Nova komunistička partija Jugoslavije (NKPJ) osnovana je 30. juna 1990. godine na osnivačkom kongresu u Beogradu kom su prisustvovali delegati iz svih republika Jugoslavije. Dakle mi ove 2015. godine obeležavamo jedan važan jubilej, 25 godina, odnosno četvrt veka kontinuiranog delovanja partije što nas čini jednom od najstarijih političkih partija uopšte od uvođenja višestranačja kod nas, svakako najstarijom levičarskom partijom u Srbiji.….Međutim to ne znači da smo mi stoprocentno afirmativno orijentisani prema svim strategijama i principima borbe koja je vođena pre no što se formirala naša partija, a prema razdoblju SKJ imamo najveći stepen animoziteta u tom smislu koji ide dotle da smo stava da je to bila revizionistička partija koja je forsirala jedan vid socijalizma koji je između ostalog doprinosio i političkom i revolucionarnom razoružavanju radničke klase kod nas uz otvoreno paktiranje s imperijalistima i podrivanje međunarodnog komunističkog i radničkog pokreta. Takve politike mi nismo nastavljači…..Tako i s našom domovinom Jugoslavjom koja se nije, kako neki tvrde raspala sama od sebe, jer eto nije valjala, bila je „veštačka tvorevina“, ne, Jugoslavija je nasilno rušena, i to u prvom redu od strane zapadnog imperijalizma i uz korišćenje domaće pete kolone. Ako odustanemo od Jugoslavije mi ćemo na neki način opravdati ta nastojanja zapadnih imperijalista koji su do dana današnjeg delimično vojno, a u celosti politički okupirali čitav prostor naše domovine…..Jako je važno međutim napomenuti, ono što je velika stvar i uspeh kojim se mi ponosimo, to da NKPJ okuplja puno mladih ljudi…..Štaviše mi ocenjujemo otpor Miloševića zapadnom imperijalizmu, naročito tokom NATO intervencije 1999. godine kao herojski, kao i njegovo držanje i odbranu u Hagu…..Niti u jednoj od bivših jugoslovenskih republika ne živi se bolje, živi se gore, to je jasno čak i mladima koji nisu imali vlastitog iskustva života u socijalizmu…..Vučić Srbiju vodi u potpunu propast i to je svima jasno, pa i njemu. Samo briga Vučića za Srbiju, kao i čitavu parazitsku kliku oko njega. Mi smo već u nekoliko navrata pozivali na ostavku premijera i mnogih ministara zbog frapantnih poteza koje su povlačili na uštrb građana i njihovih interesa, a u korist ili ličnu ili krupnog kapitala, imperijalista, mafije i tajkuna……Tradicije antifašizma uprkos tome imaju mnogo duži kontinuitet u Srbiji od aktuelne vlasti ili njihovih prethodnika….. To je zlokoban odraz cinizma srpskih vlasti, da u godini u kojoj mi obeležavamo 70. godina od pobede nad fašizmom pokušavaju da rehabilituju otvorenog slugu naci-fašista, nedopustivo je. Moramo istaći da smo mi jedini, NKPJ i SKOJ, uporno protestvovali uoči svakog ročišta protiv farsičnog procesa za rehabilitaciju Mihailovića koji vodi ista vlast koja svakodnevno zavija narod naše zemlje u crno…..Levice ima, iako neki kao levicu pokušavaju da proture i najdesničarskije elemente pritom se kiteći levičarskim epitetom. Levica mora biti antikapitalistička ili ona nije levica uopšte….. Sve svoje pobede, sva dostignuća u prošlosti radni narod je izborio sam, niko mu nije ništa poklonio. Glavu gore, radni narode u nove pobede!
Kada je osnovana NKPJ i da li je ona idejni nasljednik KPJ/SKJ
MIJOVIĆ: Nova komunistička partija Jugoslavije (NKPJ) osnovana je 30. juna 1990. godine na osnivačkom kongresu u Beogradu kom su prisustvovali delegati iz svih republika Jugoslavije. Dakle mi ove 2015. godine obeležavamo jedan važan jubilej, 25 godina, odnosno četvrt veka kontinuiranog delovanja partije što nas čini jednom od najstarijih političkih partija uopšte od uvođenja višestranačja kod nas, svakako najstarijom levičarskom partijom u Srbiji.
NKPJ se oslanja na bogate tekovine ravolucionarnog radničkog pokreta kod nas, još od prvih partija radničke klase u našoj novijoj istoriji i progresivnih ideja koje su zagovarale takve veličine kakve su bili Svetozar Marković, Dragiša Lapčević, Radovan Dragović, Dimitrije Tucović, Triša Keclervić i mnogi drugi. Dakle, ne samo da se smatramo u idejnom smislu naslednicima KPJ, već i partije i progresivnih misli koji su prethodili osnivanju KPJ. Međutim to ne znači da smo mi stoprocentno afirmativno orijentisani prema svim strategijama i principima borbe koja je vođena pre no što se formirala naša partija, a prema razdoblju SKJ imamo najveći stepen animoziteta u tom smislu koji ide dotle da smo stava da je to bila revizionistička partija koja je forsirala jedan vid socijalizma koji je između ostalog doprinosio i političkom i revolucionarnom razoružavanju radničke klase kod nas uz otvoreno paktiranje s imperijalistima i podrivanje međunarodnog komunističkog i radničkog pokreta. Takve politike mi nismo nastavljači.
Od osnivanja NKPJ pa do danas desile su se mnoge bitne promjene na prostorima gdje je nekada bila SFRJ, ali ime vaše Partije se nije promijenilo. Zašto?
MIJOVIĆ: Najpre, Jugoslavija je naša nacionalna odrednica jer smatramo da ona predstavlja istorijsku težnju naroda s naših prostora. Ipak, ona prva Jugoslavija, Kraljevina, bila je tamnica naroda, proimperijalističa zemlja, pa i monarho-fašistička što i pored toga ne znači da ideja o zajedništvu naših naroda nije dobra. Mi i EU smatramo tamnicom naroda, ali smo za istinsku solidarnost i saradnju svih naroda Evrope koja samo u socijalizmu može do kraja biti ostvarena. Tako i s našom domovinom Jugoslavjom koja se nije, kako neki tvrde raspala sama od sebe, jer eto nije valjala, bila je „veštačka tvorevina“, ne, Jugoslavija je nasilno rušena, i to u prvom redu od strane zapadnog imperijalizma i uz korišćenje domaće pete kolone. Ako odustanemo od Jugoslavije mi ćemo na neki način opravdati ta nastojanja zapadnih imperijalista koji su do dana današnjeg delimično vojno, a u celosti politički okupirali čitav prostor naše domovine.
Koliko članova imate, ima li mladih u članstvu i kakve izborne rezultate postižete u posljednjih nekoliko izbornih ciklusa u Srbiji, kako na lokalnim nivoima tako i na općim-parlamentarnim?
MIJOVIĆ: Nova komunnistička partija Jugoslavije je od svog osnivanja do danas imala blizu 20.000 članova. Ipak mi nismo nikad uspeli da uđemo u parlament, puno je objektivnih i subjektivnih razloga za to, a potpuno obrazlaganje bi zahtevalo puno prostora.
Jako je važno međutim napomenuti, ono što je velika stvar i uspeh kojim se mi ponosimo, to da NKPJ okuplja puno mladih ljudi. U prvom redu preko partijske omladinske organizacije, SKOJ-a, koji čine borbeni mladi ljudi koji se idejno grade, tumače, kritikuju i menjaju naše društvo na temeljima naučnog socijalizma, marksizma-lenjinizma. Skoro polovinu članova našeg Centralnog komiteta čine omladinci ili oni koji su tek malo prekoračili preko tog uzastnog limita od 30 godina za članstvo u SKOJ-u.
Postoji li radnička klasa u klasičnom smislu riječi u Srbiji?
MIJOVIĆ: Naravno da postoji, dok god postoji eksploatacija tuđeg rada, dok postoje tlačitelji i poltlačeni, dok postoje kapitalistički društveni odnosi, a takvi odnosi karakterišu savremenu Srbiju, postoji i radnička klasa u svom izvornom smislu. Danas neki pokušavaju da prenebegnu tu činjenicu služeći se ideološkim manipulisanjem i zamajavanjem ljudi, govori se mnogo o uslužnim delatnostima kao zameni za industrijsko razdoblje kojim se uspešno ili neuspešno nadomešćuje praznina koju je donela deindustrijalizacija u mnogim društvima, o informatičkom razdoblju potpuno novih odnosa i mogućnosti u svetu rada, potom o tome da je „marksova radnička klasa“ iščezla sa istorijske scene, o mnogim drugim još primerima koji imaju samo jedan zajednički cilj, a to je da prikriju suštinu društvenih odnosa koji se i dan danas zasnivaju na brutalnoj ili čak varvarskoj eksploataciji. Štaviše, ta se eksploatacja dodatno zaoštrava u okolnostima krize kapitalizma, te bi zato ideolozima vladajuće klase odgovaralo da proletarijat bude sahranjen, i kao termin i faktički, znajući da grobar ovako okrutnog sistema, sistema kapitalističkog varvarstva može biti samo proletarijart.
Kakav je odnos vaše Partije prema politici Slobodana Miloševića, naprimjer?
MIJOVIĆ: Milošević je bio lider koji je prvi otpočeo značajnu sistematičnu privatizaciju u Srbiji po slomu socijalizma u našoj domovini, i to je strana njegove vladavine na koju mi ne gledamo sa simpatijama iako su srazmere te privatizacije bile višestruko manje od onoga što je usledilo po njegovom rušenju, kidnapovanju i predavanju imperijalističkoj alatci Tribunalu u Hagu. Razdoblje njegove vladavine je bilo u višestrukoj meri teško i problematično, ali nikako proimperijalističko i slugersko prema zapadnom imperijalizmu kao što je to situacija danas. Štaviše mi ocenjujemo otpor Miloševića zapadnom imperijalizmu, naročito tokom NATO intervencije 1999. godine kao herojski, kao i njegovo držanje i odbranu u Hagu.
Općepoznata je sintagma na našim prostorima ali i šire da se “točak (h)istorije ne može vratiti nazad…” odnosno da je “komunizam smješten u prošlost padom Berlinskog zida…” i tako dalje….Zaista, ima li komunistička ideja ikakvu realnu sansu da se vrati na neka vrata (mala ili velika, svejedno) u politički prostor Srbije i ostalih bivsih jugo-republika pa i na druge prostore u Evropi, da postane ponovo, ako ne jedina politička opcija kao nekad, ali barem kao respektabilni politički faktor u uslovima višepartijskih sistema? Ako ste optimist u tom pogledu, na čemu temeljite taj optimizam, eventualno?
MIJOVIĆ: Najpre treba reći da je komunizam mladost sveta, da je to mnogo svežija i novija ideja od danas vladajuće, da je još više od toga, on zakonomerna etapa u razvoju ljudskog društva.
Socijalizam nije nekakva istorijska prošlost zarobljena pod ruševinama Berlinskog zida, u većini socijalističkih zemalja van Evrope taj se sistem u većoj ili manjoj meri uspešno održao i čak dodatno unapredio. U mnogim kapitalističkim zemljama, pa i u Evropi, komunističke partije su izuzetno moćne snage u društvu, a mnoge od njih danas ponovo doživljavaju značajan rast. Istorija nas uči tome da u razvoju društvenih sistema i uređenja postoje privremeni padovi, stagnacije, porazi, ali da naprednije ideje i društvena ustrojstva na kraju uvek trijumfuju.
Uprkos i dalje ostaršćenoj antikomunističkoj histeriji koju promoviše vladajuća klasa na prostoru čitave bivše Jugoslavije, u narodu posledice te histerije jenjavaju pred neospornim faktima da kapitalizam nije uspeo da reši niti jedan veliki problem, a da je zapravo stvorio hiljade novih. Niti u jednoj od bivših jugoslovenskih republika ne živi se bolje, živi se gore, to je jasno čak i mladima koji nisu imali vlastitog iskustva života u socijalizmu. Kako je jasno da druge alternative i izlaza iz takvog stanja nema sem izgradnje društva s većom socijalnom pravdom, s većom solidarnosti i brigom za čoveka, mi smo optimistični jer smatramo da jedino socijalizam najdoslednije i najpotpunije može ostvariti te imperative.
Da li ste vi iz NKPJ detektirali neke krucijalne greške nekadašnje KPJ/SKJ i jeste li svoja programska opredjeljenja utemeljili i na osnovu iskustava iz bliske i dalje prošlosti prethodnice vaše Partije?
MIJOVIĆ: Naš program se u znatnoj meri odredio i naspram naših prethodnika, te tako i nasram KPJ/SKJ. Greške su bile brojne, neke i katasrofalne, ponajpre saradnja na različitim nivoima sa zapadnim imperijalizmom, kao i tržišne reforme, naravno sve posle ’48., ali mi volimo da kažemo da je i najgori socijalizam bolji od najboljeg kapitalizma. Sve do rasturanja SFRJ ta je zemlja bila socijalistička.
Kuda Vučić vodi Srbiju? Kojim putem bi Srbija, po Vašem mišljenju, trebala ići??
MIJOVIĆ: Vučić Srbiju vodi u potpunu propast i to je svima jasno, pa i njemu. Samo briga Vučića za Srbiju, kao i čitavu parazitsku kliku oko njega. Mi smo već u nekoliko navrata pozivali na ostavku premijera i mnogih ministara zbog frapantnih poteza koje su povlačili na uštrb građana i njihovih interesa, a u korist ili ličnu ili krupnog kapitala, imperijalista, mafije i tajkuna.
Po našem mišljenu, Srbija bi morala krenuti procesom deprivatizacije, povratka narodne imovine u ruke naroda, i radničkim upravljanjem sredstvima za proizvodnju. U obnovi zemlje i podizanju na svoje noge sigurni smo da bi značajnu ulogu igrao dobrovoljni rad, a kad bi građani, naročito mladi shvatili da će te fabrike i preduzeća koje grade dobrovoljno pripasti njima, da će im biti siguran i dugoročan izvor sigurnosti, zagarantovan posao od kog se može pristojno živeti, dobrovoljni rad u velikim razmerama bi bio moguć, a samim tim bi pale u vodu sve priče o spasonosnim stranama nužnosti stranih investicija koje inače upošljavaju višestruko manje ljudi od onih koji se konstanto otpuštaju. Srbija bi trebalo da se osloni u što većoj meri na vlastite snage, da ulaže i gradi u stretškim oblastima, poput energetike, saobraćaja, privredne, putne, poljoprivredne infrastrukture. Bogata je ovo zemlja i ima brojne potencijale. Tako bi se ekonomije i privreda mogle postaviti na zdrave noge, ali je važan preduslov za sve to otklanjanje zavisnosti i podređenosti interesima stranog krupnog kapitala, interesima imperijalizma. Otkazivanje poslušnosti koju nazivaju saradnjom i procesom pridruživanja zapadnom imperijalizmu, u prvom redu s Evropskom unijom. Mi se kategorički protivimo ulasku Srbije u ovu tamnicu naroda stvorenu da bogati budu još bogatiji a siromašni još sirmoašniji što se jasno pokazuje svaki danom. Protivimo se i perfidnim pokušajima da se Srbija u perspektivi uvuče u NATO, što je proces na kom rade sve vlade od 2000. na ovamo, dakle prekid te saradnje je jedan od važnih imperativa za našu zemlju. Otkaz poslušnosti lihvarskim institucijama zapadnog imperijalizma, MMF-u i Svetskoj banci, i otkaz kompletnoj finasijskoj mašineriji u prvom redu oličenoj u velikim stranim bankama koje lihvarskim kredtima kakve ne nameću ni u svojim zemljama ispumpavaju milijarde dolara novaca građana Srbije. Potpuna nacionalizacija finasijskog sektora je takođe jedan od imperativa. To su samo neki od preduslova neophodnih da bi se zemlja oporavila i krenula dalje, bez toga nema nam spasa.
U Srbiji su zakonski izjednačena prava četnika i partizana. Nisu bili skupa od 1941-1945 a danas jesu, u Zakonu. Kako to može? Može li srbijansko društvo nastaviti antifašističkim putem s takvim službenim odnosom prema vlastitoj prošlosti?
MIJOVIĆ: Može, jer je na vlasti antinarodna klika, koja misli da ako 1000 puta ponovi da je crno belo da će crno zaista i postati belo. Ali prevarili su se, istorija se ne može nanovo napisati, ona se može samo falsifikovati. No falsifikovanje istorije ima i svoje dnevno-političke ciljeve. Atak na svest ljudi, posebno mladih, blaćenje NOB-a samo zbog revolucionarnog i socijalnog aspekta od kog strepe korumpirane proimperijalističke klike na vlasti neki su od razloga koji su direktno vezani s dnevno-političkim ciljevima rehabilitacije četnika.
Tradicije antifašizma uprkos tome imaju mnogo duži kontinuitet u Srbiji od aktuelne vlasti ili njihovih prethodnika. Ovo nisu mali udarci na te tradicije i doprinose kojima smo mi zadužili čitavo progresivno čovečanstvo, sramotno je i odvratno što se ti ataci sprovode danas u zemlji koja je dala tolike žrtve od strane njenih vrhovnih institucija, ali smo mi načelno optimistični i znamo da istinu pred snagom argumenata i fakata nikava buržoaska vlast i njeni zakoni ne mogu pobediti.
Kako komentirate reaktuelizaciju inicijative za rehabilitaciju Draže Mihailovića?
MIJOVIĆ: To je zlokoban odraz cinizma srpskih vlasti, da u godini u kojoj mi obeležavamo 70. godina od pobede nad fašizmom pokušavaju da rehabilituju otvorenog slugu naci-fašista, nedopustivo je. Moramo istaći da smo mi jedini, NKPJ i SKOJ, uporno protestvovali uoči svakog ročišta protiv farsičnog procesa za rehabilitaciju Mihailovića koji vodi ista vlast koja svakodnevno zavija narod naše zemlje u crno. Nastavićemo i dalje da dižemo svoj glas protiv rehabilitacije do koje i ako dođe, smatraćemo je, mada sramotnom, ništavnom, pod našom parolom „narod mu je već presudio – za zlikovca nema milosti“.
U Srbiji, regionu te u Evropi, desnica je u ofanzivi, bilo u parlamentima bilo na ulici. Šta je sa istinskom ljevicom? Ima li je?
MIJOVIĆ: Levice ima, iako neki kao levicu pokušavaju da proture i najdesničarskije elemente pritom se kiteći levičarskim epitetom. Levica mora biti antikapitalistička ili ona nije levica uopšte. Ako ne zagovara radikalan raskid s društvenim sistemom koji legitimiše eksploataciju teško da se može nazvati levicom i postavlja se pitanje čije interese zaspravo zastupa.
Na samom kraju: da li je pobjeda Sirize u Grčkoj na neki način vjesnik istinskog ljevičarskog proljeća u regionu, pa i šire?
MIJOVIĆ: Vesnik istinskog levičarskog proleća biće potpuno preuzimanje nadležnosti, preuzimanje odgovornosti od strane radnog naroda za samog sebe. Bez borbe nema ni pobede, da čekamo da neko negde nešto uradi pa da i kod nas bude bolje, od toga nema ništa. Sve svoje pobede, sva dostignuća u prošlosti radni narod je izborio sam, niko mu nije ništa poklonio. Glavu gore, radni narode u nove pobede!
Hvala Vam velika za ovaj razgovor.
RAZGOVARAO: Bedrudin GUŠIĆ (659)
bedrudingusic 