POLITIKA ILI PRAVO

Posted: 5. Mart 2016. in Intervjui

Iako je u stručnim pravničkim krugovima više puta osporena ustavnost Zakona o rehabilitaciji iz 2006. i Zakona o rehabilitaciji iz 2011. godine, formalna inicijativa za ocenu njihove ustavnosti kod Ustavnog suda Srbije pokrenuta je tek 2015. godine. Glavni argumenti u toj inicijativi bili  su sledeći:

  1. Zakon iz 2006. godine, koristeći uopštenu formulaciju „iz političkih ili ideoloških razloga“ omogućava rehabilitaciju i lica koja su efektivno počinila krivična dela, pa čak i ratne zločine, čime dolazi u direktnu suprotnost sa članom 34. Ustava Srbije koji propisuje nezastarivost gonjenja za ratne zločine;
  2. Zakon iz 2011, svojim članom 30, priznaje razna prava (na vraćanje imovine, na rehabilitaciono obeštećenje itd.) i onima koji su rehabilitovani po Zakonu iz 2006, što znači i ratnim zločincima, čime je izvršeno „produženje vremenskog važenja“ Zakona iz 2006.

Jasnoće radi, navedimo da član 30. Zakona o rehabilitaciji iz 2011. godine glasi:

Postupci rehabilitacije koji su započeti po Zakonu o rehabilitaciji („Službeni glasnik RS“, broj 33/06), a nisu okončani do dana stupanja na snagu ovog zakona, okončaće se po odredbama tog zakona.

Prava po osnovu rehabilitacije utvrđena ovim zakonom stiču se i na osnovu pravosnažnih sudskih odluka kojima su usvojeni zahtevi za rehabilitaciju, a koje su donete u skladu sa Zakonom o rehabilitaciji („Službeni glasnik RS“, broj 33/06).“

Svojim zaključkom broj IU3-191/2015 od 02.02.2016., koji je donelo Malo veće suda 3. novembra 2015. g. (toliko o ekspeditivnosti suda). Ustavni sud je odbacio inicijativu za ocenu ustavnosti i pritom, što se tiče zakona iz 2006, rekao da je taj zakon prestao da važi 15. decembra 2011. godine, te da je inicijativa za ocenu njegove ustanovnosti neblagovremena. Naime, član 168. Ustava Srbije dozvoljava ocenu ustavnosti i zakona koji je prestao da važi, ukoliko inicijativa za to bude podneta u roku od šest meseci od prestanka važenja tog zakona, što ovde nije slučaj.

Ovakav stav Ustavnog suda je u očiglednoj suprotnosti sa pravnom logikom. Prema citiranom stavu 1. člana 30. Zakona iz 2011, u procesu rehabilitacije Draže Mihailovića primenjivane su odredbe Zakona iz 2006. godine, a to je trajalo sve do 14. maja 2015. kada je Draža konačno rehabilitovan. Prema tome, ako su odredbe tog zakona primenjivane do 2015. godine, to onda znači da je taj zakon važio i da inicijativa za ocenu njegove ustavnosti nije zakasnela i nije bila neblagovremena. A ukoliko je zakon iz 2006. prestao da važi, onda se njegove odredbe nisu nikako mogle kasnije primenjivati, a ukoliko su se primenjivale to je zato što je citiranim stavom 1. izvršeno „produženje vremenskog važenja zakona“ iz 2006.

Ovaj paradoks, da neki zakon prestane da važi a da se njegove odredbe ipak u praksi primenjuju, Ustavni sud je pokušao da objasni na sledeći način: Član 30. Zakona iz 2011. sadrži  „tzv. prelazne odredbe kojima zakonodavac uređuje prelazni režim“, odnosno odredba stava 1. je „procesno-pravne prirode i uređuje pitanje primene procesnih pravila“ u skladu sa kojima će se okončati postupci započeti po ranijem zakonu.

Iz navedenog obrazloženja vidljivo je da je Ustavni sud pokušao da se iz nezgodne situacije izvuče prebacivanjem na procesni teren, iako se ovde radi o materijalno-pravnim pitanjima i o tome da li se mogu rehabilitovati i oni koji su proglašeni za ratne zločince. Otuda nije teško ovo naopako pravno shvatanje Ustavnog suda pobiti sledećom argumentacijom:

  1. Ustavni sud svoju ocenu zasniva na izrazu „postupci“ iz stava 1. citiranog člana iako je jasno da taj izraz nema ovde procesni karakter i da se ne odnosi na procesna pravila, bez obzira na to šta je zakonodavac mislio kada je upotrebio taj izraz. On se ovde odnosi na sve one predmete u kojima je zahtev za rehabilitaciju podnet pre 2011. i u kojima, možda, nije ništa ni rađeno i nisu preduzimane nikakve procesne radnje. Kada donosi ovakvu prelaznu normu zakonodavac uvek ima u vidu materijalno-pravne a ne procesne odredbe. Na primer, ako je stari zakon predviđao neko pravo a novi ga ukida, u prelaznoj normi se kaže da to pravo imaju svi oni koji su zahtev podneli u vreme važenja starog zakona. Neki put se u prelaznoj odredbi kaže da će „zahtevi podneti“ do stupanja na snagu novog zakona biti rešavani po starom zakonu, ili da će „predmeti formirani“ po starom zakonu biti rešavani u skladu sa njegovim odredbama itd. U svakom slučaju, uvek je bilo jasno da prelazna norma ne upućuje na procesna pravila već na celinu prethodnog zakona, osim onih odredbi za koje se izričito kaže da se stavljaju van snage. Ukoliko autori i prvog i drugog zakona o rehabilitaciji nisu dobro vladali pravnom tehnikom i maternjim jezikom – to je drugo pitanje, ali logičko i jezičko tumačenje upućuje upravo na ovakvo značenje pomenute norme.
  1. Da se ovde ne radi ni o kakvim procesnim pravilima potvrđuje i završni deo stava 1. člana 30. u kome se kaže da raniji postupci rehabilitacije „okončaće se po odredbama tog zakona“. Tu se ne kaže „po pravilima postupka“ tog zakona, već po odredbama, što znači i onim procesne i onim materijalno-pravne prirode. Drugim rečima, ovim stavom su ostavljene u važnosti sve odredbe zakona iz 2006, iako je u članu 32. Zakona iz 2011. izričito rečeno da njegovim stupanjem na snagu „prestaje da važi Zakon o rehabilitaciji („Službeni glasnik RS“, broj 33/06)“. Jasno je da je time izvršeno „produženje vremenskog važenja“ starog zakona, ili se bar radi o očiglednoj koliziji dva zakona koju je Ustavni sud morao da reši i na sopstvenu inicijativu.
  1. Kada je u pitanju spor oko „odredaba“ i starog i novog zakona, onda se taj spor pre svega odnosi na njihove materijalno-pravne odredbe i upravo na njihovu suprotnost sa Ustavom Srbije ukazivali su protivnici rehabilitacije. Naime, u zakonu iz 2011. postoji norma da se ne mogu rehabilitovati ratni zločinci, osim ako sud utvrdi da oni to nisu bili. Da je zahtev za rehabilitaciju Draže Mihailovića rešavan po tom zakonu onda bi se sudstvo Srbije našlo u velikom problemu. Ono bi moralo da utvrđuje da li je Draža bio ratni zločinac, tj. moralo bi da se bavi meritumom stvari i onim što su Draža i četnici radili tokom rata, a što bi dovelo do istog zaključka do koga je došao i sud 1946. godine. Da bi se to izbeglo i da bi se na Dražin slučaj omogućila primena materijalno-pravnih normi iz starog zakona, u kome odredba o ratnim zločincima nije postojala, u zakon iz 2011. uneta je ta famozna odredba člana 30. Nije, dakle, ovde reč o procesnim pravilima već o tome da je zakon iz 2006. godine bio u suprotnosti sa stavom 6. člana 34. Ustava Srbije u kome se kaže: „Krivično gonjenje i izvršenje kazne za ratni zločin, genocid i zločin protiv čovečnosti ne zastareva“. A ukoliko počinioci tih dela mogu biti uvek procesuirani, to istovremeno znači da oni ne mogu nikada biti rehabilitovani. Upravo tu ustavnu zabranu prekršio je zakon iz 2006, kao i sudovi koji su ga primenjivali i koji su rehabilitovali trinaest ratnih zločinaca. Sve je to potvrđeno zakonom iz 2011. koji kaže da prava predviđena njime pripadaju i onima koji su rehabilitovani po zakonu iz 2006, a ustavni sud tu očiglednu manipulaciju opravdava tumačenjem da se stavom 2. člana 30. predviđa „primena novog zakona“ u svim slučajevima kada je postupak za rehabilitaciju pravosnažno okončan. To nije ništa drugo nego „produženje vremenskog važenja“ zakona iz 2006. godine jer se oni koji su po njemu rehabilitovani tretiraju isto kao i oni rehabilitovani po kasnijem zakonu.
  1. Produženo vremensko važenje Zakona nije u skladu sa vladavinom prava ako podrazumeva istovremenu primenu dva međusobno suprotna uslova i dva oprečna postupka za ostvarivanje istovetnog pravnog interesa i cilja. To neposredno vodi nejednakosti pred zakonom što je upravo slučaj sa primenom dva zakona o rehabilitaciji – onog iz 2006. i onog iz 2011. godine.

Da su zakoni o rehabilitaciji suprotni Ustavu Republike Srbije to je bilo jasno i Ustavnom sudu, ali da bi se to reklo bila je potrebna i značajna doza građanske hrabrosti koja je u ovom slučaju očigledno nedostajala.

U ime Saveza antifašista Srbije i

Udruženja antifašista Novog Sada, podnosilaca Inicijative Ustavnom sudu:

Aleksandar Sekulović

Stanko Šušnjar

 

Komentariši

Upišite vaše podatke ispod ili kliknite na jednu od ikona da se prijavite:

WordPress.com logo

You are commenting using your WordPress.com account. Odjava / Promijeni )

Twitter slika

You are commenting using your Twitter account. Odjava / Promijeni )

Facebook fotografija

You are commenting using your Facebook account. Odjava / Promijeni )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Odjava / Promijeni )

Povezivanje na %s