Dr.Nikola Knežević, Centar za istraživanje religije, politike i društva, Novi Sad: Čaša je po mom mišljenju odavno prelivena, no pitanje je kada će čelni ljudi u SPC shvatiti da su verski velikodostojnici poput Pahomija i Filareta štetni po crkvu i njen ugled

Posted: 7. Februar 2015. in Intervjui

nikola knezevic-1Vladika Filaret ima dugu praksu nacionalističkih ispada, da ne spominjem i njegovu podršku vladiki Pahomiju i pomoći da Pahomije ne odgovara za optužbe za pedofiliju. Sve je to nakon dugo godina otišlo pod tepih, kao i mnogi drugi slični ekcesi….. Rat u bivšoj Jugoslaviji je bio pre svega etnički i politički sukob, ne i eksplicitno verski iako je posedovao neke njegove elemente. Religija je stavljena u službu nacionalnih i političkih interesa i etničkih podela. Ona je tokom sukoba politizovana do te mere da su verske razlike najviše dolazile do izražaja a verski objekti postali meta etničke netrpeljivosti…..Crkve i verske zajednice bi trebale da budu institucije kolektivnog sećanja na sve žrtve, institucije koje podstiču na katarzu, ljubav i suživot…..Sekularna država jeste najbolji okvir funkcionisanja odnosa države i crkve ali to ne podrazumeva da vera ne može da ima svoju javnu funkciju. Mislim da oni koji podržavaju tezu o teokratizaciji uporno zaboravljaju tu činjenicu. Možemo uzeti kao primer SAD – ustavom su država i crkva strogo odvojene, ipak, religija ima značajno mesto u javnom i političkom životu – tzv. građanska religija…..Sloboda govora podrazumeva i uvažavanje tuđih kulturnih ili verskih principa i pojedinosti. Ukoliko sloboda govora podrazumeva uvredljive pamflete koji ponižavaju ili vređaju javne, istorijske ličnosti ili fundamente nečijeg identiteta zar ta sloboda ne prelazi u obesmišljavanje iste a satira u govor mržnje? Zašto je bila potrebna tragedija kako bi se shvatila da je prelazak nevidljive granice između slobode govora i povrede nečijih prava u ovakvoj političkoj konstelaciji pred Huntingtonovskog sukoba civilizacija toliko opasna? “Šok” ne mora uvek da podrazumeva apriori i konstruktivnu kritiku, naročito onda kada se pređe granica ukusa….. Jačanje nacionalizma na prostorima Zapadnog Balkana pokazuje da još uvek nismo naučili lekcije iz sopstvene prošlosti te da je konflikt na Balkanu zapravo zamrznut ali nikako i prošao…..

filaret odlikuje seseljaVladika Mileševski Filaret je upravo odlikovao Vojislava Šešelja odličjem Belog anđela. Za mnoge sa prostora bivše Jugoslavije to djeluje ironično i uvredljivo jer je odlikovani poznat, zapravo, kao crni đavo. Kako Vi komentirate taj potez jednog visoko rangiranog velikodostojnika SPC? Da li Vas je iznenadio?

KNEŽEVIĆ: Odlikovanje osobe koja je svojim dugogodišnjim političkim i javnim delovanjem širila etničku i versku mržnju i čije se reči i dela nikako ne mogu okarakterisati kao hrišćanske, predstavlja skandal bez presedana. Nažalost, imajući u vidu i dugogodišnju praksu pomenutog Vladike, praćenu sličnim skandalima takav postupak ipak nije iznenađujući, no to ne umanjuje gorak ukus koji ostaje posle takvog slobodno mogu reći “blasfemičnog” čina.

Dok razgovaramo SPC se nije odredila prema tome činu. Da li se može očekivati njihova reakcija i kakva, eventualno?

KNEŽEVIĆ: Trenutna reakcija je nažalost izostala, ipak, treba sačekati Sabor koji će se održati u Maju i videti kakve će sankcije snositi Vladika, ukoliko ih, naravno bude. U svakom slučaju, reakcije mora biti jer bi ćutanje značilo i odobravanje takvog čina, što je nedopustivo jednoj uglednoj instituciji poput SPC.

Ipak, spomenuti vladika se svojim istupima odavno potvrdio kao jedan od jastrebova u SPC-u. No, do danas nije sankcioniran. Da li Vas dugogodišnja šutnja SPC-a naspram FilaretOvih (i ne samo njegovih) ratnohuškačkih i, slobodan sam reći, antivjerskih istupa, ipak iznenađuje? Da li se Filaretova čaša konačno prelila, čak i po kriterijima SPC-a?

KNEŽEVIĆ: Vladika Filaret ima dugu praksu nacionalističkih ispada, da ne spominjem i njegovu podršku vladiki Pahomiju i pomoći da Pahomije ne odgovara za optužbe za pedofiliju. Sve je to nakon dugo godina otišlo pod tepih, kao i mnogi drugi slični ekcesi. Čaša je po mom mišljenju odavno prelivena, no pitanje je kada će čelni ljudi u SPC shvatiti da su verski velikodostojnici poput Pahomija i Filareta štetni po crkvu i njen ugled.

Da li su i koliko religije na prostorima bivše Jugoslavije bile u funkciji krvavih konflikata koji su se desili ranih 90-tih i mogu li one kao takve biti faktor pomirenja na istim prostorima?

nikola knezevicKNEŽEVIĆ: Rat u bivšoj Jugoslaviji je bio pre svega etnički i politički sukob, ne i eksplicitno verski iako je posedovao neke njegove elemente. Religija je stavljena u službu nacionalnih i političkih interesa i etničkih podela. Ona je tokom sukoba politizovana do te mere da su verske razlike najviše dolazile do izražaja a verski objekti postali meta etničke netrpeljivosti. Kao okosnica utvrđivanja etničkih identiteta i institucije koje su post-traumatsko sećanje locirale u domen kolektiviteta one su postale svesno ili nesvesno katalizatorom konflikata. Svakako treba pomenuti i da je bilo mirovnih inicijativa tokom najžešćih sukoba.

   Javnosti nije nepoznato da je tokom ratnih sukoba u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini, više puta dolazilo do susreta verskih velikodostojnika i apela za mir i deklaracija koji su prilikom tih susreta nastajali. Nakon neposrednog početka sukoba u Hrvatskoj, blaženopočivši patrijarh SPC, g. Pavle i tadašnji nadbiskup i kardinal Rimokatoličke crkve u Hrvatskoj g. Franjo Kuharić, sastali su se tokom 1991. godine, dva puta. Simbolično, prvi put su se na inicijativu Rikomatoličke crkve sastali 7. Maja 1991. godine u Sremskim Karlovcima (Karlovački mir potpisan je 1699. godine u Sremskim Karlovcima), a drugi put, nekoliko meseci kasnije, 25. avgusta u Slavonskom brodu. Oba susreta rezultirala su “opštim” apelima za mir u kojim je naglašeno da je “nenasilje jedini put ka budućnosti”. Pre početka oružanih sukoba oba velikodostojika su takođe slali poruke mira. Ove susrete, tadašnji poglavar Rimokatoličke crkve, Papa Jovan Pavle II, ocenio je kao veoma važne, ukazujući na  nužnost dijaloga i prevazilaženje oružanog konflikta. Mnogo značajniji susret dogodio se u 23. septembra (rujna) 1992. godine u u dvorcu Bossey pored Ženeve u organizaciji Konferencije evropskih crkava i Saveta evropske biskupske konferencije gde tadašnji predstavnici delegacija SPC i Rimokatoličke crkve u Hrvatskoj,  Patrijarh Pavle i kardinal Kuharić daju konkretan zahtev vernicima i međunarodnoj zajednici u kojem traže “momentalni i bezuslovni prestanak sukoba, krvoprolića, etničkog čišćenja, uništavanja imovine i sakralnih objekata, oslobađanje zarobljenika, povratak izbeglica i omogućavanje ponovnog suživota. Kasnije im se u Cirihu pridružio i Jakub Selimovski, tadašnji muftija (reisu-l-ulema IZ SFRJ, op. B.G.), itd. Dakle bilo pokušaja i apela verskih velikodostojnika da se ratno ludilo zaustavi. Utisak da kod  dominatnih religija na prostoru Balkana i dalje preovladava selektivni pristup žrtvama i minulim sukobima. Svaka od religija posvećena je žrtvama sopstvenog etniciteta i sećanje se samim tim nalazi u okvirima etničkog i nacionalnog identite a i njegovog održanja i očuvanja. Crkve i verske zajednice bi trebale da budu institucije kolektivnog sećanja na sve žrtve, institucije koje podstiču na katarzu, ljubav i suživot.

Neki analitičari tvrde da smo suvremenici procesa snažne teokratizacije Srbije, odnosno gubljenja njenog sekularnog karaktera. Komentar?

KNEŽEVIĆ: To je teza neo-liberalnog miljea koji Crkvu ne mogu da zamisle izvan prosvetiteljske perspektive u kojem njeno mesto isključivo u domenu privatnog i ličnog a nikako kolektivnog identiteta. Sekularna država jeste najbolji okvir funkcionisanja odnosa države i crkve ali to ne podrazumeva da vera ne može da ima svoju javnu funkciju. Mislim da oni koji podržavaju tezu o teokratizaciji uporno zaboravljaju tu činjenicu. Možemo uzeti kao primer SAD – ustavom su država i crkva strogo odvojene, ipak, religija ima značajno mesto u javnom i političkom životu – tzv. građanska religija.

Kako vidite tretman ostalih religija u srbijanskom društvu, kako od strane nadležnih institucija vlasti, tako i od strane šire javnosti te medija?

KNEŽEVIĆ: Mislim da je tretman korektan i da sve verske zajednice imaju slobodu da praktikuju svoje verske obrede. Ipak, smatram da bi prava nekih verskih zajednica poput onih protestantske provenijencije trebala da budu veća budući da ne uživaju iste povlastice kao “tradicionalne crkve i verske zajednice”.

Kakva je inače uloga medija u neophodnom procesu normalizacije odnosa na prostorima zapadnog Balkana?

KNEŽEVIĆ: Velika, s obzirom na to koliko mediji danas utiču na formiranje određenog stava. Nažalost, posredi je potpuna estradizacija medija gde su etičke i kulturne norme svedene na najmanji mogući nivo i u službi su komercijalno-potrošačke svesti. Senzacionalizam preovlava, na uštrb objektivnosti i kompetentnosti. Uloga medija bi trebalo da bude afirmativna, opominjujuća, konstruktivna i edukativna i u tom kontekstu ona može da ima snažan uticaj na normalizaciju odnosa na Zapadnom Balkanu.

Ne možemo, jednostavno, zaobići posljednji teroristički čin u Parizu, od 7. januara ove godine. Naravno, osuda tog čina od strane svakog normalnog čovjeka na ovoj planeti nije i ne bi trebala biti sporna. Podrazumjeva se, naime. Međutim, da li se tzv. sloboda štampe može zloupotrebiti i je li se to desilo u slučaju časopisa Charlie Hebdo?

nikola knezevic-2KNEŽEVIĆ: Kao što sam to malopre pomenuo, senzacionalizam i “šokiranje” javnosti su postali centralna motivacija medija kako bi se prilagodili kapitalističko-potrošačkom mentalitetu sadašnjice. Sloboda govora podrazumeva i uvažavanje tuđih kulturnih ili verskih principa i pojedinosti. Ukoliko sloboda govora podrazumeva uvredljive pamflete koji ponižavaju ili vređaju javne, istorijske ličnosti ili fundamente nečijeg identiteta zar ta sloboda ne prelazi u obesmišljavanje iste a satira u govor mržnje? Zašto je bila potrebna tragedija kako bi se shvatila da je prelazak nevidljive granice između slobode govora i povrede nečijih prava u ovakvoj političkoj konstelaciji pred Huntingtonovskog sukoba civilizacija toliko opasna? “Šok” ne mora uvek da podrazumeva apriori i konstruktivnu kritiku, naročito onda kada se pređe granica ukusa.

Sa druge strane, vernog čoveka koji ne sumnja u fundamente sopstvenih ubeđenja ne može da isprovocira uvredljivi crtež njegovog božanstva ili verske ličnosti jer zna da objekat njegovog obožavanje ne biva umanjen posredstvom slike – jer nadilazi sliku i mogućnosti ljudskog poimanja istog.  Pitanje verskog fundamentalizma jeste pitanje globalne bezbednosti. Budući da je verski ekstremizam naročito prisutan kod pripadnika islamske veroispovesti, potrebno je islamski verski velikodostojnici svojim autoritetom upornije ukazuju na opasnost ovakvih pseudo-verskih terorističkih pojava.

Jesu li društva sa područja zemalja zapadnog Balkana spremna da se suoče sa vlastitom prošlošću, posebno bliskom? Trebaju li neka od njih doživjeti i vlastitu katarzu kako bi svima bilo bolje?

KNEŽEVIĆ: Mislim da još uvek nisu. Pre nekoliko dana Šešelj je gostovao u emisiji “Ćirilica”. Iako sama televizija na kojoj je gostovao nije nešto posebno popularna – sama emisija je dostigla rekordnu gledanost. Postavlja se pitanje zašto se dve decenije nakon sukoba i svega što smo proživeli, osobe poput Šešelja, Glavaša, Mladića, Karadžića, Kordića ili drugih optuženika za ratne zločine mogu imati ikakav kredibilitet?  Jačanje nacionalizma na prostorima Zapadnog Balkana pokazuje da još uvek nismo naučili lekcije iz sopstvene prošlosti te da je konflikt na Balkanu zapravo zamrznut ali nikako i prošao.

Na samom kraju, koliko je u cijeloj ovoj priči o potrebi normalizacije odnosa na prostorima bivše Jugoslavije bitna i kultura pamćenja?

KNEŽEVIĆ: Veoma bitna, ali ona inkluzivna, usmerena pre svega prema žrtvama, bez obzira na njihov verski ili etnički identitet. Zamislite situaciju u kojoj bi predsednik Srbije bio redovan gost na komemoraciji u Vukovaru ili Srebrenici, a članovi Predsedništva (BiH, op. B.G.) redovno viđali u Bratuncu i Kravicama? Ovo ne sme biti idila već mora postati stvarnost. To je moguće isključivo kroz jasan pristup imenovanja žrtava – procesa koji bi svakoj žrtvi minulih sukoba dao ime i prezime  i njenog vinovnika, te satisfaciju (koliko je to moguće) a jedinu takvu regionalnu inicijativu predstavlja Koalicija za REKOM. U tom kontekstu treba da se odvija i podrška država bivše Jugoslavije koje bi trebalo u potpunosti da preuzmu ulogu nosioca ove inicijative.

Hvala Vam velika za ovaj razgovor.

RAZGOVARAO: Bedrudin GUŠIĆ (647)

SAM_3102

 

Komentariši

Upišite vaše podatke ispod ili kliknite na jednu od ikona da se prijavite:

WordPress.com logo

You are commenting using your WordPress.com account. Odjava / Promijeni )

Twitter slika

You are commenting using your Twitter account. Odjava / Promijeni )

Facebook fotografija

You are commenting using your Facebook account. Odjava / Promijeni )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Odjava / Promijeni )

Povezivanje na %s