizam za spoticanje onih sa kojima delimo isti region, ili će se naći neki odgovorni političari u budućnosti koji će razumeti potrebu za saradnjom i iskrenim odnosima.

Itekako su veoma eksponirani termini u našem regionu pravda i pomirenje. Ima li pomirenja bez pravde i šta mislite o tezi koju također neki lansiraju da “nema pravde bez pomirenja”?

LAZOVIĆ: Pomirenje je proces. To je put koji počinje nakon konflikta i ne mora nužno da ima kraj. To je cilj kojem se teži, ali koji se kontinuirano pomera, osvajajući nova polja. Danas smo prestali sa oružanim dejstvima, sutra radimo na pronalaženju nestalih, nadoknadi materijalne štete, vraćanju prognanih. Paralelno sa tim procesuiramo ratne zločince i vršimo lustraciju kako bi oni koji su učestvovali u ubistvima bili izbačeni iz javnih institucija. Kroz kulturu podižemo svest o greškama koje su počinjene u prošlosti i preuzimanju odgovornosti za učinjena nedela. Razvijamo obrazovni program koji će nove naraštaje upozoriti na to kako njihovi prethodnici nisu bili u pravu kada su ubijali nevine ljude i tako stvaramo atmosferu u kojoj su mladi svesni da nije dozvoljeno činiti zločine protiv čovečnosti, kao i da ratni zločinci nisu heroji, već sramota jednog društva. S obzirom da nam je svaki život podjednako važan, pravimo baze podataka sa životnim pričama svakoga ko je izgubio život u ratu, podižemo spomen obeležja na mestima stradanja, organizujemo komemoracije, dane sećanja i koristimo medije kao moćno sredstvo za promociju uspostavljanja novih i drugačijih odnosa među nekada zaraćenim stranama. Dok to radimo, svesni smo da moramo da jačamo demokratiju, ekonomiju, vladavinu prava i mehanizme za zaštitu ljudskih i manjinskih prava.

Ovako ja vidim rad na pomirenju. Da bi se pomirenju težilo, važno je da imamo projekat pomirenja i da tačno znamo šta i zbog čega radimo. U zemljama bivše Jugoslavije poseban akcenat jeste stavljen na sudstvo i pravdu za žrtve koju bi suđenja trebalo da donesu. Pokazalo se da je pravda jako važna, iako ponekad manjkava, ali svakako sudski procesi nisu dovoljni kako bi proces pomirenja zaista bio dostignut.

Nekoliko dana nas dijeli od izbora u Srbiji. Kako su se do sada mladi Srbije odazivali na izbore i očekujete li njihov veći odziv na predstojećim? Da li bi značajnije učešće mladih na izborima bitno promijenilo političku scenu Srbije?

LAZOVIĆ: Na našu veliku žalost, mladi u Srbiji su vrlo pasivni u svom političkom angažmanu. U poslednjih 20 godina mladi u Srbiji su se dva puta ozibljno politički angažovali i to su dve najveće demokratske pobede izvojevane u ovoj državi. Bili su to studentski protesti 1996/1997. i 2000. godine. To su dve ideje koje su izneli mladi ljudi, a koje kasnije nisu kapitalizovane na pravi način, osim možda pokreta Otpor koji je za rezultat imao 5. oktobar i smenu Miloševića.

Srbiji trenutno nedostaje jedna takva energija mladih ljudi. Istraživanja pokazuju da su mladi nezainteresovani za politiku zato što ne veruju ni institucijama, ni političarima. Glavni razlog za to leži u otuđenju ljudi od politike. Na ovim izborima učestvuje jedna stranka, koju podržava veliki broj mladih ljudi, a koja svoje poslenike bira na konkursu, a onda ih na listi raspoređuje kompjuterskim softverom. To znači da mi ne razumemo šta je politika, šta je politički proces i zašto je on važan za nas, a zašto za našu zemlju.

Jeste li vršili istraživanja ili ankete među mladima Srbije koje političke opcije slijedi većina njih? Ili, da budem precizniji, naginje li većina ka desnici, centru ili nekoj, uvjetno rečeno, ljevici?

LAZOVIĆ: U poslednjih mesec dana Inicijativa je obišla više od 20 gradova u Srbiji, gde je sa mladima razgovarala o važnosti izbora. Zaključak tih razgovora je da mladi uopšte nisu artikulisani kao politički pokret. Istraživanja pokazuju da oni naginju ekstremima i sa jedne i sa druge strane, ali nažalost ne postoji jedna jasna ideja koja vezuje mlade ljude, osim što se na različitim dešavanjima može videti da svoj revot iskazuju kroz parolu „Vučiću, pederu“. Ideološko okupljanje mladih tu dostiže svoj maksimum.

Šešelj je ponovo slobodan čovjek. Može li on sa svojim radikalima pokvariti nekima račune, posebno naprednjacima?

LAZOVIĆ: Ja bih rekla da je Šešelj u prvostepenom postupku oslobođen svih optužbi koje mu je Tužilaštvo Haškog tribunala stavljalo na teret, ali sada sledi žalbeni postupak. Svi mi na Balkanu, kojima je stalo do pomirenja, sa nestrpljenjem očekujemo drugostepeni postupak, u nadi da će prvostepena presuda biti preinačena. Evidentno je da je Šešeljeva stranka jedna od retkih koja će na predstojećim izborima ostvariti bolji rezultat nego na prethodnim, što će lidera radikala vratiti u parlament. To nas nikako ne čini srećnima, posebno imajući u vidu da će se sa njim za skupštinsku govornicu vratiti i antievropska politika, netrpeljivost prema regionu i mržnja prema manjinskim narodima. Iako se premijer Vučić javno odrekao ideje „velike Srbije“, u našoj državi nikada nije izvršena lustracija, a i u samoj vladi postoje ministri kojima je pogubna politika prošlosti bliska srcu. Ovo je još jedan pokazatelj da će, nažalost, za nas biti još mnogo posla u Srbiji.

Hvala Vam velika za ovaj razgovor.

LAZOVIĆ: Hvala i Vama što nam pomažete da poruke koje mi šaljemo dođu do što većeg broja ljudi.

RAZGOVARAO: Bedrudin GUŠIĆ (790)

bg-plitvice 1

Komentariši

Upišite vaše podatke ispod ili kliknite na jednu od ikona da se prijavite:

WordPress.com logo

You are commenting using your WordPress.com account. Odjava / Promijeni )

Twitter slika

You are commenting using your Twitter account. Odjava / Promijeni )

Facebook fotografija

You are commenting using your Facebook account. Odjava / Promijeni )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Odjava / Promijeni )

Povezivanje na %s