Dušan Bogdanović, suosnivač Fonda “Biljana Kovačević Vučo” iz Beograda: U BEOGRADU – ALI I U BANJA LUCI – TREBA TRAŽITI SUŠTINSKI DEO ODGOVORA NA PITANJE KADA ĆE I BiH POČETI DA FUNKCIONIRA KAO NORMALNA DRŽAVA I DRUŠTVO…..

Budući da je Fond osnovan kao izraz želje da se očuva uspomena na Biljanu Kovačević-Vučo – jednu od najistaknutijih ličnosti u naporima da u Srbiji pobede ideje demokratije, poštovanja ljudskih prava i neprikosnovenosti vladavine prava – sve ono što ide na uštrb tih ideja nespojivo je sa motivima koji su nas vodili pri njegovom osnivanju. Pošto je u jednom trenutku došlo do pojava koje su Fond udaljavale od njegove prvobitne svrhe, odlučio sam da odstupim. Uspomena na Biljanu i vernost njenoj ostavštini je linija ispod koje nisam spreman da idem i tu nikakvih kompromisa ne može i neće biti…..Ponavljam: ekipi u Fondu želim sve najbolje, spreman sam da pomognem i doprinesem da se započeto okonča, ali je za taj tango potrebno dvoje…..Ne zaboravimo da je Tomislav Nikolić još uvek nosilac titule četničkog vojvode, „zaslužene“ tokom ratova u Hrvatskoj i BiH! I, još važnije: ne zaboravimo da nikad nije izgovorio jednu kritičku (i samokritičku) reč o politici koju je zastupao i sprovodio tokom balkanskih ratova 1990tih. Njegov „politički sin“ Aleksandar Vučić je, doduše, govorio o sopstvenim „zabludama iz prošlosti“, ali ni on nikad nije osudio tu politiku…..Ustav Srbije ionako ne vredi ni papira na kojem je napisan: setimo se samo preambule u kojoj piše da je Kosovo deo Srbije…..Dakle, razmere štete koju je Boris Tadić naneo državi, društvu i, najzad, sopstvenoj Demokratskoj stranci su nemerljive i tek će ozbiljni i nepristrasni istoričari biti u stanju da je sagledaju i ocene…..Ne, sudstvo u Srbiji nije samostalno i nikome ne pada na pamet da tu bilo šta menja, jer se svi nadaju da će jednog dana doći na vlast, a kad si u Srbiji na vlasti, nezavisno sudstvo (i slobodni mediji) je poslednje što ti treba…..Plašim se da se pred Srbijom ukazuje tmurna budućnost: prenaduvani balon neostvarivih obećanja, personifikovan u Vučiću, moraće da pukne, a alternativa se ne nazire. U takvoj, po mnogo čemu vajmarskoj Srbiji, svi scenariji su mogući, osim jednog: svestran preobražaj celog društva na demokratskim osnovama…..Osim toga, „vrh“ srbijanskog novinarstva (opet) čine barjaktari Miloševićeve propagandne mašinerije, a o komercijalnoj održivosti medija kroz selektivan pristup plasiranju reklama odlučuju režimu bliski direktori javnih i vlasnici privatnih preduzeća…..U Beogradu – a i u Banja Luci – treba tražiti suštinski deo odgovora na pitanje kada će i BiH početi da funkcionira kao normalna država i društvo, ali se plašim da Zapad i ovde Srbiji gleda kroz prste…..

Gospodine Bogdanoviću! Da podsjetim i Vas i čitatelje da je ovo naš  drugi razgovor za javnost u posljednjih nekoliko godina. Prošli puta sam Vas predstavio i kao osnivača i kao, otprilike, “najisturenijeg” djelatnika tima Fonda “Biljana Kovačević Vučo”. Međutim, u pripremi ovog razgovora rekli ste mi da ste  “prekinuli sve veze sa Fondom…. “Naravno, činjenicu da ste osnivač istog ne može niko da promijeni i tematiku ovog razgovora odredit će ista ali i ona prva da niste više unutra. Ako ne zadire u bilo čiju privatnost, pitam Vas: zašto ste se razišli sa Fondom?

BOGDANOVIĆ: Odgovor na ovo pitanje nužno se sastoji iz dva dela.

Budući da je jedna od njegove dve dimenzije protkana ličnim razlozima koji zadiru i u odnose sa drugim ljudima, taj deo ću izostaviti.

Drugi aspekt ovog pitanja tiče se stanja u takozvanom „civilnom sektoru“ u današnjoj Srbiji. Srbija je – to je moja osnovna teza i duboko uverenje – zemlja razorenih institucija, veoma niskog stepena gradjanske i političke kulture i duboko ukorenjene nespremnosti bezmalo svih aktera javnog života da se u tome bilo šta promeni. Otud haos u obrazovnom sistemu, sudstvu i političkom i praktično svim drugim oblastima života. Otud sistemska, endemska i kapilarna korupcija u svim sferama društvenih, ekonomskih i privrednih aktivnosti. Otud nepoštovanje jasne podele na zakonodavnu, izvršnu i sudsku vlast i gotovo potpuna dominacija izvršne nad drugim dvema granama vlasti. Otud katastrofalno stanje u medijima i njihova instrumentalizacija u službi interesa korumpiranih elita i manipulatorskih političkih klika.

Takvo stanje ne može ostati bez odraza na „civilni“ sektor. Ako izuzmemo značajan broj nevladinih organizacija i građanskih udruženja koji se „na terenu“ – mahom u unutrašnjosti zemlje – bave konkretnim aktivnostima koje država nije spremna, sposobna i voljna da organizuje i sprovodi, velik broj organizacija koje se bave ljudskim pravima, edukacijom i drugim problemima koje se graniče sa politikom postale su same sebi svrha. One – a najviše ih je u privilegovanom Beogradu – energiju, vreme i aktivističke kapacitete troše u jurnjavi za finansijskim donacijama i međusobnim rivalitetima, pri čemu neke od njih nisu imune na izazov finansijskih malverzacija („štimovanje“ obračuna, nenamensko trošenje i drugi postupci s one strane zakona) i svakojake „nameštaljke“ koje truju atmosferu i nagrizaju njihovu sposobnost za bavljenje temama kojima treba da se bave, ali i moralni integritet plemenite ideje gradjanskog aktivizma.

Takvo stanje nije ostalo bez uticaja na organizaciju u čijem sam osnivanju učestvovao. Budući da je Fond osnovan kao izraz želje da se očuva uspomena na Biljanu Kovačević-Vučo – jednu od najistaknutijih ličnosti u naporima da u Srbiji pobede ideje demokratije, poštovanja ljudskih prava i neprikosnovenosti vladavine prava – sve ono što ide na uštrb tih ideja nespojivo je sa motivima koji su nas vodili pri njegovom osnivanju. Pošto je u jednom trenutku došlo do pojava koje su Fond udaljavale od njegove prvobitne svrhe, odlučio sam da odstupim. Uspomena na Biljanu i vernost njenoj ostavštini je linija ispod koje nisam spreman da idem i tu nikakvih kompromisa ne može i neće biti.

Kakav onda Fond, kojeg ste osnovali, ostavljate iza sebe?

BOGDANOVIĆ: Pre svega moram da naglasim da onima koji su u Fondu ostali želim da prevaziđu probleme sa kojima se suočavaju – a „proizveli“ su ih zahvaljujući sopstvenoj nezrelosti i nespremenosti za odgovoran i ozbiljan timski rad na započetim projektima – i vrate se izvornim idejama njegove misije. Moje povlačenje je izraz želje da i na taj način pomognem: ukoliko sam i ja odgovoran za zastoje u radu, nedovoljno angažovanje na okončanju važnih projekata i neodgovoran odnos prema materijalnim obavezama i finansijskim propisima, svojim odlaskom dajem doprinos otklanjanju tih smetnji.

Najbolji način da budem demantovan biće okončanje najvažnijeg projekta: 2007. godine smo Biljana i ja koncipirali dugogodišnje istraživanje o zloupotrebi državnih i društvenih institucija u Srbiji i nekadašnjoj SRJ u službi pogubne Miloševićeve politike koja je devedesetih godina prošlog veka u crno zavila dobar deo Balkana, ali i Srbiju koja i danas stenje pod nasleđem te i takve politike. Kao rezultat prve faze projekta 2011. smo objavili knjigu „Zloupotrebljene institucije: Ko je bio ko u Srbiji 1987-2000“, sa popisom i političkim biografijama najvažnijih 1.500 ličnosti u Miloševićevom režimu. Drugi deo projekta je trebalo da bude interaktivni internet portal sa širim opsegom podataka o tom vremenu – svojevrstan virtuelni dokumentacioni centar sa podacima o Miloševićevoj vladavini i ulozi svakovrsnih elita u njoj. O važnosti tog projekta jedva da je potrebno govoriti: današnju Vladu Republike Srbije, vodeća mesta u privredi, kulturi, zdravstvu, školstvu i svim drugim područjima društvenog života zauzimaju isti oni koji su odgovorni za sunovrat Srbije u devedestim godinama. Pored toga, na meni neobjašnjiv način je obustavljen projekt dodeljivanje godišnje nagrade za branioce/braniteljke ljudskih prava, koja nosi Biljanino ime. Do toga je došlo zbog sumnjivih rabota u vezi sa finansiranjem novčanog izbora Nagrade.

Na toj tački – odgovornom sprovođenju tih izuzetno značajnih projekata – je u Fondu „zapelo“: dobijena sredstva su trošena nenamenski, Nagrada „Biljana Kovačević-Vučo se već dve godine ne dodeljuje, portala još uvek nema – sve su to razlozi zbog kojih sam, iako sam autor projekta, odstupio.

Ponavljam: ekipi u Fondu želim sve najbolje, spreman sam da pomognem i doprinesem da se započeto okonča, ali je za taj tango potrebno dvoje.

Iako više niste aktivni u Fondu “BKV”, Vi ste bili i ostali čovjek od koga se traži javna riječ ili stav po mnogim pitanjima kada se radi o srbijanskom društvu, pa čak i šire. U tom smislu i ja ću se kroz pitanja fokusirati na neke aktuelne teme. Dakle, kako komentirate nedavnu poruku predsjednika Nikolića upućenu  tužiocu za ratne zločine Vladimiru Vukčeviću  da “razmisli šta to kopa po Srbiji…”?

BOGDANOVIĆ: Tomislav Nikolić je žalostan dokaz teze o kontinuitetu Srbije kao nezrelog, ne-pravnog i suštinski nedemokratski ustrojenog društva. Duboko sam uveren da je to posledica tvrdoglavog odbijanja političke (i intelektualne) Srbije da pogleda u ogledalo, suoči se sa nedavnom prošlošću i izvuče pouke iz katastrofe kroz koje su tu i takvu Srbiju vodile njene elite (možda je bolje: „elite“), a medju njima je i g. Nikolić igrao ne tako beznačajnu ulogu. Ne zaboravimo da je Tomislav Nikolić još uvek nosilac titule četničkog vojvode, „zaslužene“ tokom ratova u Hrvatskoj i BiH! I, još važnije: ne zaboravimo da nikad nije izgovorio jednu kritičku (i samokritičku) reč o politici koju je zastupao i sprovodio tokom balkanskih ratova 1990tih. Njegov „politički sin“ Aleksandar Vučić je, doduše, govorio o sopstvenim „zabludama iz prošlosti“, ali ni on nikad nije osudio tu politiku. Tu oni, međutim, nisu ni sami, ni originalni: restauraciju miloševićevskog režima i renesansu te politike (doduše, bez rata) započeo je Vojislav Koštunica, a pun zamah i – što je posebno važno – legitimitet dao joj je Boris Tadić.

Da zaključim: sve dok Srbija izbegava da se suoči sa sopstvenom ružnom prošlošću, ona ne može da se kvalifikuje za mesto medju civilizovanim demokratskim društvima, a deklarativna opredeljenost za članstvo u Evropskoj uniji ostaće upravo ono na šta se ta deklarativnost svodi: želimo u Evropu zbog njenih para i tehnologije, ali ne želimo Evropu u Srbiji – Evropu u kojoj se poštuju prava i izršavaju obaveze.

Umesto toga, Srbija danas ima četničkog vojvodu za predsednika, nekadašnjeg portparola SPS za ministra spoljnih poslova (bez znanja stranih jezika!!!) i čitavu ergelu ministara, direktora javnih preduzeća, urednika i novinara u medijima, kulturnih (još bolje: „kulturnih“) udarnika i sličnih individua koje čine ono što oni sami vole da zovu „državnim vrhom“, a šta se svodi na intelektualno, političko i moralno dno.

Da li se takva izjava-poruka predsjednika Srbije može smatrati i kao kršenje Ustava te zemlje?

BOGDANOVIĆ: Da je to jedina takva izjava i da ona nije propraćena nizom postupaka – kao što je deljenje „šakom i kapom“ odlikovanja perjanicama miloševićevske politike kao što je profesorica Smilja Avramov – mogla bi se smatrati incidentom polupismenog četnika i priučenog političara (koji, doduše, sprema doktorat – priča se u kuloarima vlasti) kakvima Srbija obiluje. Ustav Srbije ionako ne vredi ni papira na kojem je napisan: setimo se samo preambule u kojoj piše da je Kosovo deo Srbije.

Može li se u ovom kontekstu, ali i inače, povući neka paralela između Borisa Tadića i Tomislava Nikolića? Ima li bitnih razlika i(li) sličnosti i jesu li one kao takve slučajne?

BOGDANOVIĆ: Na ovo pitanje sam dobrim delom već odgovorio. Dodaću još nešto:

Tadić se, impresioniran svojim izborom za predsednika i ponesen svojim samoljubljem i skromnim intelektualnim kapacitetom, drznuo da uradi ono što „salonski fašist“ Koštunica nije: čuvenim sporazumom o pomirenju sa SPS on je rehabilitovao tu zločinačku organizaciju i otvorio joj put ka vlasti. Osim toga, vođen željom da ukloni Srpsku radikalnu stranku – ne zbog njene zločinačke prošlosti, već želje da je ukloni kao političkog takmaca – on je odlučujuće doprineo stvaranju Srpske napredne stranke. Tako danas imamo naprednjački režim sa svim obeležjima političkog monopola i bezobzirnog kršenja svih normi i standarda demokratskih procedura, u čemu se samo održava kontinuitet sa načinom na koji je vladao Tadić. Činjenica da se sad sve to odvija pod plaštom „evropske“ retorike ne menja ništa na suštini.

Dakle, razmere štete koju je Boris Tadić naneo državi, društvu i, najzad, sopstvenoj Demokratskoj stranci su nemerljive i tek će ozbiljni i nepristrasni istoričari biti u stanju da je sagledaju i ocene.

Kako komentirate zahtjev opozicije za smjenu Nikolića? Da li je predsjednik Srbije nedodirljiv?

BOGDANOVIĆ: Koje opozicije? Svi koji tvrde da je Aleksandar Vučić „počistio“ opoziciju grdno se varaju. Opoziciju je počistio Boris Tadić svojim bolesnim samoljubljem i diletantizmom, ali su mu u tome zdušno pomogli drugari iz njegove Demokratske stranke, slepo ga prateći i predajući se bezmalo orgazmičnom oduševljenju svakom glupošću koju je on izgovorio i/ili učinio – a njih je bilo tako mnogo…

Ono što je ostalo od te opozicije ne daje povoda bilo kakvom optimizmu. Umesto da se ozbiljno zamisle nad činjenicom da je u današnjoj – ekonomski uništenoj i politički nezreloj – Srbiji smena vlasti nije moguća, te ozbiljno porazmisle o drugim načinima delovanja u pravcu građenja političke kulture i pripremanju atmosfere za ozbiljan kritički i samokritički društveni dijalog koji bi na scenu doveo nove aktere, to što se naziva opozicijom se utrkuje u dodvoravanju Aleksadru Vučiću i skupljanju mrvica ispod njegove političke trpeze. Da podsetim: među mnogima koji gamižu ispod te trpeze je i Boris Tadić…

Plašim se da se pred Srbijom ukazuje tmurna budućnost: prenaduvani balon neostvarivih obećanja, personifikovan u Vučiću, moraće da pukne, a alternativa se ne nazire. U takvoj, po mnogo čemu vajmarskoj Srbiji, svi scenariji su mogući, osim jednog: svestran preobražaj celog društva na demokratskim osnovama.

Mislim da dobar deo odgovornosti za takvo stanje snose i naši zapadni prijatelji i partneri: politikom koja se zasniva na prisili da se učine ustupci u vezi Kosova, a nagrađuje licencom da se ubije demokratija u Srbiji, Zapad propušta da učini ono što je i u njegovom interesu, a to je da doprinese da Srbija prestane da bude leglo i izvor nestabilnosti koja preti neposrednom, ali i širem okruženju.

U ovakvoj atmosferi se dešava i suđenje Nataši Kandić, bivšoj direktorki Fonda za humanitarno pravo a po tužbi načelnika Generalštaba Vojske Srbije Ljubiše Dikovića. Da li je taj konkretan slučaj, po Vašim saznanjima, u nekom političkom ili samo u pravnom nivou?

BOGDANOVIĆ: Odgovor na ovo pitanje sadržan je u već naglašenom uverenju da od Srbije neće postati normalno demokratsko društvo sve dok se ne suoči sa nedavnom prošlošću. Nataša Kandić je neugodna svedokinja koja stalno podseća na nedela počinjena u ime svih nas, pa je svaki napad na nju – a posebno sudski progon – potvrda da se radi o političkim motivima.

Da li je srbijansko sudstvo potpuno neovisno ili…?

BOGDANOVIĆ: I ovde se sledi već pomenuta matrica: počeo Koštunica, usavršio Tadić, a plodove ubire Vučić.

Ne, sudstvo u Srbiji nije samostalno i nikome ne pada na pamet da tu bilo šta menja, jer se svi nadaju da će jednog dana doći na vlast, a kad si u Srbiji na vlasti, nezavisno sudstvo (i slobodni mediji) je poslednje što ti treba.

A postoji li potpuna sloboda medija u toj zemlji?

BOGDANOVIĆ: Postoji, ali kao potpuna nesloboda. Ne radi se tu samo o vladajućoj vrhuški kojoj je u „opisu radnog mesta“ da u medijima ima poslušne apologete spremne da na svaki mig političara zareže i lanu – a bogami i da ujedu – čim se neko drzne da pomisli, kaže ili napiše nešto što nije mainstream. Značajan deo razloga vidim i u bednom materijalnom položaju medija i novinara: kako očekivati ozbiljan, odgovoran, profesionalan i nepristrasan novinarski rad od nekoga ko zaradjuje 250 ili 300 dolara mesečno i često nema socijalno, zdravstveno i penzijsko osiguranje, dok se za naručene tekstove sa jasnim političkim porukama „na ruke“ dobijaju višestruke sume?

Osim toga, „vrh“ srbijanskog novinarstva (opet) čine barjaktari Miloševićeve propagandne mašinerije, a o komercijalnoj održivosti medija kroz selektivan pristup plasiranju reklama odlučuju režimu bliski direktori javnih i vlasnici privatnih preduzeća.

Na samom kraju, ne mogu zaobići ni pitanje koje se tiče Bosne i Hercegovine. Naime, ove godine, kao što Vam je poznato, će se obilježiti 20. godišnjica genocida u Srebrenici. Službena Srbija još nije izgovorila tu riječ (genocid). Da li i ta činjenica spada u dio priče da srbijansko društvo još nije spremno da se suoči sa vlastitom prošlošću?

BOGDANOVIĆ: I na ovo pitanje sam odgovorio osvrćući se na situaciju u Srbiji. Iz svega toga se vidi kolika je duboko povezano i međuzavisno sve što se dešava na području pokojne SFRJ. Najveća žrtva ludila koje je to područje zahvatilo nakon njegovog lansiranja iz Beograda je van svake sumnje Bosna i Hercegovina. U Beogradu – a i u Banja Luci – treba tražiti suštinski deo odgovora na pitanje kada će i BiH početi da funkcionira kao normalna država i društvo, ali se plašim da Zapad i ovde Srbiji gleda kroz prste.

To, naravno, ne znači da zatvaram oči pred sebičnim i štetočinskim delovanjem BH-političara – dakle, ne samo onog opasnog klovna Dodika – čiji postupci idu na štetu samih naroda koji su ih izabrali.

Hvala Vam velika za ovaj razgovor.

BOGDANOVIĆ: Bilo mi je zadovoljstvo da se odazovem Vašoj molbi, ali me rastužuje činjenica da nisam u stanju da saopštim ni jednu dobru vest. Štaviše, mislim da će to potrajati…

RAZGOVARAO: Bedrudin GUŠIĆ (658)