Izabela Kisić, izvršna direktorka Helsinškog odbora za ljudska prava Srbije: NIKOLIĆU I VUČIĆU I NIJE MESTO U POTOČARIMA S OBZIROM NA NJIHOVU PROŠLOST I ULOGU U TO VREME

Posted: 2. Juli 2015. in Intervjui

izabela k.Reč je o zahtevu koga “Žene u crnom”, sa još nekoliko organizacija, među kojima je i Helsinški odbor iz godine u godinu postavljaju liderima Srbije, a to je da se 11. jul proglasi Danom sećanja na genocid nad Bošnjacima u Srebrenici. U pismu se jasno kaže ko je odgovoran za genocid. Navodi se da je prošlo 20 godina od kada je vojska Republike Srpske, predvođena generalom i haškim optuženikom Ratkom Mladićem, a uz svaku vrstu pomoći režima Slobodana Miloševića, počinila genocid. To se malo ko u Srbiji usuđuje da kaže, ali moramo biti uporni u našem zahtevu…..Reakcija srpskih zvaničnika, pa i ministra Dačića povodom Rezolucije, je kao i obično, uoči svake godišnjice genocida u Srebrenici, burna i neodmerena, bez empatije za žrtve…..Teško je očekivati da će oni koji su bili na vlasti devedesetih u Srbiji, ili iz neke druge pozicije učestvovali u ratu, da učine neki krupniji korak kao što je prihvatanje Rezolucije kojom bi se osudio genocid nad Bošnjacima u Srebrenici…..Premijer Vučić je nedavno još dublje upao u blato kada je je izjavio da je njegova izjava za skupštinskom govornicom  iz 1995. „da će za jednog ubijenog Srbina biti ubijeno 100 muslimana“ izvučena iz konteksta. Takva rečenica je zastrašujuća u svakom kontekstu….. Premijer i Predsednik bili su visoki funkcioneri stranke koja je imala paravojne formacije, a osim toga učestovala u podsticanju mržnje i opravdanju pokolja. Do 2008. godine eksplicitno su štitili Ratka Mladića kao srpskog heroja. Srpska radikalna stranka i njeno vođstvo  bila je udarna pesnica Miloševićevog režima….. Veoma je važno da postoje organizacije i pojedinci koji će u Srbiji stalno opominjati vlast šta se desilo pre dvadeset godina i da budu uporne u tome da jednog dana i Skupština Srbije proglasi Dan sećanja na žrtve genocida u Srbiji. To je važno i zbog novih generacija rođenih devedesetih i kasnije…..Građanin, pre svega mladi građanin Evrope, ostaje zbunjen posle recimo, obeležavanja dana pobede nad fašizmom u Moskvi na koji ne dođe nemačka kancelarka Angela Merkel, ali se pojavi četnički vojvoda Tomislav Nikolić….. Draža Mihailović je politički rehabilitovan još osamdesetih i to je uvek bio državni projekat oko koga su ujedinjeni i vlast i ogroman deo opozicije. Posle 2000. godine istorijski revizionizam je samo dobio i svoju pravnu, sudsku stranu, kroz razne zahteve za poništavanje suđenja vođama četničkog pokreta, ali i drugim saradnicima nacističkog režima u Srbiji…..Ministar spoljinh poslova Ivica Dačić se sa puno žara borio protiv rehabilitacije Mihailovića, ali s druge strane nisam primetila da je ikada pomenuo ideologiju velike Srbije i njene monstruozne posledice devedesetih. Čak je i ministar unutrašnjih poslova odjednom “izvukao” svog dedu partizana i rekao nekoliko reči protiv četnika, ali ni on nije pomenuo njihovu ideologiju…..Ne treba zaboraviti da i u Srbiji živi veliki broj Bošnjaka i ovakav istorijski revizionizam ih praktično tera iz Srbije, uliva im strah i nepoverenje…..Na udaru je pre svega osnivačica i predsednica Helsinškog odbora Sonja Biserko. Kampanje protiv nje vode se neprestano od osnivanja Odbora, više od 20 godina…..Uticaj žena na desnici raste svuda, ne samo u Srbiji. Mislim da se ne posvećuje dovoljno pažnje njihovom uticaju i opasnostima koje to donosi…..Podsetiću i na monstruozno svedočenje Sande Rašković Ivić u Haškom tribunalu u slučaju silovanih žena u Foči, kada je izjavila da pošto nema medicinske dokumentacije o silovanim ženama, nema ni silovanja…..Iako je film rađen u Srbiji i bavi se srpskim desničarkama, mnogi iz regiona i nekih drugih zemalja su veoma zainteresovani za film i smatraju da je tema univerzalna. Do sada se malo ko bavio tim aspektom desnice…..

Poštovana Izabela! Kao što znate i Vi i javnost, ovo je naš drugi intervju u relativno kratkom vremenu. U pripremi istog sam Vas podsjetio da se u međuvremenu mnogo toga izdogađalo i za što Vas smatram kompetentnom sugovornicom, a Vi ste i ovoga puta bili ljubazni i prihvatili da razgovaramo. Dakle, krenimo s nekim svježim temama. Prije nekoliko dana ste sa aktivistkinjama “Žena u crnom” te još nekih nevladinih organizacija bili pred zgradom Predsjedništva Srbije gdje je javno pročitano jedno pismo. O kakvom se pismu radi i da li su ga primili oni koji su zaduženi za poštu predsjednika Srbije?

izabela i stasaKISIĆ: Reč je o zahtevu koga “Žene u crnom”, sa još nekoliko organizacija, među kojima je i Helsinški odbor iz godine u godinu postavljaju liderima Srbije, a to je da se 11. jul proglasi Danom sećanja na genocid nad Bošnjacima u Srebrenici. U pismu se jasno kaže ko je odgovoran za genocid. Navodi se da je prošlo 20 godina od kada je vojska Republike Srpske, predvođena generalom i haškim optuženikom Ratkom Mladićem, a uz svaku vrstu pomoći režima Slobodana Miloševića, počinila genocid. To se malo ko u Srbiji usuđuje da kaže, ali moramo biti uporni u našem zahtevu. Što se tiče drugog dela pitanja, da li je predsednik Nikolić primio pismo, službenik administracije nas je obavestio da predsednik ne prima poštu na svojoj adresi nego da to mora da se nosi u drugu zgradu?! Zaista čudna praksa.

Nedavno je u ruke ministra spoljnih poslova Ivice Dačića stigao Prijedlog rezolucije o Srebrenici kojeg je pripremila Velika Britanija. Kako komentirate reakciju spomenutog ministra?

KISIĆ: Reakcija srpskih zvaničnika, pa i ministra Dačića povodom Rezolucije, je kao i obično, uoči svake godišnjice genocida u Srebrenici, burna i neodmerena, bez empatije za žrtve. I ministar Dačić, ali i premijer Vučić tumače Rezoluciju kao napad na Srbiju i to je lajtmotiv koji ponavlja svaka vlada uoči bilo kakvog pokušaja međunarodne zajednice da se moralno i politički odredi prema genocidu u Srebrenici. Protiv ministarke Zorane Mihajlović, koja je jedina na sednici Vlade, podržala Rezoluciju, pokrenuta je odmah medijska kampanja. Srbija ne razume da i međunarodna zajednica snosi svoj deo odgovornosti za genocid jer nije uspela da ga spreči. To je i pokušaj da da se ukaže na značaj preventivnog delovanja u sprečavanju genocida.

Hoće li i koliko dugo službena Srbija moći zabijati glavu u pijesak iliti sklanjati neke bolne istine iz ranih i srednjih 90-tih pod tepih, posebno kada je u pitanju Rezolucija o genocidu u Srebrenici? Ide li, zapravo, civilizirani dio čovječanstva drumom, a Srbija – šumom?

KISIĆ: Teško je očekivati da će oni koji su bili na vlasti devedesetih u Srbiji, ili iz neke druge pozicije učestvovali u ratu, da učine neki krupniji korak kao što je prihvatanje Rezolucije kojom bi se osudio genocid nad Bošnjacima u Srebrenici.  To nisu učinile ni prethodne vlade, recimo ona na čijem čelu je bio Boris Tadić. Tadić pripada srpskoj eliti koja nikada nije osudila jasno ulogu srpske strane u ratu, onoj eliti koja je bila u opoziciji, ali istovremeno relativizovala ulogu Srbije i nikad nije kritikovala Miloševića zbog odgovornosti za ratove već zbog poraza u tim ratovima. Međutim, odgovornost tog dela elita nije jednaka odgovornosti partija i političkih snaga onih koji su tada bili, i danas su na vlasti. Premijer Vučić je nedavno još dublje upao u blato kada je je izjavio da je njegova izjava za skupštinskom govornicom  iz 1995. „da će za jednog ubijenog Srbina biti ubijeno 100 muslimana“ izvučena iz konteksta. Takva rečenica je zastrašujuća u svakom kontekstu. Za genocid se danas koriste razni eufemizmi, kao što je „strašni zločin“, umanjuje se broj žrtava, relativizuje se genocid nekakvom pričom o osveti za ubijene Srbe, kriju se stratezi, planeri zločina koji je imao za cilj bio nestanak Bošnjaka na određenom delu teritorije. Čak ni glavni tužilac za ratne zločine u Srbiji ne može da izgovori reč genocid. Ponovo su u opticaju teorije zavere protiv Srbije. Srpska vlast i srpska akademska elita se na identičan način ponašala u julu 1995.

Za sada se zna da predsjednik Nikolić neće biti 11. jula u Potočarima, za razliku od nekih svojih kolega iz regije, ali se još kao ne zna hoće li biti premijer Vučić. Kako komentirate definitivnu apstinenciju Nikolića i kolebanje Vučića?

KISIĆ: Njihovo kolebanje i neodlazak može se tumačiti u kontekstu onog što sam već prethodno rekla. I ono je svakako neprimereno s obzirom na tragediju koja se desila i lične sudbine ogromnog broja ljudi. Ja o njihovom (ne)odlasku mogu da govorim iz dve pozicije. S jedne strane, i to je prva reakcija koja vam pada na pamet, je da njima nije ni mesto u Potočarima s obzirom na njihovu prošlost i ulogu u to vreme. Premijer i Predsednik bili su visoki funkcioneri stranke koja je imala paravojne formacije, a osim toga učestovala u podsticanju mržnje i opravdanju pokolja.  Do 2008. godine eksplicitno su štitili Ratka Mladića kao srpskog heroja. Srpska radikalna stranka i njeno vođstvo  bila je udarna pesnica Miloševićevog režima.

S druge strane, kao građanka Srbije očekujem  da Srbija ima hrabro rukovodstvo  koje će otići u Potočare, pokloniti se žrtvama i poslati jasnu poruku građanima Srbije, ali i Srbima u Republici Srpskoj, da je tamo počinjen genocid nad Bošnjacima. Takva izjava podrazumeva i niz konkretnih poteza unutar Srbije, u vezi sa tim, pre svega kako će se govoriti o genocidu nad Bošnjacima, šta će se učiti u školama. Samo takvim potezima Srbija može da ubedi region da želi dobre odnose sa susedima. Podsetiću i da je Tadićev odlazak na komemoraciju u Potočare, pre nekoliko godina, prihvaćen pozitivno u Bosni i da je region pokazao veliki interes za njegov dolazak.

Kako će vaš Odbor obilježiti 11. juli ove godine, odnosno “jubilarnu”, 20-tu obljetnicu genocida u Srebrenici?

KISIĆ: Deo Odbora, uključujući predsednicu Sonju Biserko, biće tog dana u Potočarima. U Beogradu ćemo organizovati izložbu fotografija “Srebrenički put pakla” bosanskog autora Ahmeta Bajrića Blicka. Reč je o fotografijama koje su obišle svet, on je jedini snimio prve kolone proteranih iz Srebrenice u julu 1995. Takođe planiramo da održimo komemorativni skup, tribinu u znak sećanja na žrtve. Veoma je važno da se takvi skupovi održe i u Beogradu, gradu iz koga je krenulo planiranje rata koji se završio genocidom u Srebrenici. Veoma je važno da postoje organizacije i pojedinci koji će u Srbiji stalno opominjati vlast šta se desilo pre dvadeset godina i da budu uporne u tome da jednog dana i Skupština Srbije proglasi Dan sećanja na žrtve genocida u Srbiji. To je važno i zbog novih generacija rođenih devedesetih i kasnije.

Prije više od mjesec dana sudski je rehabilitiran Draža. Kako bi se takva presuda mogla odraziti na poziciju Srbije u antifašističkom bloku evropskih zemalja te na međunarodnu poziciju te zemlje, inače?

izabelaKISIĆ: Nemam utisak da međunarodna zajednica, a pre svega Evropska unija, trenutno pokazuje veliki interes za istorijski revizionizam u Srbiji. To je i zbog toga što i u samoj EU, koja se inače temelji na ideji antifašizma, danas postoji izvesna ideološka konfuzija čija je posledica izjednačavanje fašizma i komunizma. Time se zapravo nesvesno relativizuje ideja antifašizma. Sve je to dodatno opterećeno novim zaoštravanjem odnosa između Rusije i EU. Građanin, pre svega mladi građanin Evrope, ostaje zbunjen posle recimo, obeležavanja dana pobede nad fašizmom u Moskvi na koji ne dođe nemačka kancelarka Angela Merkel, ali se pojavi četnički vojvoda Tomislav Nikolić. I Rusija danas, međutim, zloupotrebljava ideju antifašizma u dnevno političke svrhe kako bi osporila legitimitet nekih postsovjetskih država. Ako ništa drugo barem ideja antifašizma bi danas trebalo da ujedinjuje Evropu, posebno u naletu desničarskih grupacija i partija. Da zaključim, revizija istorije, ili rehabilitacija Draže Mihailovića, neće bitno uticati ne njen položaj u EU, ali hoće na odnose u regionu. I u tom smislu, mislim da će EU morati uskoro da se ozbiljinije pozabavi i ovim pitanjem u region.

A da li bi presuda o Draži mogla da znači da apetiti o tzv. velikoj Srbiji nisu presahli u nekim tamošnjim akademskim i političkim krugovima ?KISIĆ: Draža Mihailović je politički rehabilitovan još osamdesetih i to je uvek bio državni projekat oko koga su ujedinjeni i vlast i ogroman deo opozicije. Posle 2000. godine istorijski revizionizam je samo dobio i svoju pravnu, sudsku stranu, kroz razne zahteve za poništavanje suđenja vođama četničkog pokreta, ali i drugim saradnicima nacističkog režima u Srbiji.

Politička rehabilitacija četničkog pokreta je imala pogubne posledice i završila se pokoljima i proterivanjem Bošnjaka devedesetih, upravo na istim teritorijama na kojima su četnici ubijali muslimane u Drugom svetskom ratu. Ubice su bile vođene istim ciljem – da se stvori homogena srpska teritorija i zaokruži srpska država. Tekst četničkog ideologa Stevana Moljevića “Homogena Srbija”, instrukcije Draže Mihailovića  o stvaranju velike Srbije čišćenjem manjina ili pak program Skupštine Republike Srpske u šest tačaka iz 1992. imaju identičnu poruku. Pune su arhive takvih dokumenata i odluka. Akademska javnost u Beogradu je imala i ima klučnu ulogu u rehabilitaciji i to je glavno mesto u kome se ideja o velikoj Srbiji održava živom. Glavni njihov oslonac u vlasti je trenutno predsednik Srbije Tomislav Nikolić koji ima titulu četničkog vojvode. I to je najopasnije kada ta ideologija ima oslonca u onima koji imaju moć i vlast.

Ministar spoljinh poslova Ivica Dačić se sa puno žara borio protiv rehabilitacije Mihailovića, ali s druge strane nisam primetila da je ikada pomenuo ideologiju velike Srbije i njene monstruozne posledice devedesetih. Čak je i ministar unutrašnjih poslova odjednom “izvukao” svog dedu partizana i rekao nekoliko reči protiv četnika, ali ni on nije pomenuo njihovu ideologiju.

Nove generacije uče iz udžbenika, punih falsifikata i prećutanih činjenica, u kojima su, između ostalog, vođa pokreta otpora u drugom svetskom ratu Tito i Mihailović izjednačeni. Jasno je da ideologija nije poražena, ali međunarodne okolnosti, pa i vojna nemoć Srbije, sprečavaju da se ona realizuje ratom. Međutim, ona otežava i konsolidovanje Bosne i Hercegovine i pomirenje u regionu. Ne treba zaboraviti da i u Srbiji živi veliki broj Bošnjaka i ovakav istorijski revizionizam ih praktično tera iz Srbije, uliva im strah i nepoverenje.

U prošlosti, kako daljnjoj tako i bliskoj, vi iz Helsinškog odbora bili ste izloženi gruboj kampanji, ne samo medijskoj. Da li je ta kampanja jenjala i(li) potpuno prestala?

KISIĆ: Na udaru je pre svega osnivačica i predsednica Helsinškog odbora Sonja Biserko. Kampanje protiv nje vode se neprestano od osnivanja Odbora, više od 20 godina. U njima često učestvuju i visoki državni funkcioneri i uticajni pojedinci iz akademskog sveta i mediji. Posledica tih brutalnih kampanja je slika u javnosti da je ona državni neprijatelj broj 1, i ljudi je na ulici često vređaju ili prilaze sa pitanjima koji su posledica medijskog spinovanja. Ono, što nas je posebno zabrinulo jeste kada su na portalima nekih printanih medija našle vrlo grube pretnje i poruke „čitalaca“ da je treba likvidirati. Komentari tih čitalaca svedoče o tome kako su oni razumeli medijske napise i koliko ti tekstovi nose opasne poruke. To se dešavalo recimo pre godinu dana. O svemu smo obaveštavali policiju ali nikada nismo čuli rezultate istrage. Te kampanje imaju za cilj da ućutkaju i zastraše one koji drugačije misle i izbrišu neke ideje iz javnog života. S obzirom kako se u poslednje vreme tretiraju branitelji ljudskih prava u Srbiji koji pokreću osetljiva, ali izuzetno značajna pitanja za demokratizaciju Srbije, bojim se da moram da kažem da sam pesimista u pogledu jenjavanja takvih kampanja.

 Otkud najezda toliko žena prema ultra desnici i desnici u Srbiji?

KISIĆ: Uticaj žena na desnici raste svuda, ne samo u Srbiji. Mislim da se ne posvećuje dovoljno pažnje njihovom uticaju i opasnostima koje to donosi. Desnica je sve organizovanija i u Srbiji je na poslednjim izborima osvojila oko 300 hiljada glasova, što je 10 odsto od ukupnog broja izašlih na izbore. Žene na desnici, koje sam intervjuisala, su uglavnom fakultetski obrazovane, veoma su angažovane i uticajne u javnom životu, politici, na fakultetima, u studentskim organizacijama, imaju pristup medijima. Ja sam se u filmu bavila pre svega njihovim poimanjem rodne politike i uloge žene u društvu. Iznenadila sam se kad sam videla da one preuzimaju neke feminističke ideje, kao što je veća zastupljenost žena na uticajnim pozicijama ili broba protiv nasilja u porodici. Čim se, međutim, malo dublje zagrebe vidi se koliko one degradiraju žene i rodnu politiku. Njihova rodna politika ne može se posmatrati van njihove generalne ekstremno konzervativne političke pozicije, čija je okosnica nacionalizam. Daću samo jedan primer. Jedno od glavnih programskih načela tih žena jeste povećanje nataliteta. Kada ih pitate da li se u multietničkoj Srbiji to odnosi na sve žene ili samo Srpkinje, one će odgovoriti politički korektno i reći da se odnosi na sve žene, dakle i Bošnjakinje, Romkinje, Albanke. Međutim, kada to stavite u kontekst „populacione politike“ ovih desničarskih partija tokom ratova devedesetih – stvaranje etničke čiste teritorije bez svih koje sam nabrojala, vidite da one nisu iskrene u svojim odgovorima. Takođe, one nemaju nikakvu empatiju za majke Srebrenice i to se jasno vidi iz razgovora. Podsetiću i na monstruozno svedočenje Sande Rašković Ivić u Haškom tribunalu u slučaju silovanih žena u Foči, kada je izjavila da pošto nema medicinske dokumentacije o silovanim ženama, nema ni silovanja.

Da, napisali ste scenarij za dokumentarni film “Šta hoće žene na desnici”, kojeg je režirao Zlatko Paković. Je li bila neka javna promocija filma i kako je do sada primljen od strane publike, pa i kritike?

KISIĆ: Film je promovisan u punoj sali Centra za kulturnu dekontaminaciju, jednog od retkih nezavisnih mesta u Beogradu u kome se može čuti drugačije mišljenje. Prikazan je i na regionalnoj TV N1, tako da je osim u Srbiji, mogao da se vidi i u Bosni i Hrvatskoj. Tek smo počeli sa distribucijom filma. Postoji interes na Kosovu da se prikaže na nekim festivalima. Dobila sam i poziv iz Hrvatske da se tamo organizuje promocija i razgovor o filmu. Iako je film rađen u Srbiji i bavi se srpskim desničarkama, mnogi iz regiona i nekih drugih zemalja su veoma zainteresovani za film i smatraju da je tema univerzalna. Do sada se malo ko bavio tim aspektom desnice.

Hvala Vam velika za ovaj razgovor.

KISIĆ: Hvala Vama.

RAZGOVARAO: Bedrudin GUŠIĆ (694)

vrbas-miso

Komentariši

Upišite vaše podatke ispod ili kliknite na jednu od ikona da se prijavite:

WordPress.com logo

You are commenting using your WordPress.com account. Odjava / Promijeni )

Twitter slika

You are commenting using your Twitter account. Odjava / Promijeni )

Facebook fotografija

You are commenting using your Facebook account. Odjava / Promijeni )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Odjava / Promijeni )

Povezivanje na %s