Danas se sa sigurnošću može reći i da je Nataša svojom energijom i neumornim radom na zagovaranju uspostavljanja tranzicione pravde u Srbiji i regionalnom pristupu u suočavanju sa prošlošću u značajnoj meri doprinela da pitanja prava žrtava i institucionalne odgovornosti za prošlost na Balkanu još uvek budu aktuelna…..Pre svega, u Srbiji su trenutno na vlasti pojedinci i partije koje su činile oštricu režima koji je u Hrvatskoj, Bosni i na kraju na Kosovu projektovao i izvršio strašne zločine u kojima su stotine hiljada civila ubijeno, mučeno u logorima, proterano iz svojih domova. Dovoljno je osvrnuti se na izjave predsednika Nikolića kojima negira genocid u Srebrenici ili ponosno izjavljuje da ne žali što je kao četnik učestvovao u ratu……Drugi razlog zbog kojeg suočavanja sa prošlošću u Srbiji skoro da i nema je to što je međunarodna zajednica, pre svega Evrospka unija koja je najvažniji međunarodni sagovornik Srbije i drugih zemalja u regionu olako dopustila da Srbija svoje obaveze u pogledu poštovanja međunarodnih normi svede na golu trgovinu lišenu bilo kakvog pokušaja društvene debate o uzrocima i posledicama ratova……..Mladi sa Kosova, iz Bosne, Hrvatske, Srbije, Crne Gore, sa kojima razgovaramo daju jednu sliku novih generacija drugačiju od dominantnog utiska da mladi u bivšoj Jugoslaviji umesto da postanu najvažniji promoter pomirenja postali su u velikoj meri simpatizeri i promoteri nacionalizma i šovinizma……Zločini počinjeni u Oluji i nakon nje kao i zločini OVK u zapadnom Kosovu tokom 1998. ostali su za sada bez pravnog epiloga što je loše ne samo za žrtve već i za proces pomirenja u bivšoj Jugoslaviji……. Bez rasvetljavanja veza tajkuna i političara, priča o korupciji i velikim pljačkama ostaje nepotpuna i neiskrena. Notorna je stvar u našim post-ratnim društvima da tog abnormalnog bogaćenja pojedinaca ne bi moglo biti bez podrške i znanja političara. ……
Gospođa Nataša Kandić je nakon dvije decenije rukovođenja Fondom, a čija je, usput budi rečeno i osnivačica, otišla sa te funkcije. Kako biste u nekoliko rečenica opisali njeno djelovanje u FHP i inače na javnoj sceni (kao predstavnika jedne od nevladinih organizacija) u Srbiji, te ostalim državama u okruženju, nastalim nakon raspada bivše SFRJ?
ORLOVIĆ: Nataša bez sumnje spada u onu malobrojnu grupu pojedinaca koji su svojim delanjem tokom ratova devedesetih sačuvali veru običnih ljudi u elementarnu čovečnost, pravdu i istinu. U jednom takvom vremenu, kada su samo lična hrabrost i vrednosti u koje verujete mogli da vas navedu da se bavite dokumentovanjem ratnih zločina, Nataša je postavila temelje Fonda za humanitarno pravo, koji je danas najveći dokumentacioni centar o ratnim zločinima na teritoriji bivše Jugoslavije. Sa istraživačima koji su bili ništa manje hrabri i posvećeni, neretko stavljajući se u ozbiljan rizik, odlazila je tamo odakle su svi bežali sa ciljem da zabeleži činjenice o onome što se dešavalo. Ti podaci su posle deceniju i više služili kao dokazi u mnogim sudskim postupcima protiv počinilaca ratnih zločina. Vizija da su činjenice o ratnim zločinima, žrtvama i počiniocima temelj društvenog suočavanja sa ratnim nedelima nastala je baš u to vreme i sve do danas je ideja vodilja i okosnica rada Fonda. Danas se sa sigurnošću može reći i da je Nataša svojom energijom i neumornim radom na zagovaranju uspostavljanja tranzicione pravde u Srbiji i regionalnom pristupu u suočavanju sa prošlošću u značajnoj meri doprinela da pitanja prava žrtava i institucionalne odgovornosti za prošlost na Balkanu još uvek budu aktuelna.
Da li je onda i dodatna odgovornost pala na Vas da vodite FHP nakon takve osobe kakva je Nataša?
ORLOVIĆ: Da, svakako. Rekla bih i velika odgovornost u odnosu na misiju Fonda ali i u odnosu na poverenje koje mi je dato.
S kojim se aktuelnim izazovima u Srbiji i/li izvan Srbije danas suočava Fond i kako odgovara na njih?
ORLOVIĆ: Javno zagovarati suočavanje sa zločinima iza kojih su stajale institucije Srbije nikada nije bilo teže u Srbiji nego danas. Više je razloga za to. Ja ću navesti samo dva, po meni najvažnija.
Pre svega, u Srbiji su trenutno na vlasti pojedinci i partije koje su činile oštricu režima koji je u Hrvatskoj, Bosni i na kraju na Kosovu projektovao i izvršio strašne zločine u kojima su stotine hiljada civila ubijeno, mučeno u logorima, proterano iz svojih domova. Dovoljno je osvrnuti se na izjave predsednika Nikolića kojima negira genocid u Srebrenici ili ponosno izjavljuje da ne žali što je kao četnik učestvovao u ratu. Ali, osim Nikolića i Dačića koji su najupečatljiviji primeri tog neuspeha Srbije da iskorači iz ideologije devedesetih, mi imamo celu plejadu ne toliko javnosti poznatih pojedinaca koji su samo na kratko ili uopšte nisu ni odlazili iz institucija, posebno u vojsci i policiji, a koji su tokom devedesetih operativno sprovodili ili u najmanju ruku svesno tolerisali zločine na terenu. Recimo, sadašnji načelnik Generalštaba Vojske Srbije Ljubiša Diković je dobar primer ovoga o čemu govorim. Imajući takav sistem u kojem ne da ne postoji spremnost za suočavanjem sa nasleđem sa prošlošću već postoji i ozbiljan interes da se tako nešto spreči, malobrojni glasovi iz civilnog društva koji tako nešto zagovaraju zvuče skoro pa lucidno. Veliki je izazov kako u takvom kontekstu vršiti pritisak na institucije da odgovore na obavezu uspotavljanja vladavine prava u pogledu izvršenih zločina. Bez obzira na to, mi u Fondu ćemo nastaviti sa javnim iznošenjem podataka i dokaza o pojedincima, oficirima i jedinicama koje su učestvoale u zločinima na Kosovu, Bosni i Hrvatskoj. Možda reakcija nadležnih institucija neće biti odmah ali bez iznošenja ovakvih podataka u javnost, u Srbiji bi vladao potpuni muk, slično kao i devedesetih.
Drugi razlog zbog kojeg suočavanja sa prošlošću u Srbiji skoro da i nema je to što je međunarodna zajednica, pre svega Evrospka unija koja je najvažniji međunarodni sagovornik Srbije i drugih zemalja u regionu olako dopustila da Srbija svoje obaveze u pogledu poštovanja međunarodnih normi svede na golu trgovinu lišenu bilo kakvog pokušaja društvene debate o uzrocima i posledicama ratova. Rezultati saradnje Srbije sa Haškim tribunalom koja je bila i ostala jedina obaveza Srbije u pogledu suočavanja sa prošlošću, bila je važna zbog hiljada žrtava koje su nakon mnogo godina dočekale da vide one koji su najodgovorniji za zločine kako se suočavaju sa pravdom. Ali, ta saradnja kao ni sama suđenja u Haškom tribunalu u Srbiji nije proizvela gotovo nikakvu promenu svesti u odnosu na počinjene zločine. Isto se može reći i za suđenja pred domaćim sudovima. Ono što se dešavalo i što se još dešava u sudnicama, ostaje van spoznaje najvećeg dela društva a posebno mladih generacija. Bez drugih mehanizama koji će utvrđene činjenice i narative žrtava iz svih zajednica učiniti delom društvenog pamćenja i kulture sećanja, mi ne možemo reći da je pravi proces suočavanja sa prošlošću uopšte počeo.
Zbog toga, Fond kao jedan od pokretača i članova Koalicije za osnivanje Regionalne komisije za utvrđivanje činjenica o svim žrtvama u ratovima tokom devedesetih (REKOM) već godinama zagovara uspostavljanje nezavisnog, međudržavnog tela koje će napraviti jedinstveni registar žrtava u bivšoj Jugoslaviji i sačiniti narativ o stradanju žrtava, kontekstu i uzrocima zločina, ulogama pojedinih institucija, imajući u svom radu tu važnu komponentu snažne interakcije sa javnošću kroz javna svedočenja žrtava i svedoka zločina. Uvereni smo da bi takvo telo, kao i u nekim drugim društvima razorenim masovnim i brutalnim kršenjima ljudskih prava, pomoglo da se društva u bivšoj Jugoslaviji suoče sa nasleđem prošlosti na način koji predstavlja izraz društvene zrelosti, poštovanja prema žrtvama i odgovornosti za buduće generacije.
Koji su Vam, zapravo, planirani projekti za godinu koja je tek započela?
ORLOVIĆ: Fond će nastaviti sa nekim svojim dugogodišnjim projektima i inicijativama: popis ljudskih gubitaka u ratovima tokom devedesetih, objavljivanje dosijea o odgovornima za zločine, podnošenje krivičnih prijava protiv direktnih počinilaca zločina, zagovaranje za odgovoran i nediskriminatoran tretman insitucija u Srbiji kada je u pitanju podrška žrtvama kršenja ljudskih prava itd. Nastavićemo i sa našim programom obrazovanja mladih o prošlosti na bazi sudski utvrđenih činjenica.
Krajem prošle godine posjetila vas je grupa učesnika programa Omladinski ambasadori pomirenja. Da li je među njima bilo i učesnika iz BiH i kako je inače prošla ta posjeta? Ima li nekih znakovitih poruka nakon iste?
ORLOVIĆ: Fond često posećuju studenti i mladi lideri sa prostora bivše Jugoslavije. Sa njima se uvek vode vrlo zanimljivi razgovori o tome šta je potrebno učiniti u našim društvima da bi se ovaj teški teret prošlosti koji svi osećamo uklonio iz odnosa među običnim ljudima i zajednicama. Oni vrlo dobro prepoznaju važnost suočavanja sa prošlošću i imaju dosta energije i entuzijazma, i često i sami preduzimaju neke male ali neverovatno dragocene projekte u svojim sredinama. Svima im je zajedničko da su nezadovoljni do sada učinjenim i dele strah da bi se zbog toga zločini mogli ponoviti jer je mržnja među ljudima vrlo prisutna. Mladi sa Kosova, iz Bosne, Hrvatske, Srbije, Crne Gore, sa kojima razgovaramo daju jednu sliku novih generacija drugačiju od dominantnog utiska da mladi u bivšoj Jugoslaviji umesto da postanu najvažniji promoter pomirenja postali su u velikoj meri simpatizeri i promoteri nacionalizma i šovinizma.
Kako se određujete naspram oslobađajuće haške presude za hrvatske generale Gotovinu i Markača i očekujete li da će hrvatsko pravosuđe zaista procesuirati odgovorne za zločine počinjene nad srpskim civilima u “Oluji”?
ORLOVIĆ: Obe presude su nesumnjivo donele veliko razočaranje žrtvama zločina koji su bili razmatrani u ovim postupcima a za koje je i sam Haški tribunal utvrdio da su se nepobitno desili. Zločini počinjeni u Oluji i nakon nje kao i zločini OVK u zapadnom Kosovu tokom 1998. ostali su za sada bez pravnog epiloga što je loše ne samo za žrtve već i za proces pomirenja u bivšoj Jugoslaviji. Ipak, analize presuda i vođenih postupaka u ova dva slučaja odvode nas u dva potpuno različita smera. Predmet Haradinaj je od početka “patio” od brojnih nedostataka – neprofesionalne pripreme slučaja, dokaza koje je Srbija dostavila Haškom tribunalu a koji nisu mogli opstati ni na jednom sudu, nepostojanje društvene klime na Kosovu u kojima bi se albanski svedoci koji svedoče o zločinima OVK osećali bezbedno i ohrabreno, itd. Dakle, presuda u ovom predmetu je manje – više bila očekivana, imajući u vidu ceo tok postupka. Sa druge strane, drugostepena presuda u predmetu Gotovina je veliko iznenađenje jer je takoreći poništena presuda Pretresnog veća je bila veoma dobro argumentovana i zbog čega je malo ko očekivao da bi pravno rezonovanje Apelacionog veća moglo biti tako dijametralno različito. Ovu presudu su obeležila izdvojena mišljenja dvojice sudija sa velikim autoritetom u međunarodnom pravu i njihove primedbe na presudu jesu nešto što se logički i zdravorazumski prihavata lakše u odnosu na mišljenje sudija koje su većinom donele oslobađajuću presudu.
Nakon oslobađajuće presude Gotovini i Markaču, predsednik Josipović i premijer MIlanovića, su u svojim javnim nastupima značajno mesto posvetili isticanju obaveze da se priznaju žrtve Oluje i da se odgovorni za zločine procesuiraju. To je ohrabrujuće i verujem da ćemo u narednom periodu videti neke postupke protiv odgovornih za zločine u Oluji.
A kako komentirate Platformu o Kosovu koja je navodno usaglašena između svih političkih partija Srbije i koja treba da se usvoji u Skupštini Srbije? Da li bi ona mogla imalo promijeniti realno stanje na terenu?
ORLOVIĆ: Ne vidim neki poseban značaj niti inovativan pristup u tom dokumentu osim što se njime žele zadobiti politički poeni na domaćoj političkoj sceni. Rasprave koje se vode u javnosti i institucijama povodom ove platforme kao i ranijih sličnih dokumenata, obiluju demagogijom, primitivnim nacionalizmom, neskrivenim govorom mržnje prema Albancima i tu se ništa ne menja godinama bez obzira da li je na vlasti Demokratska stranka ili sada Srpska napredna stranka. U tim debatama nema pomena onoga što jeste uzrok kako to ovde nazivaju “kosovskog problema” a to su brutalni zločini koje je Srbija izvršila nad albanskim civilima a upravo to bi bilo suštinski otrežnjujuće za javnost u Srbiji i promenu poltike prema Kosovu.
Međutim, neupitno je i da su nova Vlada i premijer Dačić u praksi preduzeli više hrabrih i konkretnih koraka u smeru normalizacije odnosa sa Kosovom od prethodne Vlade. Ne verujem da će bilo kada u skorijoj budućnosti biti snage u Srbiji da formalno prizna državnost Kosova i zbog toga je važno da se, kroz male korake i dijalog, odnosi među dva društva relaksiraju a život običnih ljudi time olakša.
Miroslav Mišković je u zatvoru i očekuje se njegovo suđenje. Da li bi se u tom procesu klupko njegovih eventualnih saučesnika moglo odmotavati prema važnim političkim ličnostima iz Srbije, pa i BiH?
ORLOVIĆ: Bez rasvetljavanja veza tajkuna i političara, priča o korupciji i velikim pljačkama ostaje nepotpuna i neiskrena. Notorna je stvar u našim post-ratnim društvima da tog abnormalnog bogaćenja pojedinaca ne bi moglo biti bez podrške i znanja političara.
Najavljeno je skoro penzionisanje vladike Vasilija Kačavende. Da li to može biti znak nekih radikalnijih zahvata u SPC u cilju eventualnog raščišćavanja sa bliskom prošlošću ili se radi samo o “površinskom struganju”?
ORLOVIĆ: Teško je predviđati dešavanja unutar Srpske pravoslavne crkve jer se radi o jednoj veoma zatvorenoj instituciji koja nije sklona promenama i introspekciji. Isto tako, teško je dopreti i do pravih razloga penzionisanja Vladike Kačavende. Međutim, jedno je sigurno, religijske vođe i zajednice na prostoru bivše Jugoslavije snose veliku odogovornost za ono što se desilo tokom devedesetih pa se zbog s pravom može zahtevati od njih da i same prođu kroz process suočavanja sa sopstvenom prošlošću i preuzmu odvažniju ulogu u procesu pomirenja među narodima.
Želim Vam puno uspjeha u životu i radu te hvala za ovaj razgovor.
ORLOVIĆ:
RAZGOVOR VODIO: Bedrudin GUŠIĆ (434)
bedrudingusic 