Prof. dr. Predrag Simić, profesor Fakulteta političkih nauka u Beogradu: BOSNA I HERCEGOVINA GOTOVO DA NIJE PRISUTNA U IZVEŠTAVANJU GLAVNIH SRPSKIH MEDIJA….

Posted: 17. Septembar 2014. in Intervjui

predrag simicAktuelna spoljna politika Srbije ponekad se označava sloganom „i Evropa i Rusija“ i predstavlja pragmatični kompromis između želje Srbije da postane član Evropske unije i realnosti u kojoj će vrata Unije još dugo biti zatvorena i za Srbiju i za ostale zemlje Zapadnog Balkana….Moskva se u načelu protivi širenju NATO-a na istok, ka njenim granicama, u čemu vidi direktnu pretnju svojoj bezbednosti i ne okleva da upotrebi silu da bi zaustavila dalje širenje NATO-a. Čak i neki američki stručnjaci poput Henrija Kisindžera smatraju da je Zapad 1999. i 2008. godine napravio grešku na Kosovu koja je dala za pravo ruskim strahovima od širenja NATO-a…..Obamina administracija u SAD došla je na vlast obećavajući da će prekinuti „američke ratove“ ali je nekim svojim potezima direktno uticala na izbijanje ukrajinske krize. Neposredan povod te krize bila su događaji posle najave potpisivanja  sporazuma o pridruživanju Ukrajine Evropskoj uniji koji su pokazali slabosti evropske spoljne politike kao „civilne“ ali ne i vojne super-sile koja nema na raspolaganju klasične atribute moći u odnosima sa vojnim silama kakva je Rusija….. Aleksandar Vučić je aprila ove godine odabrao Sarajevo za svoju prvu spoljnopolitičku posetu čime je poslao dobar signal ali se posle toga u odnosima Beograda i Sarajeva nije mnogo promenilo…..Rušenje komunizma (i Jugoslavije) smo započeli rušenjem mitova o Titu, Titovog kulta ličnosti i komunističkog jednoumlja ali smo svi, ukljućujući i Slovence i Hrvate koji su ušli u EU i NATO-a, završili u stvarnosti koja nam izgleda mnogo gore čak i od njegovog vremena. Najveću cenu platila je upravo Bosna i Hercegovina…..

 Gospodine Simiću! Kako ocjenjujete aktuelnu vanjsku politiku Aleksandra Vučića, posebno u kontekstu političke i ekonomske konfrontacije Zapada i Rusije? Da li tu Vučić uspješno balansira? 

Prof. dr. SIMIĆ: Aktuelna spoljna politika Srbije ponekad se označava sloganom „i Evropa i Rusija“ i predstavlja pragmatični kompromis između želje Srbije da postane član Evropske unije i realnosti u kojoj će vrata Unije još dugo biti zatvorena i za Srbiju i za ostale zemlje Zapadnog Balkana. Ukidanje funkcije komesara za proširenje EU to nedvosmisleno potvrđuje. U odsustvu jasne evropske perspektive, Srbija partnere traži ne samo u Rusiji, nego i u Kini, Turskoj i arapskim zemljama o čemu govore dosadašnji Vučićevi međunarodni kontakti ali i ruske investicije u Srbiji poput NIS-a i gasovoda Južni tok, najavljenih kineskih investicija u saobraćajnu infrastrukturu i energetiku u Srbiji, brzog rasta trgovinske razmene sa Turskom i partnerstva sa Emiratima u avio saobraćaju ali i drugim oblastima.

Ukrajinska kriza ne jenjava, naprotiv. Može li se povući neka paralela između Krima i Kosova, naprimjer? Ima li sličnosti?

Prof. dr. SIMIĆ: Presedani koji je Zapad učinio 1999. i 2008. godine na Kosovu direktno su uticali na uspon Vladimira Putina i njegove politike u Rusiji što ni on ni drugi ruski fukcioneri ne kriju. To se izričito kaže već u prvoj rečenici Deklaracije o nezavisnosti Krima i Sevastopolja. Štaviše, takav stav Rusije nije nov i mogao se čuti već u avgustu 2008. godine, šest meseci posle proglašenja i zapadnog priznanja nezavisnosti Kosova, povodom otcepljenja Abhazije i Južne Osetije koja je dovela do kratkotrajnog rata Rusije i Gruzije. Moskva se u načelu protivi širenju NATO-a na istok, ka njenim granicama, u čemu vidi direktnu pretnju svojoj bezbednosti i ne okleva da upotrebi silu da bi zaustavila dalje širenje NATO-a. Čak i neki američki stručnjaci poput Henrija Kisindžera smatraju da je Zapad 1999. i 2008. godine napravio grešku na Kosovu koja je dala za pravo ruskim strahovima od širenja NATO-a.

 Kako Vi vidite trenutnu konfrontaciju između Zapada i Putina. Ko je tu superioran, odnosno ima bijele figure, eventualno? 

Prof. dr. SIMIĆ: Pravila igre koja vladaju u čudnovatom svetu velikih sila u ovom trenutku ne daju bele figure ni jednoj ni drugoj ni trećoj strani. Obamina administracija u SAD došla je na vlast obećavajući da će prekinuti „američke ratove“ ali je nekim svojim potezima direktno uticala na izbijanje ukrajinske krize. Neposredan povod te krize bila su događaji posle najave potpisivanja  sporazuma o pridruživanju Ukrajine Evropskoj uniji koji su pokazali slabosti evropske spoljne politike kao „civilne“ ali ne i vojne super-sile koja nema na raspolaganju klasične atribute moći u odnosima sa vojnim silama kakva je Rusija. Moskva je osujetila potpisivanje ovog sporazuma u poslednjem trenutku i to je izazvalo masovne proteste i pad Viktora Janukoviča u Ukrajini što govori da ni Rusija nema instrumente kojima bi reagovala na zbivanja u „bliskom susedstvu“ bez demonstracije vojne sile.

Eh, dolazimo do, po meni, neizbježne teme: odnosi Srbije i BiH. Da li se ti odnosi kreću u nekom pozitivnom smjeru, po obje zemlje, te da li je Vučić u tom smislu načinio neki zaokret u odnosu na svoje prethodnike?

Prof. dr. SIMIĆ: Aleksandar Vučić je aprila ove godine odabrao Sarajevo za svoju prvu spoljnopolitičku posetu čime je poslao dobar signal ali se posle toga u odnosima Beograda i Sarajeva nije mnogo promenilo. Nije se mnogo promenilo ni u odnosima Srbije sa ostalim susedima. Možemo reći i da su odnosi Beograda i Zagreba, koji su doživeli snažan uspon zahvaljujući naporima Borisa Tadića i Ive Josipovića, danas u padu. Određeni pozitivan pomak vidim u nedavnom sporazumu Beograda i Sarajeva o zajedničkoj potrazi za licima nestalim tokom rata u BiH. Istini za volju, odsustvo pozitivnih pomaka u odnosima u regionu moglo bi se objasniti i veoma teškom ekonomskom situacijom svih zemalja Zapadnog Balkana posle udara krize evrozone 2009. i 2011. godine.

Da li se iskren odnos premijera Srbije prema BiH može mjeriti i njegovim eventualnim otklonom prema Miloradu Dodiku, koji godinama  javno negira BiH i čini sve da je ne bude?

Prof. dr. SIMIĆ: Politika Aleksandra Vučića pokušava da balansira između očekivanja Zapada i očekivanja vlastitog biračkog tela u Srbiji koje nije spremno na radikalnije zaokrete u politici prema BiH, pogotovu posle ustupaka učinjenih na Kosovu Briselskim sporazumom. Imam utisak da se zbog toga vrlo malo menja i u politici prema susedima, uključujući Bosnu i Hercegovinu. Ono što je, možda, najbolja vest jeste da se ekonomski odnosi nesmetano razvijaju i da politika svih zemalja u regionu vodi računa da u tom pogledu ne pravi smetnje.

Da li je, prema Vašim saznanjima, bilo i određenih ultimatuma prema Srbiji nedavno u Berlinu, kada je u pitanju BiH?

Prof. dr. SIMIĆ: Lično sam ih očekivao ali se to nije dogodilo zbog toga što je Kosovo i dalje prioritet u odnosu Zapada, Nemačke pre svega, prema Srbiji

Kako Vi ocjenjujete junsku posjetu bjeloruskog predsjednika Lukašenka Beogradu s aspekta pragmatičnosti po vanjsku politiku Beograda, posebno kada je riječ o putu Srbije prema EU?

Prof. dr. SIMIĆ: Vidim je kao deo pomenute politike „i Evropa i Rusija“ ali se i tu stvari pomalo menjaju pod uticajem ukrajinske krize. Donedavno stigmatizovan u zapadnoj politici, dugogodišnji bjeloruski predsednik je nedavno bio domaćin pregovora Rusije i Ukrajine i to utiče i na stav zapada prema njemu.

Itekako je poznat rezultat Tadićeve politike “i Kosovo i EU”. Kako će se stvari dalje odvijati na tu temu, odnosno je li Vučić naučio neke lekcije iz Tadićevih političkih promašaja? Može li, zaista obadvoje – i Kosovo i EU?

Prof. dr. SIMIĆ: Tadićeva politika „i Evropa i Kosovo“ praktično je napuštena Briselskim sporazumom o Kosovu. Presudnu ulogu u tom pogledu odigrala je nemačka kancelarka Angela Merkel svojom posetom Beogradu krajem 2011. godine i podrškom koju je Nemačka dala pobedi Srpske napredne stranke maja 2012. godine i koju danas daje njenoj vlasti i Aleksandru Vučiću lično.

 Predstoje oktobarski opći izboru u Bosni. Znamo kako se Tadić ponašao u takvim situacijama, posebno gdje se sve pojavljivao. Kako Srbija treba da se ponaša u povodu bh. izbora i očekujete li da će tako i biti u povodu predstojećih, oktobarskih?

Prof. dr. SIMIĆ: Otvoreno ne. Bosna i Hercegovina gotovo da nije prisutna u izveštavanju glavnih srpskih medija i tu se mnogo neće promeniti ni u narednom periodu. Izuzetak su pojedini privatni mediji čiji je uticaj ograničen. Ne bi trebalo. međutim, gubiti iz vida uticaj srpskih izbeglica iz Bosne i Hercegovine u Srbiji koji je snažan i koji ne ostavljaju dileme u pogledu svojih opredeljenja. Oni uživaju podršku znatnog dela srpske javnosti, pre svega u biračkog tela vladajuće Srpske napredne stranke i Socijalističke partije Srbije.

Na samom kraju, bili ste jedan od promotora knjige novinara i publiciste, gospodina Pere Simića “Tito – tajna veka”, 2009. u Međunarodnom press centru u Beogradu. Između ostalog ste izjavili da će knjiga “kod nekih izazvati nostalgiju, kod drugih revolt”, te da će “ovom knjigom više dobiti ovi drugi…”. Hoćete li pojasniti tu tezu?

Prof. dr. SIMIĆ: O tome ću više reći u knjizi „Građanski rat u Jugoslaviji“ na kojoj upravo radim i koja bi trebala da izađe iz štampe početkom naredne godine. Titonostalgija je pojava koja je danas prisutna „od Vardara do Triglava“ kao idealizovana slika blagostanja u kome smo živeli u nekadašnjoj zajedničkoj državi čije ime danas retko ko sme i da pomene. Rušenje komunizma (i Jugoslavije) smo započeli rušenjem mitova o Titu, Titovog kulta ličnosti i komunističkog jednoumlja ali smo svi, ukljućujući i Slovence i Hrvate koji su ušli u EU i NATO-a, završili u stvarnosti koja nam izgleda mnogo gore čak i od njegovog vremena. Najveću cenu platila je upravo Bosna i Hercegovina. Titonostalgija jeste izraz revolta zbog neispunjenih očekivanja i zato mi se čini da, nezavisno od ideoloških i nacionalnih opredeljenja, moramo imati pošten odnos prema sopstvenoj prošlosti koja nije bila idealna ali u kojoj smo ipak uspevali da ostanemo izvan vrtloga svetske politike. Uprkos grešaka koje je napravio i diktatorskog karaktera režima kome je bio na čelu do kraja života Tito je ipak personifikacija mira i stabilnosti na našim prostorima i to se mora poštovati.

RAZGOVARAO: Bedrudin GUŠIĆ (608)
P.S.
Moj sugovornik je preminuo 19. januara 2015. godine. Neka počiva u miru Božjem!

Komentariši

Upišite vaše podatke ispod ili kliknite na jednu od ikona da se prijavite:

WordPress.com logo

You are commenting using your WordPress.com account. Odjava / Promijeni )

Twitter slika

You are commenting using your Twitter account. Odjava / Promijeni )

Facebook fotografija

You are commenting using your Facebook account. Odjava / Promijeni )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Odjava / Promijeni )

Povezivanje na %s