Dijalog unutar jedne religije, kao i između religija, ne može se ograničiti na mali prostor kao što je Srbija, ili Balkan. Na taj dijalog utiče stanje odnosa u celom svetu…..Dijalog je potreban i na globalnom nivou. Poznati stari švajcarski teolog Hans Kueng, osnivač zadužbine Weltethos, s pravom tvrdi da u svetu ne može biti mira bez mira i tolerancije između svetskih religija. Religije imaju izuzetan potencijal za mir, ali i za konflikte…..Agencija VIA daleko više je od osnivanja izveštavala o stanju odnosa u okolini, Evropi, svetu, da bi ovdašnji čitaoci saznali za primere kako loše tako i dobre. Loše primere, da bi smo ih izbegli ovde, dobre da bi smo razmislili da ih i mi primenjujemo…..Rešenje pitanja MPC će se naći, ono ne zavisi (samo) od SPC, to je svepravoslavno pitanje, kako nekome dati autokefaliju. Oko toga nema svepravoslavne saglasnosti, tu je konflit koncepata Carigrada i Moskve…..Ko je protiv makedonske samostalnosti? Rusi. Jer, ako mogu Makedonci crkveno biti samostalni, zašto ne i Ukrajinci, Belorusi, Moldavci, Balti. Zato ukrajinsko crkveno pitanje, ali sada i političko, ometa i rešavanje makedonskog statusa…..CPC, stručno gledano, ne nacionalno, emotivno, i nije Crkva, ona nema crkvenih struktura, ona je paracrkvena organizacija, nevladina organizacija…..Predsednik i premijer susreću se sa patrijarhom, predsednik kaže da od njega traži savete. Nije se posavetovao sa drugim verskim poglavarima Srbije, čak ne verujem da ih je uopšte sve upoznao…..Srbija jeste doista sekularna, iako neki to ne vide…..Vladika Filaret je godinama tema u Crkvi, javnosti, medijima, od samog svog izbora. Poznata je njegova neobična politička orijentacija, a za vladike nije da se bave političkim ocenama, već spašavanjem duša vernika. Šta je tačno konkretan povod da se sada on smeni, nije poznato javnosti, Crkva nije objavila nalaz komisije koja je boravila u Mileševi da ispita stanje. Zato ne treba špekulisati…..Po meni, međureligijski dijalog je veoma nerazvijen i niko se ne trudi to da izmeni…..Nisam očekivao da će Katolička crkva imati snage da izabere poglavara koji nije iz Evrope, koji stanje vere vidi iz drugog ugla i koji nije deo sistema rimske kurije. Mislio sam da će to biti ponovo Italijan, kao gotovo uvek ranije. Ali, desilo se pozitivno iznanađenje…..Papa Franja ipak nije veliki reformator, a Crkvi su potrebne promene. Tela koja je formirao da provere stanje i predlože izmene presporo rade. Jako je teško šta izmeniti, na primer neke etičke postulate, celibate, položaj žene, da ne govorimo o dogmama. Svaka promena je nekome bogohulna, mogu nastati raskoli……Katolici Srbije imaju pravo da žele da im dođe poglavar, nikome to ne bi smelo da smeta. Ali, kako mi kažu katolički krugovi, Vatikan ne želi da među Srbima stvara podele. Ne bi bilo dobro da ga ovde neko dočeka jajima, paradajzom, da ima demonstracija, vređanja…..Papa Franja itekako je potreban svetu, ne samo katolicima i hrišćanima, već i drugim religijama. Nije čudo da ga i u islamu i jevrejstvu takođe uvažavaju……
Gospodine Tuciću! Agencija, čiji ste urednik, je sastavni dio Zadužbine “Sveta Jelisaveta Fjodorovna”, čiji ste osnivač. A u Saopštenju Zadužbine između ostalog stoji da će nastaviti svoju misiju unapređenja međuhrišćanskog i međureligijskog dijaloga…(parafraziram). Da li se radi samo o prostoru Srbije ili i sire?
Dijalog unutar jedne religije, kao i između religija, ne može se ograničiti na mali prostor kao što je Srbija, ili Balkan. Na taj dijalog utiče stanje odnosa u celom svetu. Mada, svako ima odgovornost da dijalog vodi pre svega na prostoru na kome deluje, živi. Srpska prav. Crkva (SPC) mora da misli na kontakte i razumevanje sa katolicima, sa ovdašnjim islamom, a ne na hinduizam ili budizam. Jer, ona je najveća verska zajednica u zemlji a samim tim snosi najveću odgovornost za dijalog. Takođe, država treba da je za to zainteresovana, njoj treba da je stalo do verskog mira i saradnje, jer i to utiče na opšte stanje u zemlji. Ovdašnje nekada Ministarstvo vera, sada Kancelarija, nedovoljno se interesuje za to.
Dijalog je potreban i na globalnom nivou. Poznati stari švajcarski teolog Hans Kueng, osnivač zadužbine Weltethos, s pravom tvrdi da u svetu ne može biti mira bez mira i tolerancije između svetskih religija. Religije imaju izuzetan potencijal za mir, ali i za konflikte. Svaka misli da je samo ona prava , u pravu, da su druge religije nespasavajuće, da su vernici drugih religija manje vredni. Istorija je puna svakakvih iskustava sa religijom. Svaka religija čini na neki način posebnu civilizaciju. Njihov konflikt se mora izbeći.
Agencija VIA daleko više je od osnivanja izveštavala o stanju odnosa u okolini, Evropi, svetu, da bi ovdašnji čitaoci saznali za primere kako loše tako i dobre. Loše primere, da bi smo ih izbegli ovde, dobre da bi smo razmislili da ih i mi primenjujemo. Srbija, ali i okolne zemlje žive u nekoj samozatvorenosti, misli se da se sve zna, nemamo od koga potrebe da učimo, pa pametni smo i sami. Ali, upravo pametan uči i od drugih.
Osim toga, prostoru Srbije potreban je dijalog jednih sa drugima, nema ga dovoljno, nema pravih unutarkonfesionalnih (unutarhrišćanskih) tela, niti međureligijskih. Nema izgleda ni velike zainteresovanosti među svim velikodostojnicima da se saradnja unapredi. Ja sam bio optimista, ali više nisam.
Kada je riječ o međuhrišćanskom dijalogu, postoji li on između SPC, s jedne strane, te MPC (Makednonska pravoslavna crkva) i CPC (Crnogorska pravoslavna crkva), s druge strane?
Rešenje pitanja MPC će se naći, ono ne zavisi (samo) od SPC, to je svepravoslavno pitanje, kako nekome dati autokefaliju. Oko toga nema svepravoslavne saglasnosti, tu je konflit koncepata Carigrada i Moskve.
Grčki blok crkava, a to je pola pravoslavlja (Carigrad, Jerusalim, Aleksandrija, Atina, Kipar, Tirana) je protiv toga da se ta crkva naziva makedonskom, a ona na tome insistira. U opticaju su ideje- ohridska, ili skopska arhijepiskopija (ne patrijaršija). Skoplju to ne odgovara. Skoplje zapravo ispunjava sve uslove za samostalnost, ali ako je samo Beograd za to, a ne i drugi, onda to ništa ne vredi. Poslednja i glavna instance autokefalije je Carigrad i samo on. Tu se izdaje dokument, tomos o samostalnosti, ali na predlog Beograda što se tiče Makedonaca.
Ko je protiv makedonske samostalnosti? Rusi. Jer, ako mogu Makedonci crkveno biti samostalni, zašto ne i Ukrajinci, Belorusi, Moldavci, Balti. Zato ukrajinsko crkveno pitanje, ali sada i političko, ometa i rešavanje makedonskog statusa. Rusi se nude da posreduju između Beograda i Skoplja, to je nepotrebno i neiskreno, oni nemaju šta da ponude. Ako ko u pravoslavlju može da posreduje, arbitrira, savetuje, pa i nameće je isključivo Carigrad, on ima kanonski status kao najviša instanca za sve, sviđalo se to kome ili ne (Rusima ne). Beograd je, hvala Bogu, svestan te posebne uloge Carigrada i respektuje je.
CPC, stručno gledano, ne nacionalno, emotivno, i nije Crkva, ona nema crkvenih struktura, ona je paracrkvena organizacija, nevladina organizacija. Ko se od SPC u CG od sveštenika i vladika odvojio da bi pristupio CPC? Niko. Da li će u CG nastati i kada neka struktura koja bi mogla postari Crkva, to ne znamo, ništa nije nemoguće. Ali, CPC nije Crkva, to niko ni ne tvrdi van CG, nijednoj pravoslavnoj crkvi ne pada na pamet da ima kontakte sa CPC dok kontakta sa MPC ima. CPC i MPC su neuporedive. To znaju i crnogorski političari, oni bi bili zadovoljni da se Cetinjska mitropolija odvoji od SPC i bude samostalna.
S druge strane, da li se i koliko institucije neke od država, u kojima djeluju gore spomenute Crkve, miješaju u status istih (Crkvi) kao i njihove međusobne odnose?
Nedvosmisleno. Makedonskim vlastima je stalo, zašto da ne, da se reši status MPC. Ona to smatra nerešenim pitanjem između Srbije i Makedonije. Političari su pokupšali da pomognu, ali SPC to im nije dozvolila. I predsednik Nikolić je pokušao dobronamerno da se angažuje, zajedno sa makedonskim predsednikom. I crnogorskim vlastima je itekao stalo da Crkva bude takva kakva njima odgovara. Srpska država i ne krije da joj je od verskih zajednica najbliža SPC. Predsednik i premijer susreću se sa patrijarhom, predsednik kaže da od njega traži savete. Nije se posavetovao sa drugim verskim poglavarima Srbije, čak ne verujem da ih je uopšte sve upoznao.
Jer, SPC je, smatra se u političkom establištmentu, ali i u javnosti, državotvorna, narodnotvorna, čuvar tradicije, jezika, kulture i identiteta. Naravno da je i to. No, u sekularizmu se to toliko ne ističe.
Država mora da je zaštitnik sloboda, naravno i verskih, tolerancije međusobnog razumevanja. Ona ima načina da utiče na stanje u ovoj oblasti, između ostalog i davanjem ili nedavanjem novčane pomoći. Multireligijska pluralnost Srbije treba svakako više da dolazi do izražaja.
Po Ustavu, Republika Srbija je sekularna država. Da li je takva i u realnom životu, odnosno “na terenu”?
Srbija jeste doista sekularna, iako neki to ne vide. Crkva nema uticaj na vlast, na parlament, vladu, školstvo, ne zauzima stavove po nekim pitanjima iako bi mogla, naravno sa etičke a ne političke tačke gledišta. Veronauka nije obavezna, već fakultativna. Stav o na primer abortusu, homoseksualizmu, bioetici, (ne)diskriminaciji po raznim osnovama, Crkva i kad bi htela ne može da nametne.
Ne poštuje se nedelja kao sakralni dan odmora, nedeljom se u Srbiji ide u kupovinu, pijacu, pere auto, sve drugo samo se ne ide u crkvu. Na bogosluženje odlazi tek samo nekoliko posto ljudi, ne malo ih niti ostane na celu službu, već zapale sveće i odu, uz put.
Nekada se govorilo da je za neko mesto najvažniji autoritet lekara, apotekara, učitelja i sveštenika. Crkvena štampa ima izuzetno mali tiraž, crkveni radio se ne sluša mnogo, mada na njemu ima i dobrih intevjua i emisija iz oblasti kulture. Tako, populacija i ne zna šta Crkva o nečemu misli. Ona se izjašnjavala o nacionalnom, teritorijalnom pitanju, Kosovu i još nekim, ali razvoj događaja i odluka odveo je državu u drugi pravac. Patrijarh se poziva na prijeme, svečanosti, kao i nadbisup, muftija i rabin, ali oni su tu gosti kao i svi drugi.
Nedavno je smijenjen vladika Filaret. Šta je stvarna pozadina njegove smjene i znači li to da je SPC zauzela neki novi kurs prema svojim, uvjetno rečeno, jastrebovima?
Vladika Filaret je godinama tema u Crkvi, javnosti, medijima, od samog svog izbora. Poznata je njegova neobična politička orijentacija, a za vladike nije da se bave političkim ocenama, već spašavanjem duša vernika. Šta je tačno konkretan povod da se sada on smeni, nije poznato javnosti, Crkva nije objavila nalaz komisije koja je boravila u Mileševi da ispita stanje. Zato ne treba špekulisati. Na Saboru SPC maja meseca će ipak morati da se iznesu detalji jer Sabor treba da potvrdi ili odbije odluku Sinoda. Do sada odbijanja nikada nije bilo.
Govori se da će komisije ići i u druge eparhije odakle dolaze informacije o nekim neregularnostima.
Fundamentalisti vode kampanju protiv smena, tvrdeći da se to sve radi po nalogu Vatikana, Brisela, ili koga drugog. Tvrde da se eliminišu antiekumenisti, oni koji su za predanje, tradiciju, čistu veru, a eto patrijarh i Sinod nisu za to. To ne stoji. Ne ulazi Crkva u neke ekumenske vode, unijaćenje, političku poslušnost. Crkva je veoma zatvorena institucija, mi i ne znamo dovoljno, premalo, o međuvladičanskim odnosima i kako jedni na druge gledaju, to zapravo više naslućujemo.
Međutim, do promena dolazi kasno, mada dobro da ih je i sada, neki potezi su se morali povući daleko ranije, tada bi SPC imala veći kredibilitet, ugled. Takođe, neke stvari se ne dovode do kraja, već napola. Zbog smena pojedinaca, ne preti raskol, radi se o vladikama koje ni u svom sveštenstvu ni u javnosti, nemaju neki poseban autoritet.
Kako vidite međureligijski dijalog u Srbiji u ovom trenutku, naprimjer? Da li je konstruktivan i dopiru li poruke s tih dijaloga do relevantnog dijela javnosti u toj zemlji, odnosno jesu li adekvatno medijski pokriveni?
Po meni, međureligijski dijalog je veoma nerazvijen i niko se ne trudi to da izmeni. Religije imaju svakako potrebu da se o nekim temama zajednički izjasne, zašto ne o socijalnim temama koje zapravo imaju opštedruštvenu i etičku dimenziju. To ne bi bilo ulaženje u političku sferu. Na primer, zajednički stav o siromaštvu, nezaposlenosti, bedi, lošem odnosu prema ženama, o bioetici, o tome kuda treba da stremi Srbija, gde je njeno mesto na kontinentu. To rade verske zajednice drugde.
Nema pravih međureligijskih tela, nešto se sarađivalo oko veronauke, ili restitucije. Ima kadkad nekih zajedničkih, više manifestacionih nastupa. Najviše kontakata ima između pravoslavnih i katolika, protestante u to i ne uključuju. Islamska zajednica je podeljena, a kontaktira se samo sa jednom, i to manjom a većinski deo je neuključen u kontakte, a to nije dobro. Postoji zakonski koncept „tradicionalnih“ religija koji isključuje male zajednice a i one imaju šta da kažu.
Mediji prate obično ekscese u verskom životu, premalo je analitike. U medijima nema novinara koji su eksperti za verska pitanja, sem časnih izuzetaka. Neki novinar dobije dnevni zadatak da nešto iz oblasti religije uradi, a da se religijom zapravo i ne bavi. Oni ne znaju odnose, čak ni terminologiju. Zapažam da religija, pa i stanje u SPC, sve manje interesuje sredstva informisanja, ako uporedimo sa interesovanjem od pre nekoliko godina. Potrebna je kvalitetna analitika, a stanje u medijima je sve gore. Pogledajte naslovne stranice, šta se nameće kao „važan“ događaj. Jad.
Prije dvije godine, kada je izabran aktuelni papa, javno ste izrazili svoje iznenađenje tim izborom. Hoćete li i ovom prilikom navesti razloge tog iznenađenja te kako ocjenjujete “mandat” pape Franje u protekle dvije godine?
Nisam očekivao da će Katolička crkva imati snage da izabere poglavara koji nije iz Evrope, koji stanje vere vidi iz drugog ugla i koji nije deo sistema rimske kurije. Mislio sam da će to biti ponovo Italijan, kao gotovo uvek ranije. Ali, desilo se pozitivno iznanađenje, papa Franja ima druge akcente, neoptrećen je Evropom i unutarkurijskim odnosima ili lobijima i intrigama. On svakako danas nailazi na prikriven ali evidentan otpor. Mnogima u Vatikanu nije do reformi, talasanja, promena, novih ideja.
Papa Franja ipak nije veliki reformator, a Crkvi su potrebne promene. Tela koja je formirao da provere stanje i predlože izmene presporo rade. Jako je teško šta izmeniti, na primer neke etičke postulate, celibate, položaj žene, da ne govorimo o dogmama. Svaka promena je nekome bogohulna, mogu nastati raskoli. Pravoslavlje zato ništa ne preduzima, zadržava se na nezdravom tradicionalizmu po nekim pitanjima upravo bojeći se raskola, a u njemu je ta opasnost realna. Zato ono zaostaje za vremenom. Eto, davnašnja kalendarska promena pre devedesetak godina stvorila je raskol u više pravoslavnih crkava. Kod katolika je posle Drugog vatikanskog sabora nastao maleni raskol, odvojili su se tradicionalisti, tzv. Lefevristi, oni i danas postoje ali njihov broj se meri promilima.
Ali papa je simpatičan, drag, spontan, brižan, blag ali i odlučan da osudi šta to zaslužuje (mafiju, kriminal, izrabljivanje, profiterstvo) a da ne osudi čoveka kao grešnika ili one koji ne svojom krivicom imaju neku sklonost (homoseksualnost). On uživa moje iskrene simpatije, iako shvatam da neće mnogo toga potrebnog izmeniti.
Zbunilo me je da je ovih dana papa izjavio da će njegov pontifikat trajati kratko, samo par godina, dve do pet godina. Da li šta sluti ili razmišlja da se i on povuče? Da se ne desi da imamo dvojicu penzionisanih papa istovremeno i trećeg koji je na vlasti. Potrebno je da njegov pontifikat potraje desetak godina jer je blagotvoran za njegovu Crkvu ali i za sve religije sveta.
Da li u Srbiji postoji raspoloženje za posjetu pape toj zemlji?
Ne nema ga, teško da će ga u dogledno vreme biti. Ovde postoji široko antikatoličko raspoloženje, Vatikan se sumnjiči za sve stare i savremene zavere i spletke. Postoji i istorijska opterećenost događajima iz 20. veka. Neki, ne maloborojni, traže da on prvo ode u Jasenovac. Pa neka i ode, on bi bio sigurno spreman na to, ali verovatno bi to naišlo na snažan otpor hrvatskog episkopata. Papa se može u Jasenovcu pomoliti za sve tamo stradale. Ali, da li bi i to bilo dovoljno nekim fanaticima i zilotima, ostaje pitanje.
Srpska država je za papinu posetu, pozvala ga je više puta, misli da bi to bilo pozitivno za njen imidž, što je tačno, ali ne želi da je sprovede bez saglasnosti SPC. I tu tek ima oko ovoga nejedninstva. Patrijarh Irinej je toliko puta rekao da je za papinu posetu, godinama govori o ovome, ali očigledno nema za to podršku u episkopatu. Može se desiti da pre srpski patrijarh stigne u Vatikan, kakvih je najava i bilo, nego papa u Beograd.
Katolici Srbije imaju pravo da žele da im dođe poglavar, nikome to ne bi smelo da smeta. Ali, kako mi kažu katolički krugovi, Vatikan ne želi da među Srbima stvara podele. Ne bi bilo dobro da ga ovde neko dočeka jajima, paradajzom, da ima demonstracija, vređanja. Za posetu je bila jedinstvena prilika koja je propuštena 2013. kada je obeležavana 1.700 godišnjica Milanskog edikta cara Konstantina. Tada je sve urađeno samo da do toga ne dođe.
Da li se u kontekstu tog raspoloženja, kao i eventualno dalekog datuma posjete patrijarha SPC Vatikanu, može eventualno tumačiti sadašnji nivo odnosa između katoličanstva i pravoslavlja u ovom trenutku, na globalnom te na regionalnom nivou?
Globalno ovi odnosi su u krizi, blokadi, za to je odgovorna ponajviše Moskovska patrijaršija. Najvažnija institucija dijaloga, Mešovita komisija za bogoslovski dijalog između pravoslavnih i katolika, koja postoji već decenijama i obično zaseda svake druge godine, godinama ne postiže saglasje i razilazi se bez rezultata.
Pravoslavlje je podeljeno, zato ono sebe marginalizuje, kaže najveći pravoslavni teolog, mitropolit Jovan Ziziulas. Rusi svaki zajednički dokument odbijaju. Stalno se osporava prvenstvo Carigrada u pravoslavlju. Zahteva se da se između 14 priznatih kanonskih pravoslavnih crkava odlučuje koncenzusom, a ne većinski, kako je uvek u istoriji bila praksa. Moskva je nezadovoljna svojim petim mestom u redosledu pravoslavnih crkava – posle Carigrada, Aleksandrije, Antiohije i Jerusalima koji tu poziciju imaju petnaest vekova. (SPC je na šestom mestu).
Rusi bi bilateralno da sarađuju intenzivno sa Vatikanom, da spašavaju kako sami kažu svet od nemorala, homoseksualaca, abortusa, za “očuvanje biblijskih vrednosti”. Vatikan nije spreman za taj borbeni kurs, već traži jedinstvo hrišćana u razlikama, ne da potčini sav hrišćanski svet, kako pravoslavni fundamentalisti to tvrde.
Osim toga, ne treba ignorisati i druge hrišćane, stotine i stotine miliona protestanata, nema jedinstva bez njih a oni i nisu posebno zainteresovani za neko jedinstvo.
Otuda, ekumenski dijalog je u krizi iz koje neće skoro izaći. Ni Svetski savet crkava, preko 250 crkava (Ženeva) nema više elana, u njemu dominiraju protestanti, pravoslavci su u njemu ali Rim tu nikada nije bio. Entuzijazam ranijih decenija se istopio, treba nalaziti nove koncepte, sada ih nema na vidiku. Ideju svakako treba spasti i revitalizovati.
Početkom juna ove godine papa dolazi u Sarajevo, u BiH. Bilo je nekih političkih inicijativa da posjeti Mostar, umjesto Sarajeva, ali to se neće ovoga puta desiti. Kako tumačite njegovu posjetu – da li samo kao pastoralnu ili i državničku?
Da ne posećuje Mostar, razumljivo je, pitanje Međugorja je još nerešeno, a to razara mir Mostarske biskupije. Niti papa Benedikt, niti sada Franja, nisu spremni da priznaju autentičnost tamošnjeg ukazanja Marije, niti jasno presude da li se radi o nesvesnoj umišljenosti ili o ukazanju. Dobro je da su crkve veoma oprezne prema ukazanjima, zato se i ne javljaju nova.
Ipak je Sarajevo prestonica, centar i za državu i za druge verske zajednice, za jedan dan, 12 sati, se ne može mnogo uraditi. On nije želeo prošle godine da bude u Sarajevu, godišnjici Prvog rata, ne želeći da se o tome politički špekuliše.
Poseta se ne može razdvojiti na pastoralnu ili državnu, ona je uvek i jedno i drugo, mada se katkad rado kaže da se radi samo o “hodočašću”. Da je on i poglavar države, to se ne može ne uzeti u obzir, mada nema vojsku, avijaciju ni atomske arsenale, moćan je. Tako bi morao doći u oba svojstva i u Srbiju, ali izgleda da od toga skoro neće biti ništa, ovde ne postoji pogodna atmosfera za takvu posetu.
Papa Franja itekako je potreban svetu, ne samo katolicima i hrišćanima, već i drugim religijama. Nije čudo da ga i u islamu i jevrejstvu takođe uvažavaju.
RAZGOVARAO: Bedrudin GUŠIĆ (663)
bedrudingusic 